Стјепан Стева Филиповић (Опузен, 27. јануар 1916 — Ваљево, 22. мај 1942) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Одрастао је у Мостару, где је завршио основну школу и два разреда гимназије, а потом је у Крагујевцу учио електричарски и браварски занат. Године 1937, као млади радник је приступио револуционарном радничком покрету. Учествовао је у многим демонстрацијама, радничким штрајковима и другим акцијама, због чега је био ухапшен и протеран у родно место. Октобра 1940. постао је члан илегалне Комунистичке партије Југославије.
Непосредно пред почетак Другог светског рата у Југославији, Филиповић је био један од активиста Месног комитета КПЈ за Крагујевац, а након окупације земље 1941. године је по партијском задатку био упућен у Ваљево. Овде је активно учествовао у припремама оружаног устанка и почетком јула 1941. био један од првих бораца Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда. Већ у првим борбама се истакао храброшћу, а за подвиге које је извршио током напада на Лајковац, 15. августа 1941. био је похваљен од стране команданта Главног штаба НОП одреда Југославије Јосипа Броза Тита.
Истицао се храброшћу и у другим борбама ваљевских партизана, а посебно приликом напада на Крупањ и Шабац, септембра 1941. године. Био је постављен за командира чете, а потом и за команданта Колубарског батаљона. Крајем септембра је пребачен у Подрински партизански одред, где је вршио дужност политичког комесара одреда. Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине партизанских снага у Санџак, крајем 1941. остао је на терену западне Србије.
Након реорганизације преосталих партизанских снага био је именован за команданта Тамнавско-колубарског батаљона. Услед сталних потера и јаке зиме, овај батаљон је био уништен у борбама, а Филиповић је с још двојицом партизана заробљен 24. децембра 1941. у селу Трбосиље, код Лознице. Четници Косте Пећанца су га потом спровели у Шабац и предали жандармима, који су га потом предали Немцима. Извесно време је био у затвору Гестапоа у Београду. Током истраге у затвору био је страшно мучен и злостављан, с намером да ода остале партизане на терену, као и њихове сараднике. Пошто је остао упоран у одбијању сарадње, окарактерисан је као „немогућ случај” и премештен у Ваљево, где је јавно обешен 22. маја 1942. године.
Приликом вођења на место вешања, као и непосредно пре егзекуције, Филиповић је позивао окупљени народ на борбу против окупатора и клицао Комунистичкој партији и Црвеној армији. На вешалима је са уздигнутим рукама увис и стиснутим песницама узвикивао антифашистичке пароле. Том приликом настала је фотографија, преко које је Стева Филиповић постао симбол пркоса и отпора фашизму.
За народног хероја проглашен је 14. децембра 1949. године. У Ваљеву је 1960. подигнут монументални Споменик борцима Револуције, рад вајара Војина Бакића, који представља Филиповића непосредно пред вешање.
Име Око имена Стеве Филиповића су се током времена јавиле одређене недоумице, јер се у литератури појављују три различите варијанте његовог имена — Стјепан, Стеван и Стипан. У матичним књигама рођених уписан је под именом Стипан. Током живота у Опузену и Мостару, његово име коришћено је у варијанти Стјепан, а преласком у Крагујевац његово име добија варијанту Стеван. У документима, која су му издавана током његовог живота у Крагујевцу, званично је забележен као Стеван Филиповић. Ипак, највише је упамћен по надимку Стева, које представља скраћеницу имена Стеван. Током устанка у Србији, 1941. када се борио у Колубарској чети, а потом Колубарском батаљону, био је познат и по надимку Стева Колубарац. Такође, у одређеној литератури као његов надимак се наводи Стево.
