Варнавина посланица – посланица из периода раног хришћанства коју Свети Климент Александријски приписује св. Варнави. Целокупан оригинални текст на грчком пронађен је у делу Codex Sinaiticus. У делу оштро осуђује јудаизам, између осталог због приношења животињских жртви, неразумевања Мојсијевог закона, смисла Храма и многих других грешака које су Јевреји правили због несагледавања и порицања Божије воље. Сматра да јудејски рукописи садрже езотеријски смисао. У Старом завету налази бројне елементе који оправдавају хришћанство, а осуђују Јудаизам. Није сигурно да је аутор св. Варнава. Вероватно је прави аутор александријски хришћанин, а дело написано између 70. и 100. године по Хр. Комплетан текст је сачуван у Синајском кодексу из 4. века, где се налази на крају Новог завета, након Књиге Откривења и пре Пастира Ерме.

Настанак Како се уобичајено тумачи, овај одломак смешта Посланицу након уништења Другог храма 70. године. Такође смешта Посланицу пре Бар Кохбиног устанка 132. године, након чега није било наде да ће Римљани помоћи у обнови храма. Зато документ мора потицати из периода између два јеврејска устанка. До данас научници нису нашли концензус око тачне године настанка, али постоји слагање да је писана између 70. и 132. године.

Неколико векова посланица је сврставана међу антилегомене (спорне списе), док су је неки рани хришћани сматрали светим писмом, други су је искључивали. Јевсевије из Цезареје ју је сврстао међу искључене текстове. Помиње се у рукопису Codex Claromontanus из 6. века и у каснијој Стихометрији Нићифора, додатој Хронографији Нићифора I из 9. века. Неки рани Оци Цркве приписивали су је Варнави поменутом у Делима апостолским, али се сада генерално приписује иначе непознатом раном хришћанском учитељу.Онај спис се разликује од Јеванђеља по Варнави.

Централна порука Варнавине посланице, због које је и написана је да су списи који чине хебрејску Библију, оно што ће касније постати Стари завет хришћанске Библије, чак и од времена свог настанка били написани за употребу хришћана, а не Израелаца и самим тим, Јевреја. Према посланици, Јевреји су погрешно протумачили сопствени закон (тј. халаху) примењујући га дословно. Право значење се налазило у њеним симболичким пророчанствима која су наговештавала долазак Исуса из Назарета, за кога хришћани верују да је месија. Аутор тврди да су јудаисти били заведени од стране злог анђела, док су покушавали да наметну дословно обрезивање хришћанима. Након објашњења хришћанских тумачења јеврејских списа, посланица се завршава расправом о „Два пута“, која се такође виде у Дидахеу: „Пут светлости“ и „Пут таме“.

Садржај Посланица има неке карактеристике епистоларног карактера и може се поделити на два дела. Поглавља 1–17 дају тумачење Старог завета усмерено на Христа, за који се каже да га треба схватити духовно, а не у складу са дословним значењем његових правила. Последња четири поглавља, 18–21, су верзија учења о Два пута која се појављује и у поглављима 1–5 Дидахеа.

Први део, искључиво егзегетског карактера, пружа духовно тумачење Светог писма, а други део је фокусиран на набрајање и прецизирање Божијих заповести и њихове примене на различите ситуације.

Примена у хришћанству Посланицу су неки хришћани у раним вековима црквене историје сматрали ауторитативним списом. Варнави, пратиоцу апостола Павла, приписали су је теолог Климент Александријски и филозоф Ориген. Климент је цитира фразама као што је „апостол Варнава каже“, а Ориген о њој говори као о „Општој посланици Варнави“, фрази која се обично повезује са канонским непавловим посланицама. У 4. веку су посланицу, као аутентично дело апостола Варнаве прихватали и Дидим Слепи, писац и теолог Александријске школе, као и епископ Серапион из Тмуиса. Његово укључивање у новозаветне списе у Синајском кодексу и Codex Claromontanus сведочи о канонском или скоро канонском ауторитету који је имао за неке хришћане.

У 6. веку, Codex Claromontanus укључује Посланицу Варнаве између Јуде и Откривења, заједно са Пастиром Ерминим, Делима Павловим и Апокалипсом Петра. Поред пописа Варнаве налази се цртица (највероватније додата нешто касније) која може указивати на сумњиву или спорну каноничност, иако се иста ознака налази и поред Прве Петрове, тако да је њено значење нејасно.

Види још Апостол Варнава Канонизација Апокриф

Литература

P. Haeuser, Der Barnabasbrief, 1912; A.L. Williams, The Date of the Epistle of Barnabas, 1933, c. 337-346

Референце

Спољашње везе Српски превод

Категорија:Апокрифи