Анелис Мари Франк (хол. и ; Франкфурт, 12. јун 1929 — Берген, март 1945), познатија као Ана Франк, једна је од најпознатијих јеврејских жртава Холокауста. За време скривања од нациста писала је дневник, који је њен отац Ото објавио 1947. године под насловом Дневник Ане Франк.
Рођена је у Франкфурту на Мајни у Немачкој, али је већи део живота провела у Амстердаму. Била је држављанин Немачке до 1941, када јој је одузето држављанство по Нирнбершким законима. Постала је позната после смрти, захваљујући објављивању њеног дневника. У њему је описала живот током скривања за време немачке окупације у Другом светском рату.
Анина породица се преселила 1933. у Холандију коју је Нацистичка Немачка окупирала 1940. године. Како су прогони Јевреја постали учесталији 1942, Франкови су се сакрили у тајне просторије у пословној згради Ота Франка. Након две године њихово склониште је откривено на основу дојаве, а Франкови, Ван Пелсови и Фриц Пфефер депортовани су у логоре. Ана је умрла седам месеци касније од тифуса у концентрационом логору Берген-Белзену, неколико дана после смрти своје сестре Марго.
Анин отац, Ото Франк, једини који је преживео рат, вратио се у Амстердам и пронашао дневник своје ћерке. Дневник, у коме је Ана бележила своје мисли од 12. јуна 1942. до 1. августа 1944, објављен је 1947. у оригиналној и делимично скраћеној верзији на холандском језику.
Живот у Немачкој Ана је рођена 12. јуна 1929. у Франкфурту у Немачкој. Друга је ћерка Ота (1889—1980) и Едит Франк-Холендер (1900—1945), и млађа сестра Марго Франк (1926—1945). Франкови су били либерални Јевреји, нису поштовали све обичаје јудаизма, и живели су у мешовитој заједници Јевреја и нејевреја различитог порекла. Едит је била посвећенији родитељ, док је Ото био заинтересован за образовање и поседовао доста књига. Обоје су подстицали децу да читају.
Када је на изборима за Градски савет Франкфурта 13. марта 1933. победила Националсоцијалистичка партија Адолфа Хитлера, почеле су антисемитске демонстрације, што је навело породицу Франк да се забрине за своју егзистенцију у том граду, па су нешто касније исте године Едит и деца отишли у Ахен, где су живели код Едитине мајке, Розе Холендер. Ото је остао у Франкфурту, док није добио понуду за оснивање предузећа у Амстердаму, па се и он преселио тамо. Ту је пронашао смештај за себе и породицу 1934, која је тиме постала део 300.000 Јевреја који су напустили Немачку у периоду између краја Вајмарске републике 1933. и почетка рата 1939.
Живот у Амстердаму мини|Зграда у Амстердаму, у којој су Франкови живели од 1934. до 1942. Ото је почео да ради у Опекти, предузећу које је производило воћни екстракт пектина, а стан који је нашао налазио се на Мерведеплајну (Мерведе тргу) у Амстердаму. Едит и деца су стигли у Амстердам у фебруару 1934. године. Ана је уписала Монтесори школу, а Марго државну. Марго је била талентована за аритметику, а Ана за читање и писање. Ханели Гослар, Анина другарица, изјавила је да је Ана још од раног детињства често писала. Међутим, скривала је своје радове и није желела да прича о томе што пише. Ана и Марго су имале различите карактере. Марго је била учтива, уздржана и студиозна (као Ото), док је Ана била причљива, енергична и екстровертна (као Едит).
Сем Опекте, Ото је основао Пектакон, предузеће које се бавило велепродајом сушеног биља, зачина и соли који се користе у производњи кобасица. Херман ван Пелс (псеудоним Ханс ван Дан), јеврејски месар који је напустио Оснабрик са породицом, био је запослен у Пектакону као саветник за зачине. Едитина мајка је 1939. дошла да живи са Франковима, где је и остала све до своје смрти јануара 1942.
Маја 1940, Нацистичка Немачка је окупирала Холандију. Окупационе власти почеле су спроводити прогон Јевреја кроз ограничавајуће и дискриминаторске законе. То је, између осталог, укључивало и обавезу пријаве полицији и сегрегацију. Ана и Марго су имале одличне оцене и много пријатеља. Међутим, спровођењем „Декрета о сегрегацији”, морале су да напусте своје школе и да се упишу у Јеврејски лицеј. Ту се Ана спријатељила са Жаклин ван Марсен (псеудоним Јопи). Априла 1941, да би спречио одузимање Пектакона као предузећа у јеврејском власништву, Ото је предао своје акције Јоханесу Клајману (псеудоним Симон Копхес) и поднео оставку на место директора. Компанија је била ликвидирана, а сва актива била је пребачена у „Гис и компанију” која је била у власништву Јана Гиса (псеудоним Хенк Колен). Кроз исти процес прошла је и Опекта децембра 1941. Посао је настављен уз мање видљиве измене, а његов опстанак пружао је минималан, али довољан приход Оту за издржавање породице.
