Kognitivna disonanca je sposobnost osobe da istovremeno ima dva ili više mišljenja ili uverenja koji su logički ili psihološki nedosledni. Disonanca je neusaglašenost, a u običnom jeziku može se nazvati i frustracijom ili nedostatkom ravnoteže.

Kognitivna disonanca je mentalni proces, koji se javlja kada su neka dva stava/razmišljanja u međusobnom konfliktu. Sistem teži da ispravi tu grešku i prihvata jedan stav da bi se vratio u ravnotežu. Socijalni pritisak može uticati na to da se prihvati stav/razmišljanje koji se u suštini ne slaže. Ovaj mentalni proces u većini slučajeva nije nimalo ugodan.

Zašto dolazi do ovakvih situacija? Postoje mnogi razlozi i mnoge moguće situacije u kojima će se lični stavovi suprotstaviti samoj situaciji i ljudskom reagovanju u datoj situaciji. Ljudi jako često rade stvari zato što je to stav firme ili porodice, iako osećaju da se sa takvim ponašanjem ne slažu. Često se nalaze u situacijama koje nisu sasvim jasne i primorani su da ih tumače kako najbolje mogu. U takvim situacijama dolazi do brzih rešenja. U današnje vreme ”brzog življenja” takvih je situacija mnogo.

Jedan od najznačajnijih psihologa koji se bavio pojavom kognitivne disonance bio je Leon Festinger. Festingerov rad iz 1957. godine objedinio je postojeću literaturu o uticaju i društvenoj komunikaciji u okviru teorije kognitivne disonance. Festinger opisuje osnovne hipoteze kognitivne disonance na sledeći način: Postojanje disonance (ili nedoslednosti), psihološki neugodno, motiviše osobu da pokuša da smanji disonancu i postigne saglasnost [ili konzistentnost]. Kada je prisutna disonanca, pored toga što pokušava da je smanji, osoba će aktivno izbegavati situacije i informacije koje bi disonancu verovatno povećale.

Smanjenje disonance se može postići promenom akcija, ili selektivno sticanjem novih informacija ili mišljenja. Festinger i James M. Carlsmith objavili su svoj klasični kognitivni eksperiment disonance 1959. godine.

Leon Festinger bio je uticajni socijalni psiholog, najpoznatiji po svojoj teoriji kognitivne disonance i teoriji socijalnog poređenja. Bio je pod uticajem Kurta Levina, a kao osnovnu metodu u svojom socio-psihološkim studijama koristio je eksperiment, ne umanjujući značaj autentičnih životnih situacija. Festinger je poznat po unapređivanju upotreba laboratorijskih eksperimenata u socijalnoj psihologiji, mada je istovremeno ukazivao na važnost proučavanja realnih situacija, princip koji je možda korišćen kod ličnog upadanja u paganski kult. Takođe je poznat i po efektu blizine u teoriji socijalne mreže. Uprkos njegovoj nadmoći u socijalnoj psihologiji, Festinger je prešao na istraživanje virtuelne percepcije 1964. godine, posle na arheologiju i istoriju od 1979.godine do njegove smrti 1989. godine.

Teorija kognitivne disonance Tek je nedavno došlo do nekih eksperimentalnih radova vezanih za pitanje o tome šta se dešava sa osobom ukoliko je ona primorana da uradi nešto što je suprotno njegovom mišljenju ili volji.

Dva eksperimenta koja su izveli Janis i King (1954, 1956) jasno su pokazala da se, barem pod nekim uslovima, to mišljenje menja kako bi se uskladilo sa tom promenom koju je osoba bila primorana da uradi. Konkretno, oni su pokazali da ako je osoba prisiljena da improvizuje govor koji podržava stav sa kojim se ne slaže, njegovo mišljenje kreće se prema položaju koji se zagovara u govoru. Opažena promena mišljenja je veća nego kod osoba koje samo čuju govor ili kod osoba koje čitaju pripremljeni govor naglašavajući isključivo elokaciju i način saopštavanja. Autori ova dva eksperimenta objašnjavaju svoje rezultate uglavnom u smislu mentalne probe i razmišljanja o novim argumentima. U međuvremenu, oni predlažu, da osoba koja je prisiljena da improvizuje govor govori sama. U prilog tom objašnjenju autori su predočili neke dokaze, koji nisu u potpunosti konačni.