Биографија Породица и одрастање Породица Филиповић потиче из Опузена, малог приморског места на обали Неретве, у близини Метковића. Стјепанов деда Шимун Филиповић имао је троје деце — ћерку Анку и синове Тому и Анту. Антон Анте је рођен почетком 1871. године и око 1890. године је отишао у иностранство с циљем да заради новац за подизање домаћинства. Боравио је у САД, где је у Калифорнији радио као пољоприведни радник, а 1906. године се вратио у родно место. Након повратка он је отворио трговачку радњу, а поред тога је имао кућу и мањи посед. Планирао је да прошири трговину и повећа посед, на коме би изградио млин. Године 1907. Антон се оженио Ивком Брајковић с којим је добио четворо деце — ћерку Јелицу, рођену 1922. и синове Шимуна рођеног 1911, Стјепана рођеног 1916, Николу рођеног 1918. и Драгутина, рођеног 1930. године.
десно|мини|200п|Стева Филиповић са сестром Јелицом, у Сарајеву 1938. године. Стјепан је рођен 27. јануара 1916. године. У родном селу је 1924. године започео основну школу. Године 1926. породица Филиповић се преселила у Мостар, где је Анте купио кућу и отворио малу трговачку радњу. Део новца за куповину куће добио је од брата Томе, а део је позајмио од кума, мостарског крчмара Спужевића. Породица је у Мостару живела скромно, а поред Анте, радио је и његов најстарији син Шимун као неквалификовани радник у Хрватском тискарско-књиговезачком предузећу. Године 1928. Стјепан је завршио четврти разред у Првој народној основној школи у Мостару, након чега је уписао трговачки смер у Грађанској школи, у којој је до 1930. године завршио два разреда.
Тешка материјална ситуација, натерала је породицу Филиповић на поновно сељење. У нади да ће у пољопривредно богатијем крају и они живети боље, 1930. године су се преселили у Жупању, мало место у западном Срему. Ту је Анте купио имање и нешто машина с којима је планирао да обрађује своју и туђу земљу. По доласку у Жупању најстарији Шимун се запослио у оближњој фабрици тканина, а у истој фабрици је Стјепан почео да изучава браварски занат и похађа шегртску школу. Овде је добио сведочанство о завршеној шегртској школи, а испит за браварског помоћника је положио у Крагујевцу 3. августа 1933. године. Пошто се Жупања налази у равници на обали Саве, она се овде често изливала, а једна поплава децембра 1932. године је породицу Филиповић поново натерала на селидбу. Овог пута су се преселили у Крагујевац и настанили у близини Војнотехничког завода, у који се одмах по доласку из војске запослио Шимун Филиповић.
Убрзо по пресељењу у Крагујевац, 30. марта 1933. године на порођају је умрла Стјепанова мајка Ивка Филиповић, а три године касније 29. марта 1936. године умро је и његов отац Антон. Након тога брига о породици је спала на најстаријег сина Шимуна, који је у прво време једини радио као неквалификовани радник. Потом су се запослили Стјепан и Никола, који је изучио штампарски и књиговезачки занат. Сестру Јелицу су послали у Сарајево, где је у сиротишту при Заводу часних сестара, завршила четврти разред основне школе, а потом 1940. године Грађанску школу трговачког смера, након чега се вратила у Крагујевац. Браварски занат Стева је изучио код бравара Петра Сулунчаревића. Потом је почео да ради у електричарској радњи Лудвига Јеџуда, где је најпре радио као никлер лустера. Временом је овладао и електричарским занатом, који је за неколико година успешно положио. Упоредо са овим помало је учио и столарски занат код једног свог пријатеља, а помало је уз брата Николу овладао и књиговезачким занатом. Крајем 1937. године Стева је отишао на одслужење осамнаестомесечног војног рока у Бања Луку.
Стева је био малог раста, висок свега око 160 сантиметара, али је био чврсто грађен и имао је црну густу косу. Као дечак је био миран и повучен. Волео је да се дружи са децом, али од најранијег детињства није трпео неправду и увек је реаговао на њу, посебно као заштитник слабијих, због чега је био омиљен у друштву. Умео је често да се осами и размишља о животу, посебно након неких емотивних доживљаја, који су потресали њега лично или његову средину. Касније, као радник, Стева је био веома вредан и способан, трудећи се да увек овлада новим вештинама.
