Златибор је планина и парк природе у Србији која се простире на површини од око 1.000 -{km²}-, дугачка је 55 -{km}-, а широка и до 20 -{km}-.
Пружа се правцем сјеверозапад–југоисток. Највиши врх је Торник (1.496 -{m}-). Златибор се простире између 43° 31' N и 43° 51' N, и између 19° 28' E и 19° 56' E. Познато је љетовалиште и зимовалиште, као и климатско љечилиште. Златибор се налази на сјевером дијелу области Стари Влах, граничне области између Рашке, Херцеговине и Полимља. Обухвата предјеле три општине Републике Србије: Чајетину и један део општине Ужице (Креманска област) северни Златибор и један мањи део општине Нове Вароши (Муртеничка област) јужни Златибор. Административни центар Златибора је варошица Чајетина.
Јужна и источна граница Златибора су ријеке Увац и Велики Рзав. На западу се Златибор граничи са Босном и Херцеговином, селима Мокром Гором, Семегњевом и Јабланицом. Златибор је одувијек имао велики погранични значај. На брду Цигли код Јабланице и данас се распознаје граница Србије са двјема царевинама – Аустроугарском и Турском.
Златибор се налази на пола пута од Београда до Црногорског и Дубровачког приморја. Преко њега прелазе многи значајни магистрални путеви и пруге, међу којима је и пруга Београд—Бар. Најближи већи град је Ужице.
Порекло имена
Постоји више претпоставки којима се објашњава порекло имена Златибор. У средњем вијеку, овај крај се налазио у оквиру жупе Рујно, административне области Рашке, па је и цијели Златибор носио такво име. Оно потиче од кржљаве биљке руја која се користила за бојење (штављење) коже и извозила се у Дубровник, а данас расте по селима Семегњеву, Стублу и Увцу. Од 18. вијека, све више се користи назив Златибор, а и 1855. године је, приликом нове административне подјеле Србије, Рујански срез подијељен на Ариљски и Златиборски, па име Златибор доспијева и у званична документа. Прве писане трагове о називу Златибор имамо у извештајима које су у току Првог српског устанка одавде слали устаници. Такође је извесно да га писци тих извештаја нису измислили већ је он неко време и пре тога био у оптицају, али не зна се колико дуго. Слободна је претпоставка да је то од друге половине 18. века.Na Zlatiborski način | Zlatibor - poreklo imena мини|Црква на Златибору
Постоје три предања о постанку имена Златибора. Извјесно је да је то име настало од ријечи злато, односно златни и бор, али не зна се на који начин. Једно каже да је име Златибора настало од златне боје његових пашњака, што није сасвим вјероватно, јер златиборски пашњаци нису толико стари, и ово предање не објашњава откуд ријеч бор у имену Златибора; друго предање каже да су се досељеници из Црне Горе и Херцеговине на Златибор хвалили богатством борове шуме, говорећи: „Златан је то бор!"; а треће предање, вјероватно најтачније, каже да је то име постало од једне веома ријетке врсте бијелог бора, тзв. златног бора, чије је научно име -{Pinus Silvestris Variegata Zlatiborica}-, по сарајевском инжињеру Салиху Омановићу. Златног бора још само има у селу Негбини и стављен је под заштиту државе.
Треба правити разлику између имена планине и назива некадашње административно-територијалне јединице Срез златиборски чије се територије нису морале у потпуности подударати. Садашњи Златиборски округ обухвата знатно ширу област од територије планине Златибор. Малу забуну уноси и туристичко место Златибор које има исти назив као и планина.
Географија
мини|Поглед са Торника мини|Врх Чукер (1.359 -{m}-) мини|Поглед са Чукера на насеље Златибор мини|Поглед са Чукера на Рибничко језеро мини|Поглед са врха Градина нанасеље Златибор мини|Поглед са врха Градина нанасеље Чајетина
Златибор је таласаста висораван и припада Динарским планинама. Просјечна надморска висина је око 1.000 -{m}-, а највиши врхови су Торник (1.496 -{m}-), Бријач (1.440 m), Чигота (1.422 -{m}-), Чукер (1.359 -{m}-), Коњодер (1.337 -{m}-), Љуљаш (1.269 -{m}-), Вијогор (1.281 -{m}-), Кобиља глава (1.176 -{m}-), Градина (1.149 -{m}-), Јелова гора (1.147 -{m}-), Груда (1.140 -{m}-), Црни врх (1.177 -{m}-) и др. Највећи врхови се налазе на јужном дијелу Златибора, док се надморска висина све више смањује идући ка сјеверу.