Kelman je (1953) pokušao da dalje nastavi sa radom. Razmišljao je, ako je osoba primorana da kaže nešto što je suprotno njegovom mišljenju, a za šta bi dobio nagradu, onda bi trebalo da važi da što je veća nagrada, to je veća i mogućnost promene mišljenja. Međutim podaci do kojih je došao, nisu podržali ovu ideju. On je, prvenstveno, pronašao da ponuđena velika nagrada dovodi do manje promene mišljenja nego što izaziva manja nagrada. Zapravo, ovaj nalaz Kelmana je u skladu s teorijom koju ćemo predstaviti ispod, ali iz više razloga nije konačan.

Jedna od glavnih slabosti podataka je da nisu svi subjekti koji su učestvovali u eksperimentu jasno promenili svoje mišljenje kako bi dobili ponuđenu nagradu. Šta više, kao što se može očekivati, procenat ispitanika koji su se pridržavali svog mišljenja je povećan ukoliko je povećana ponuđena nagrada. Dakle, samim izborom ko je napravio i ko nije napravio neophodnu jasnu promenu i sa različitim procentima subjekata u različitim uslovima koji su uradili traženu promenu, ni tumačenje podataka ne može biti nedvosmisleno.

Festinger je 1957. predložio teoriju koja se tiče kognitivne disonance iz koje dolazi do niza izvođenja o promeni mišljenja nastalog nakon prisilnog usaglašavanja. U eksperimentu se razmatra osoba koja zastupa mišljenje "X", ali je, kao rezultat pritiska izvršenog na nju, javno izjavila da veruje u "ne X."

Ova osoba ima dve spoznaje koje, se psihički, ne uklapaju zajedno: jedna spoznaja je da on veruje u "X", i druga spoznaja gde je on javno izjavio je da veruje u "ne X." Ukoliko se ne uzimaju u obzir nikakvi drugi faktori osim njegovog privatnog mišljenja smatraju se, da ako on veruje u "X" da će i javno iznositi "X." Dakle, spoznaja njegovog uverenja jeste disonantna s njegovom spoznajom u vezi s njegovom stvarnom javnom izjavom. Slično tome, saznanje da je rekao "ne X" je saglasno sa odgovarajućim kognitivnim elementima koji podrazumevaju razloge, pritiske, obećanje nagrada i / ili pretnje kazne koje su ga izazvale da kaže da veruje u "ne X". Pri proceni ukupne veličine disonance, moraju se uzeti u obzir i disonance i saglasnosti. Hajde da kao "D" označimo zbir svih disonanci sa nekom posebnom spoznajom a kao "C" označimo zbir svih saglasnosti. Onda možemo razmišljati o ukupnoj veličini disonance kao o funkciji "D" podijeljeno sa "D" plus "C. Da vidimo šta se može reći o ukupnoj veličini disonance kod osobe koja je rekla "ne X" a stvarno veruje "X." Ako se sve ostalo drži konstantnim, ukupna veličina disonance bi se smanjila ukoliko bi se povećao broj pritisaka da kaže "ne X". Dakle, ukoliko je došlo do jasne promene usled, recimo, ponude nagrade ili pretnje kaznom, veličina disonance je maksimalna ako je obećana nagrada ili pretnja bila jedva dovoljna da podstakne osobu da kaže "ne X". Počevši od ove tačke, što je obećana nagrada ili prijetnja kaznom veća, magnituda disonance postaje manja. Jedan način na koji disonanca može biti smanjena je da osoba promeni svoj mišljenje kako bi se dovela do slaganja sa onim što je rekla. Za očekivati je da se posmatra takva promena nakon što je osoba prisiljena ili izazvana da kaže nešto suprotno njegovom privatnom mišljenju. Nadalje, pošto pritisak na smanjenje disonance postaje funkcija veličine disonance, posmatrana jasna promena mišljenja treba da bude najveća kada je jedva dovoljan pritisak koji se koristi da se izazove jasna promena. Ovaj eksperiment je dizajniran da testira ovu izjavu pod kontrolisanim laboratorijskim uslovima. U eksperimentu smo menjali iznos nagrade koja se koristi za prisiljavanje lica da daju izjave koje su suprotne njihovom privatnom mišljenju. Predviđanje [gore navedeno pod 3 i 4] je da što je veća ponuđena nagrada to će dovesti do manje promene mišljenja.

