Епархија браничевска је епархија Српске православне цркве, са седиштем у Пожаревцу, где се налази и Саборна црква епархије. Обухвата просторе општина: Велика Плана, Велико Градиште, Голубац, Деспотовац, Жабари, Жагубица, Кучево, Мало Црниће, Параћин, Петровац, Пожаревац, Свилајнац, Смедерево и Ћуприја. Надлежни архијереј је митрополит Игнатије (Мидић).

Историја мини|270п|десно|Српска патријаршија у 16. и 17. веку

Епархија браничевска је српска средњовековна епископија, у време српске царевине са почасним рангом митрополије. Наследница је ранохришћанских епископија чија су седишта били антички градови: Виминацијум (Костолац), Маргум (Орашје) и Хореум Марги (Ћуприја), као и средњовековних епархија петрушке (средњовековни град у близини данашњег Поповца) и пожаревачке митрополије.

Први у историјским изворима познати виминацијумски епископ, који је уједно био и митрополит над свим епископима у провинцији Првој Мезији, био је митрополит Амант, који се помиње као учесник сабора у Сердици — Софија у 4. веку, а такође је познат и епископ Зосим из града Хореум Марги (Ћуприја). Средином 5. века помиње се и неименовани епископ града Маргума (Орашје). Током најезде Хуна ови градови бивају похарани. Након поновног успостављања царске власти и касније обнове за време време цара Јустинијана (527—565) обнавља се и митрополија у Вимиинацијуму са својим епископијама. Почевши од 535. године, све епископије на том подручју стављене су под надлежност новоустановљене Архиепсикопије Јустинијане Приме. Такво стање је владало све до почетка 7. века, када је услед најезде Авара и масовног насељавања Словена дошло до коначне пропасти царске власти на тим просторима и привременог разарања црквеног устројства.

Током 9. века, источно од тадашње Кнежевине Србије, на ширем простору великог Поморавља живели су јужнословенски, односно српски Морављани, укључујући и Браничевце, а даље према истоку били су настаљени Тимочани, који су пружали отпор експанзији Бугарског каганата. Процес покрштавања довршен је за време бугарске власти над тим просторима у другој половини 9. века, када је већ постојала и Моравска епископија са седиштем при раносредњовековном утврђењу званом Морава (), односно Моравски град (), подигнутом на месту античког Маргума, а управо из тог периода познат је митрополит Агатон Моравски (), који је био учесник помесног Цариградског сабора (879/880).

Након успостављања визанстијске Охридске архиепископије (1018) која је обухватала и епископије у српским земљама, на ширем простору великог Поморавља постојала је Браничевска епископија, као наследница претходне Моравске епископије, што је посведочено и двојним владичанским насловима, односно подацима из 11. века у којима се помињу епископи Мораве и Браничева. Центар епархије био је у граду Браничеву на месту старог Виминацијума у близини Пожаревца. Та епископија је под византијском влашћу остала током највећег дела 12. века, налазећи се као и остале српске епископије под јурисдикцијом Охридске архиепископије.

У време стварања аутокефалне Српске архиепископије (1219), браничевска област се још увек није налазила под српском државном влашћу, што је остварено крајем 13. века, за време краљева Драгутина и Милутина, када је и Браничевска епархија је ушла у састав Српске архиепископије. На почасни ранг митрополије је уздигнута 1346. године, приликом проглашења Српске патријаршије.

Из 15. века позната су два браничевска митрополита: Венијамин се помиње 1416, а Саватије 1434. године. Седиште митрополије премештено је из Браничева у Смедерево између 1430. и 1439. године и од тада се браничевски митрополити називају смедеревским. Поред смедеревског митрополита у другој половини 15. века помиње се и његов викарни или суфрагани епископ, са титулом смедеревски епископ. Познат је епископ Јован који се помиње 1466. године.

Смедеревска митрополија, односно стара Браничевска епархија, припојена је 1705. године Београдској митрополији. Обновљена је тек 1921. године са првобитном титулом Епархије браничевске са седиштем у Пожаревцу.

Епархија браничевска последњих година шаље своје ученике у Богословије широм Србије.

