Фудбалска репрезентација Француске () представља Француску у мушком међународном фудбалу. Налази се под окриљем Фудбалског савеза Француске (FFF; ), водећег тела за фудбал у овој земљи. Чланица је конфедерације УЕФА на континенталном и ФИФА на глобалном нивоу. Боје и симболи националног тима засновани су на два државна обележја: француској плаво-бело-црвеној триколори и галском петлу (coq gaulois). У фудбалском свету, тим је општепознат под надимком Les Bleus („Плавци”). Своје домаће мечеве играју на стадиону Стад де Франс у Сен Денију, а главна база за тренинг им је национални фудбалски центар у Клерфонтену.
Основана 1904. године, репрезентација је освојила два Светска првенства, два Европска првенства, један КОНМЕБОЛ—УЕФА куп шампиона, два Купа конфедерација и једну титулу УЕФА Лиге нација. Француска је била једна од четири европске селекције које су узеле учешће на премијерном Мундијалу одржаном 1930. године. Двадесет осам година касније, тим предвођен Ремоном Копом и Жистом Фонтеном заузео је треће место на Светском првенству 1958. године. Француска је већину својих највећих успеха остварила у три различите ере: током 1980-их, крајем 1990-их и почетком 2000-их, као и крајем 2010-их и почетком 2020-их година.
Године 1984, под вођством троструког добитника Златне лопте Мишела Платинија, Француска је освојила Еуро 1984 (свој први званични међународни трофеј) и КОНМЕБОЛ—УЕФА куп шампиона (1985.), а стигла је и до два узастопна мундијалска полуфинала (1982. и 1986.). За време капитенске ере Дидијеа Дешана, када је прва звезда тима био Зинедин Зидан, „Плавци” су везали титуле на Светском првенству 1998. и Европском првенству 2000. године. Такође су тријумфовали у Купу конфедерација 2001. и 2003. године. Три године касније, Француска је стигла до великог финала на Светском првенству 2006., где је након извођења једанаестераца изгубила од Италије. Деценију након тога, тим је стигао до финала на домаћем Европском првенству 2016., у којем је после продужетака поражен од Португалије са 1:0. Две године након те болне елиминације, Француска је освојила Светско првенство 2018. у Русији, подигавши свој други мундијалски пехар. Освајањем УЕФА Лиге нација 2021. године, Француска је постала прва, и за сада једина европска селекција која је освојила баш свако сениорско такмичење у организацији ФИФА и УЕФА. На Мундијалу у Катару 2022. године, Французи су везали своје друго узастопно финале, али су након пенал-драме поражени од Аргентине.
Француска је такође једна од само две земље на свету (уз Бразил) која је освојила сва мушка фудбалска такмичења у организацији ФИФА у свим старосним категоријама. Тим има освојено Светско сениорско првенство, Светско првенство до 20 година, Светско првенство до 17 година, некадашњи Куп конфедерација и златну међународну медаљу на Олимпијским играма. Уједно су били и први који су комплетирали ову импресивну збирку пехара, након што је омладинска селекција до 20 година подигла свој први наслов на Светском првенству 2013. године.
Француска је током деценија развила снажна традиционална фудбалска ривалства са Белгијом, Енглеском, Немачком, Италијом, Португалијом и Шпанијом. Такође, велико ривалство са Аргентином се развило и додатно ескалирало крајем 2010-их и почетком 2020-их година, након што су одиграли два драматична узастопна меча у нокаут фазама Светских првенстава (осмина финала 2018. и финале 2022. године).Le Clash: Bitter soccer rivals France and Argentina meet in Olympic quarterfinals amid a racism spat Associated Press. 1 August 2024. Retrieved 3 August 2024.