Procedura eksperimenta U eksperimentu je učestvovao sedamdeset i jedan muški učenik koji pohađa uvodni kurs psihologije na Univerzitetu Stanford. Na ovom kursu, od studenata se traži da potroše određeni broj sati kao subjekti (Ss) u eksperimentima. Studenti biraju iz raspoloživih eksperimenata upisivanjem njihovih imena na listu koja je objavljena na oglasnoj tabli u kojoj se navodi priroda eksperimenta. Ovaj eksperiment je naveden kao dvočasovni eksperiment koji se bavi "Merama Performansi. " Tokom prve nedelje kursa, kada je zahtev za učestvovanje u eksperimentima najavljen i objašnjen učenicima instruktor im je takođe ispričao i o studiji koju je vodilo odeljenje za psihologiju. Objasnio je da obzirom da moraju učestvovati u eksperimentima, odeljenje sprovodi studiju za procenu ovih eksperimenata u cilju njihovih poboljšanja u budućnosti. Rečeno im je će deo studenta će biti intervjuisani nakon što budu služili kao Ss. Pozvani su da sarađuju u ovim intervjuima i da budu potpuno iskreni i pošteni. Važnost ovog oglasa uskoro će postati jasna. Ovo nam je omogućilo da izmerimo mišljenje naših Ss studenata u kontekstu u kom nisu direktno povezani sa našim eksperimentom i u okviru čega smo mogli očekivati da će dati iskrena i poštena mišljenja. Kada je subjekt S došao na eksperiment "Mere performansi" morao je da čeka nekoliko minuta u kancelariji sekretarice. Onda je ušao ispitivač (E), koji se predstavio subjektu S i zajedno su krenuli prema laboratorijskim prostorijama kada je E rekao:

’’Ovaj eksperiment obično traje malo više od jednog sata ali, naravno, morali smo to zakazati za dva sata. Pošto imamo to dodatno vreme, ljudi koji se bave uvodnom psihologijom su pitali da li mogu intervjuisati neke naše subjekte. Da li su najavili to u razredu? Pretpostavljam da rade intervju sa nekim ljudima koji su učestvovali u eksperimentima. Ja ne znam mnogo o tome. U svakom slučaju, možda će želeti da sa tobom naprave intervju kad završiš ovde.’’

Bez daljeg uvoda ili objašnjenja subjektu S je prikazan prvi zadatak, koji se sastojao u tome da reda 12 kalema na poslužavnik, prazni i ponovo slaže kaleme na poslužavnik. Rečeno mu je koristi samo jednu ruku i da radi brzinom kojom hoće. Uradio je ovo pola sata. Zatim je subjekt E uklonio posudu sa kalemima i ispred subjekta S postavio tablu sa 48 kvadratnih klinova. Njegov zadatak je bio da svaki klin okrene za četvrtinu u smeru kazaljke na satu, a zatim ponovo za četvrtinu itd. Ponovo mu je rečeno da koristi jednu ruku I da radi po sopstvenoj brzini. Subjekt S je radio na tom zadatku za još pola sata.

Dok su radili na ovim zadacima, E je sedeo sa štopericom u ruci i živahno pravio zabeleške na listu papira. On je to činio da bi uverio S da je to što je on obavljao svrha eksperimenta. Sa naše tačke gledišta eksperiment tek što je započeo. Sat koji je S proveo radeći na ponavljajućim, monotonim zadacima je imao za cilj da obezbedi ravnomerno za svaki S iskustvo o kojem bi on imao neko negativno mišljenje.

Nakon što je prošlo pola sata na drugom zadatku, E je vidno postavio štopericu nazad na nulu, ostavo je, gurnuo stolicu nazad, zapalio cigaretu i rekao:

OK. Pa, to je sve što imamo u eksperimentu. Hteo bih da objasnim o čemu se radi pa ćete imati neku predstavu o tome zašto to radite. [E pauzira.] Pa, način na koji je eksperiment postavljen je ovakav. Zapravo su dve grupe u eksperimentu. U jednu, grupu u kojoj ste vi bili, dovedemo subjekat i ne dajemo mu u suštini nikakav uvod u eksperiment. Sve što mu kažemo je samo ono što treba da zna da bi obavio zadatke, i on nema pojma o čemu je eksperiment, ili kako će izgledati, ili slično. Ali u drugoj grupi imamo studenta koga smo angažovali da redovno radi za nas, i ono što ja radim je da ga odvedem u drugu sobu gde je subjekt čeka - u istoj sobi u kojoj ste vi čekali pre – i upoznajem ga kao da je upravo završio kao subjekat u eksperimentu.