Веће заравњене површине без неких виших узвишења се на Златибору зову пољима. Највећа поља су Бранешко поље код села Бранежаца и Шљивовице, Марково у Мокрој Гори, Расничко у Драглици и Сјенишко у Сјеништима и Рожањско у Рожанству.
Златиборска брда су већином купастог облика, протежу се гребенасто и веома стрмо падају до ријека и потока, одакле се опет дижу, правећи тијесне клисуре.
Састав златиборског земљишта
Скоро читаво златиборско тло чине серпентини. У Стублу и Семегњеву се налазе наслаге млађег кречњака, а југоисточни дијелови Златибора обилују великим количинама тријаског кречњака. Ту постоји доста ријека понорница и пећина, од којих су највеће Стопића пећина, Раковичка и Мумлава. У потоцима постоје и алувијални наноси, али је то углавном материјал од обурваног серпентина са обала потока, а понегдје и од кречњака. Укупно, на Златибору постоје 142 спелеолошка објекта: 98 пећина и 44 јаме.
Златибор обилује магнезитом, који се експлоатише на неколико мјеста, док је, поред њега, у Чајетини, Семегњеву и Шљивовици пронађен и хром. У Семегњеву су нађене и извјесне количине лимонита и опала, али та количина није утврђена. У Мокрој Гори су пронађене мање залихе никла.
Воде
Језеро у центру Златибора|мини Златибор 1968.|мини Златибор је нагнут ка северу и северозападу, па већина река одлази на ту страну. Сва вода тече у Црно море – Дрином, Ђетињом и Моравицом. Са јужног и централног дијела Златибора, воду у Дрину одводе Увац и Црни Рзав; са сјевера и сјеверозапада, Сушица је носи у Ђетињу; а са истока, Велики Рзав је одводи у Моравицу. Златибор је чувен по пијаћим водама, од којих су неке најбоље у Србији. Најздравије (и најхладније) су Хајдучка чесма и Хајдучица у Муртеници, Зауглине под Чиготом, Јованова вода у Алином Потоку, Дуњића врело у Стублу, Пашића врело у Чајетини, Око, Кулашевац и Ђурковац на Краљевим Водама, Ђуровића чесма на Торнику, Ћировића чесма у Мушветама и Буквића врело у Зови.
Природних језера на Златибору нема. У центру Златибора се налази вјештачко језеро саграђено за туристичке потребе, у Рибници (мање насеље у Јабланици) се налази такође вјештачко језеро са ког се Златибор снабдијева водом, а на Увцу се налази неколико вјештачких језера. На Златибору има и доста минералних извора. Најпознатији су Беле воде у Мокрој Гори, бања Вапа у Рожанству и спомен-чесма на Оку. Вода са златиборских минералних извора је љековита за очна и кожна обољења, а може и да се пије, мада не би требало у великим количинама. На доста места на Златибору се налазе шупља стабла, најчешће букова, укопана у земљу и пуна чисте изворске воде. Ови извори се зову стублине. На њиховом дну се налази ситно камење које филтрира воду.
Клима
Златибор има субалпску климу. Средња годишња температура на Златибору износи око 7,5 °C. Најхладнији мјесец је јануар, са просјечном температуром од око −2,5 °C, а најтоплији је август, са око 15 °C. Просјечна дневна температура на Златибору износи око 18 °C. Просјечни број сунчаних сати годишње је око 2.000.
Падавине на Златибору варирају од мјеста до мјеста. Просјечна годишња висина падавина на Златибору је око 880 -{mm}-, у Љубишу око 990 -{mm}-, а у Чајетини око 940 -{mm}-, док југоисточни предјели имају нешто више од 1.000 -{mm}-. Највише падавина се излучује у мају и октобру, док је најсувљи мјесец март. Кише падају преко цијеле године, град у топлијим периодима (од маја до септембра), а снијег пада од октобра до маја и задржава се у просјеку око сто дана, али се често догађа да падне и изван овог периода. Љетње падавине су у облику јаких пљускова пропраћених грмљавином и изазивају ерозију.