Историја Ране године (1900—1930-е) мини|лево|Репрезентација Француске која је одиграла свој први међународни меч против Белгије 1904. године. Фудбалска репрезентација Француске основана је 1904. године, отприлике у време оснивања ФИФА. Национални тим је одиграо свој први званични међународни меч 1. маја 1904. године против Белгије у Бриселу, а сусрет је завршен нерешеним резултатом 3:3. Већ наредне године, 12. фебруара 1905, Француска је одиграла свој први меч на домаћем терену против Швајцарске. Утакмица је одржана на стадиону Парк принчева пред 500 гледалаца, а Француска је славила са 1:0 поготком који је постигао Гастон Сипре. Због великих негласица између ФИФА и Уније француских друштава атлетских спортова (USFSA), водећег спортског савеза у земљи, Француска је у почетку имала озбиљних потешкоћа са изградњом сопственог спортског идентитета. Француски интерфедерални комитет (CFI), супарничка организација савезу USFSA, донео је 9. маја 1908. године одлуку да ће ФИФА, а не USFSA, од тада бити одговорна за наступе националног тима на предстојећим Олимпијским играма. Године 1919, CFI се трансформисао у Фудбалски савез Француске (FFF), са којим се USFSA коначно ујединио 1921. године.
У јулу 1930. године, Француска је узела учешће на премијерном Светском првенству у фудбалу у Уругвају. На својој првој мундијалској утакмици у историји, Француска је савладала Мексико са 4:1 на стадиону Поситос у Монтевидеу. Лисјен Лоран је постигао први гол у историји Светских првенстава. Насупрот томе, Француска је истовремено постала и први тим који није успео да постигне гол на једном мундијалском мечу, пошто је у наредном колу изгубила од Аргентине са 1:0. Након још једног пораза од Чилеа, Французи су такмичење завршили у групној фази. Наредне године забележен је и први наступ једног тамнопутог фудбалера за национални тим; Раул Дијањ, који је био сенегалског порекла, дебитовао је 15. фебруара у поразу од Чехословачке (2:1). Дијањ је касније наступао и на Светском првенству 1938., заједно са Ларбијем Бенбареком, који је био један од првих играча северноафричког порекла у националном дресу. На Светском првенству 1934. године Француска је елиминисана већ у првом колу након пораза од Аустрије резултатом 3:2. По повратку тима у Париз, навијачи су их дочекали као хероје у препуном екстазу пред више од 4.000 људи. Француска је била домаћин Светског првенства 1938. године, где је стигла до четвртфинала у којем је поражена од актуелног (и каснијег двоструког) шампиона — Италије са 3:1.
1950-их — 1980-их Прву француску „златну генерацију” крајем 1950-их чинили су врхунски фудбалери као што су Жист Фонтен, Ремон Копа, Жан Венсан, Робер Жонке, Марјан Виснијевски, Таде Сизовски и Арман Пенверн. На Светском првенству 1958. године, Француска је стигла до полуфинала где је заустављена од Бразила. У утакмици за треће место Французи су савладали Западну Немачку са 6:3, при чему је Фонтен постигао чак четири гола. Овим учинком Фонтен је стигао до броја од укупно 13 постигнутих голова на једном турниру, што представља мундијалски рекорд који стоји и дан-данас. Француска је била домаћин премијерног Европског првенства у фудбалу 1960. године. Репрезентација је поново стигла до полуфинала, али је тамо поражена од Југославије са 5:4, иако су Французи водили са 4:2 све до 75. минута утакмице. У мечу за треће место Француска је изгубила од Чехословачке резултатом 2:0.