Револуционарна активност Прва политичка сазнања Стева Филиповић је добио у својој кући, од оца Антона који је био присталица Хрватске републиканске сељачке странке (ХРСС). Он се након што се крајем 1924. године руководство ове странке одрекло републиканизма разочарао у ову партију, остајући до смрти републиканац. Део својих политичких ставова пренео је и на своју децу, која су током одрастања осетила само тежак живот. Као млади радник, револуционарном радничком покрету се најпре прикључио најстарији Шимун. Он се још у Мостару повезао са радничким покретом, а своју активност је наставио и у Жупањи и Крагујевцу. Пошто је након очеве смрти, преузео бригу о породици, а посебно о најмлађем брату Драгутину, није се више могао бавити политичким радом, јер би се тиме излагао да остане без посла, који је једно време био једини извор прихода целој породици.
200п|мини|лево|Управна зграда Војнотехничког завода, а касније Завода „Црвена застава”, у Крагујевцу и споменик Тополивцу. Још као деветнаестогодишњак Стева се 1935. године заинтересовао за револуционарни раднички покрет. Те године је у Крагујевцу био одржан велики збор Удружене опозиције, којем је и сам присуствовао. Крагујевац је био индустријски центар, са доста радника, па му је илегална Комунистичка партија Југославије (КПЈ) придавала велики значај. Овде је средином 1936. године послала своје најистакнутије чланове и активисте, попут Сретена Жујовића, Цане Бабовић, Крсте Попиводе, Моме Марковића, Грге Јанкеса и других, с циљем да обнове месну организацију КПЈ и формирају Обласни комитет КПЈ који би поред Крагујевца, обухватао и партијске организације у околним градовима. Политичко деловање међу крагујевачким радницима, током 1936. и 1937. године они су остваривали преко културно-уметничког друштва „Абрашевић”, спортског друштва „Раднички”, организације „Црвеног крста” и др.
Ове политичке активности нису мимоишле ни младог радника Стеву Филиповића. Био је ватрени навијач „Радничког”, а и сам је волео да игра фудбал. Касније је под утицајем радничког покрета почео доста да чита, настојећи да за књигу заинтересује и своју осталу браћу. Посебно је волео роман „Како се калио челик” совјетског писца Николаја Островског, а главни лик романа Павле Корчагин постао му је као и великом броју тадашњих младих левичара идеал. Поред тога, Стева је волео музику и песму, а добро је свирао на гитари. Био је заљубљен у једну од сестара Јањић, које су живеле у његовом комшилуку, а за време Другог светског рата су стрељане у логору Бањица. Посебан утисак на Стеву оставило је држање комуниста пред полицијом након хапшења после полицијске провале у партијску организацију. Током истраге, најпре у Крагујевцу, а потом и Београду, посебно су били мучени Крсто Попивода и Цана Бабовић, који су пред иследницима упорно ћутали, због чега су касније добили партијско признање „херој ћутања”. Од партијских активиста Стева је тада слушао приче о њиховом мучењу, али и њиховој упорности, што је на њега оставило значајан утисак. Његово даље ангажовање у радничком покрету, прекинуо је одлазак у војску крајем исте године.
Након повратка из војске, средином 1939. године Стева се поново повезао са револуционарним радничким покретом и постао један од његових значајнијих активиста. Учествовао је у свим акцијама радника Војнотехничког завода, где је тада радио, као и у другим политичким акцијама из којих је стајала Комунистичка партија. Фебруара 1940. године је постао члан Савеза металских радника Југославије. Његову активност запазила је и крагујевачка полиција па га је ухапсила након једне акције у Војнотехничком заводу маја 1940. године. Стева се овде истакао као запажени активиста и био је истог месеца примљен у чланство Комунистичке партије Југославије. У Ваљеву је остао до почетка 1941. године, након чега је отишао у Београд, где је кратко радио као електричар код једног приватника, а потом је отишао у Смедеревску Паланку где је радио као бравар у фабрици вагона „Јасеница”. Након Смедеревске Паланке отишао је у Крушевац, где је остао до половине априла 1941. године, односно до почетка Априлског рата након чега се вратио код породице у Крагујевац.