Магле су ријетке, посебно на централном дијелу Златибора, а и кад се појаве, брзо се губе, јер нема већих котлина у којима би се задржале. Међутим, често се догађа да се облаци спусте и захвате планинске врхове више од 1000 -{m}-. Влажност ваздуха има, у просјеку, највећу вриједност у 7, а најмању у 14 часова, и никад није мања од 75%.
Најчешћи и најбржи вјетрови на Златибору су они који долазе са југозапада и сјевероистока. Најчешћи и најјачи у току цијеле године је сјевероисточни вјетар, посебно у периоду од октобра до маја. Он у свим годишњим добима снижава температуру ваздуха. Југозападни и јужни вјетрови се обично јављају од јесени до прољећа и доносе релативно топле ваздушне масе, тако да зими ублажују хладноћу, а љети повећавају температуру ваздуха. Златиборска клима је повољна за лијечење бронхијалне астме и других алергијских обољења.
Историја
Златиборска насеља
На Златибору се налази најразвијенији тип разбијеног села. Она заузимају огромне територије, понекад дуге по 5–6 -{km}-, а дијеле се на засеоке. Села обично имају више гробаља. Куће су од боровог и храстовог дрвета, зване брвнаре или осаћанке. Прављене су ручним алатом, али веома прецизно, и постављене су на ниску подлогу од камена. Прозори су малих димензија, а врата обавезно имају двоја, на супротним зидовима. У кући се налазе обично двије, мада понегдје и три просторије. Кухиња, са огњиштем на средини, зове се кућа, и у њој нема ни патоса ни тавана. Из кухиње се улази у собу, која је патосирана и затавањена. Поред ових кућа за живљење, једно златиборско домаћинство је обавезно имало још помоћних зграда, нпр. мљекара, штала и др. Најљепши и најочуванији примјерци старих златиборских кућа премјештени су из свих села широм Златибора у Сирогојно, гдје је направљен етно-музеј под ведрим небом. мини|Слика насеља Чајетина на Златибору
Списак насеља
На Златибору постоји пар већих насеља и то: Златибор (градско насеље) Чајетина Сирогојно Гостиље Шљивовица Јабланица Љубиш Драглица Негбина Доброселица Водице
Села која се налазе на самом Златибору су: Алин Поток, Бела Река (Горња и Доња), Бранешци, Кобиља Глава, Голово, Гостиље, Доброселица, Драглица, Дренова, Жељине, Јабланица, Крива Река, Љубиш, Мушвете, Негбина, Ојковица, Рожанство, Саиновина, Семегњево, Сјеништа, Стубло, Трнава, Шљивовица, Рудинe и др. На обронцима Златибора, тј. на прелазима ка сусједним планинама - Тари, Пониквама, Кукутници и Златару - налазе се села Кремна, Мокра Гора, Мачкат, Јасеново, Кућани, Бурађа и друга.
Становништво
Већина становника на Златибору су Срби православне вјероисповјести. Говоре српским матерњим језиком, односно његовим источнохерцеговачким дијалектом. Златиборски говор је спор и развучен, али Златиборци говоре веома чисто и течно. Вук Стефановић Караџић је одредио управо златиборски говор (то јест источнохерцеговачки дијалекат) за основу српског књижевног језика. Златиборци воле писменост, још је Јован Цвијић забиљежио да нигдје међу Јужним Словенима нема тако много самоуких него као код Златибораца. Златиборце зову Старовласима, по области у којој живе (Старом Влаху), и Ерама, именом које је донијето из старе постојбине многих златиборских породица, Херцеговине.
Златиборци су познати као људи великих интелектуалних способности. Посједују духовитост и лукавство, које употребљавају више из разоноде, а ређе из користи. Они су увијек успијевали другог да надмудре. Веома често у говору користе пословице и шале.
Златиборска народна ношња 200п|десно|мини|Златиборци у народној ношњи Златиборска народна ношња је комбинација црногорске и шумадијске. Мушкарци су љети ишли у пртишту, тј. дугачким гаћама и кошуљама од конопље, а понекад у пеленгирима од вуне. Око струка су стављали појас, а преко њега силаје са затакнутим пиштољем и бритвом. На ногама су имали опанке са везеним чарапама до кољена и тозлуцима, тј. тканим камашнама, док су на глави носили шајкачу или шубару. Зими су додавали копоран, а у свечаним приликама облачили су љепше одијело. Жене су носиле широке сукње, по дну извезене срмом и зубуне од бијелог сукна, такође извезене срмом и металним шљокицама.