Током 1960-их и 1970-их година уследио је велики пад француског националног фудбала; тим је променио неколико селектора и пропустио бројна међународна такмичења. Дана 25. априла 1962. године, Анри Герен је званично именован за првог правог селектора репрезентације. Под његовим вођством, Француска није успела да се квалификује за Светско првенство 1962. и Европско првенство 1964. године. Тим се вратио на велика такмичења пласманом на Светско првенство 1966., али је тамо елиминисан већ у групној фази, након чега је Герен добио отказ. На његово место дошли су Жозе Арибас и Жан Снела, који су заједно обављали дужност привремених селектора. Овај тандем се задржао на клупи само четири утакмице, а заменио их је бивши репрезентативац Жист Фонтен, који је водио тим на свега два меча. Луј Дигогез је наследио Фонтена, али је и он отпуштен убрзо након лошег старта у квалификацијама за Мундијал 1970. На његово место дошао је Жорж Булоњ, који такође није успео да одведе екипу на завршни турнир. Булоњ је смењен након неуспеха у квалификацијама за Светско првенство 1974., а на његово место дошао је Румун Штефан Ковач, који је ушао у историју као једини страни стручњак на клупи француске репрезентације. Под Ковачевим вођством, Француска није изборила пласман на Европско првенство 1976. године, те је након две године на клупи смењен, а на његово место је постављен Мишел Идалго.
Под вођством Идалга, Француска је доживела прави процват, пре свега захваљујући сјајним дефанзивцима као што су Маријус Трезор и Максим Босис, нападачу Доминику Роштоу и маестралном везисти Мишелу Платинију. Ови играчи, заједно са Жаном Тиганом, Аленом Жиресом и Луисом Фернандезом, формирали су чувени "carré magique" („Магични квадрат”), који је представљао страх и трепет за противничке одбране почевши од Светског првенства 1982. године. Француска је на том Мундијалу стигла до полуфинала, где је након извођења једанаестераца поражена од Западне Немачке. Овај полуфинални окршај сматра се једном од најбољих и најузбудљивијих утакмица у историји Светских првенстава, али је остао у сенци великих судијских контроверзи. Французи су такмичење завршили на четвртом месту, након што су у мечу за бронзу изгубили од Пољске резултатом 3:2. Свој први велики међународни трофеј Француска је освојила две године касније, тријумфом на Европском првенству 1984. којем су били домаћини. Предвођена Платинијем, који је постигао рекордних девет голова на једном турниру, Француска је у великом финалу савладала Шпанију са 2:0 погоцима Платинија и Бруна Белона. Након овог успеха Идалго је напустио клупу, а управљање тимом преузео је Анри Мишел. Француска је убрзо освојила и златну медаљу на олимпијском турниру у Лос Анђелесу 1984., а годину дана касније савладала је Уругвај са 2:0 у оквиру Купа Артемио Франки (претечи каснијег Купа конфедерација). У распону од само годину дана, Француска је у свом поседу имала три од четири највећа међународна трофеја. На Светском првенству 1986. године, национални тим је стигао до полуфинала, где је поново поражен од Западне Немачке, али је овог пута освојио треће место победом над Белгијом резултатом 4:2.
Године 1988, Фудбалски савез Француске је отворио чувену националну фудбалску академију Клерфонтен, а свечаној церемонији отварања присуствовао је и тадашњи Председник Француске Франсоа Митеран. Само пет месеци након отварања академије, селектор Анри Мишел је добио отказ због лоших резултата, а заменио га је Мишел Платини, који ипак није успео да одведе национални тим на Светско првенство 1990. године.
Зиданова ера и светски шампиони (1995—2006) Под вођством Жерара Улијеа, Француска и њени навијачи доживели су огромно разочарање када репрезентација није успела да се квалификује за Светско првенство 1994. године у Сједињеним Америчким Државама. Два кола пре краја квалификација, пласман је био практично осигуран пошто су Французи играли на домаћем терену против отписаног Израела и директног конкурента Бугарске. Међутим, Француска је најпре шокантно поражена од Израела са 3:2 (иако је водила са 2:1 пред сам крај меча), а потом је у одлучујућем сусрету против Бугарске примила гол у 90. минуту за пораз од 2:1. Овај неуспех и огроман притисак јавности довели су до моменталног отпуштања Улијеа и одласка неколико стандардних играча из националног тима, а за новог селектора је именован његов дотадашњи помоћник Еме Жаке.