Епископи

Старији браничевски епископи и митрополити Познати епископи и митрополити епархије браничевске:

Митрополит Виминацијума Амант, учесник на сабору у Сардици 343. Митрополит мезијски Кирјак око 358. Епископ Хореум Маргија Зосим, учесник на сабору у Сардици 343. митрополити Сапије, Павле, Етерналис, и Саватије, поменути у посланици папе Целестина 424. епископ моравски Никола 9. век митрополит моравски Агатон, 879—880. Епископ Браничева Власије, 13. век Епископ Браничева Јаков, 13. век Епископ Браничева Порфирије, 1217-1218. Епископ Браничева Јоаникије, 13. век Епископ Браничева Мојсије, око 1315—1317.

Браничевска митрополија од 1346. године Епископ Браничева Јосиф, пре 1346. Митрополит браничевски Михаило, друга половина 14. века Митрополит браничевски Венијамин, 1416.

Смедеревска митрополија Митрополит смедеревски Саватије, 1434. Митрополит смедеревски Андоније - 1439. Митрополит смедеревски Атанасије, 1439—1456. Митрополит смедеревски Јаков, 1466. Митрополит смедеревски Павле, 1531. Митрополит смедеревски Василије, 1532. Митрополит смедеревски Теодосије, 1532.

Браничевска митрополија Митрополит браничевски Захарије, 1557. Митрополит браничевски Софроније, 1609. Митрополит браничевски Силвестар, 1615. Митрополит браничевски Јосиф, 1627. Митрополит браничевски Никола 1643-1650. Митрополит браничевски Василије 1650. Митрополит браничевски Никодим, 1667. Митрополит браничевски Михајло, 1682. Митрополит браничевски Јоаникије, 1685—1687.; родом је из сремског села Свилоша; од свилошког свештеника постао монах у манастиру Шишатовцу; прешао из Пожаревца где је био владика са патријархом Чарнојевићем; разболео се у Футогу, умро у манастиру Шишатовцу марта 1702. године.„Српски сион”, Сремски Карловци 15. јул 1906. Митрополит браничевски Михајло, 1733. Митрополит браничевски Герасим, 1776.

Епископи обновљене Браничевске епархије Епископи обновљене Браничевске епархије од 1921:

ПортретИме и презимеВреме службе Епископ Митрофан Рајић 1921—1930 Епископ Јован Илић 1931—1933 50px Епископ Венијамин Таушановић 1934—1952 50px Епископ Хризостом Војиновић 1952—1989 Епископ Сава Андрић 1991—1993 50px Епископ Игнатије Мидић од 1994

Архијерејска намесништва Епархија браничевска подељена на седам архијерејских намесништава: Архијерејско намесништво пожаревачко, Архијерејско намесништво подунавско, Архијерејско намесништво петровачко, Архијерејско намесништво ресавско, Архијерејско намесништво раваничко-параћинско, Архијерејско намесништво великоградиштанско, Архијерејско намесништво великопланско.

Манастири мини|Манастир Манасија мини|Манастир Раваница

Брадача, Витовница, Тршка црква, Горњак, Ждрело, Заова, Златенац, Извор, Копорин, Манасија, Миљково, Нимник, Покајница, Раваница, Радошин, Решковица, Рукумија, Сисојевац, Томић, Туман. Добреш.

Одбор за просвету и културу Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске обавља обимну духовну и културно-просветну делатност: управља Образовним центром „-{Ecclesia Viminaciensis}-”, координира пројектом Верске наставе на територији Епархије, организује богословске симпосионе и стручне семинаре, уређивање научни богословски часопис Саборност, руководи издавачком делатношћу Епархије, организује различите културне активности и у њима учествује.

Одбор има званичну интернет презентацију на којој се могу наћи ажурне информације о његовом раду.

Издавачка делатност и часопис Саборност Од 1995. године Епархија има и издавачку делатност. Први издавачки подухват био је часопис Саборност, који од 2007. има и електронско издање. На Листи категоризованих научних часописа за 2019. годину часопис се налази у групи друштвених наука — филозофија и теологија, у категорији водећих часописа националног значаја. Осим часописа Епархија је током наредних година објавила неколико едиција и појединачних дела посвећених теологији и филозофији.

Види још Игнатије Мидић Зграда Епископског двора у Пожаревцу

Референце

Литература

Спољашње везе

Епархија браничевска (манастири) Манастири СПЦ Епархије браничевске ИСТОРИЈА И НАСТАНАК БРАНИЧЕВСКЕ ЕПАРХИЈЕ