Период описан у дневнику За 13. рођендан, 12. јуна 1942, Ана је добила књигу коју је неколико дана раније показала Оту у излогу једне радње. Иако је то био лексикон обвезан црвено-белом тканином са дезеном шаховнице и малим катанцем спреда, Ана је одлучила да га користи као дневник, и почела да пише само два дана касније. Међу првим одредницама, пише о променама које су се десиле након немачке окупације. Многа ограничења она описује 20. јуна 1942, као и тугу због смрти своје баке раније те године. У том периоду, желела је да постане глумица. То проистиче из њене љубави према филмовима, које од 8. јануара 1941, услед забране „Декретом о сегрегацији”, више није могла да гледа.
Јуна 1942, Марго је добила позив од Централне канцеларије за емиграцију Јевреја у Амстердаму за пријем у радни логор. Франкови су још и раније намеравали да се сакрију у просторије иза зграде Опекте у Принсенграхту, улици уз истоимени, а један од три главна Амстердамска канала. Након пропалих планова да избегну у САД или Кубу, намеравали су да у Принсенграхт оду тек на крају лета. Међутим, позив за Марго их је натерао да се сакрију неколико седмица раније.
мини|Реконструкција полице за књиге која је покривала улаз у Тајно скровиште
Ујутру, понедељка 6. јула 1942, Франкови су се сакрили селидбом у зграде Опекте. Претходно су „растурили” стан, да би створили утисак изненадног одласка, а Ото је оставио писмо у којем је имплицитно рекао да су отишли у Швајцарску. Због тајности, морали су оставити Аниног мачка Муртјеа, кога је Ана неколико пута поменула у дневнику. Како Јеврејима није било дозвољено коришћење јавног превоза, ходали су неколико километара, а, иако је био јул (просек јулске дневне температуре у Амстердаму је око 22 °C), све четворо су носили неколико слојева одеће, јер нису смели да буду виђени са пртљагом.
„Ахтерхојс” ( — зачеље куће), како је описан део зграде у ком су се крили, у ствари је део зграде чији су прозори окренути ка каналу (у супротности са прочељем окренутим ка улици). У свим српскохрватским, а касније и српским верзијама дневника, назив је Тајно скровиште. Оно је заузимало троспратни простор у који се улазило кроз „приземље” (на спрату одмах изнад канцеларија Опекте). Две мале собе, купатило и степениште су били на првом спрату. На другом спрату, налазиле су се једна велика (повезана са степеништем) и једна мала соба. Из мање собе, мердевине су водиле ка тавану. Врата „Тајног скровишта” су покривена полицом за књиге, да скровиште не би било откривено. Главна зграда, одвојена за улицу од Вестеркерк, била је стара зграда, типична за оне у западном делу Амстердама.
Виктор Куглер (псеудоним Хари Кралер), Јоханес Клајман (Симон Копхес), Мип Гис (Мип Колен) и Беп Фоскујл (Ели Фосен), били су једини радници у Опекти који су знали за Тајно скровиште. Уз Јана Гиса (Хенк Колен) и Бепиног оца Јоханеса Хенрика Фоскујла (Господин Фосен), они су били „помагачи” Ани и осталима. Као једина веза Тајног скровишта и спољњег света, скривенима су преносили ратне вести и политичка дешавања. Били су део Холандског отпора, па су им набављали храну и одећу (преко ваучера које је набављао Јан). То је постајало теже с временом. У дневнику, Ана је описала њихову посвећеност и покушаје да „подигну” расположење у скровишту током најопаснијих времена. Све време, помагачи су били свесни да ће, ако буду ухваћени, највероватније бити осуђени на смртну казну за скривање Јевреја. Да их, чак иако пронађу дневник, Немци не би открили, Ана је у дневнику користила псеудониме.
мини|лево|Бивше зграде Опекте у којима је Тајно скровиште; данас Кућа Ане Франк
Породица Ван Пелс (Ван Дан), придружила се Франковима 13. јула 1942. То су били Херман (Ханс ван Дан), Огиста (Петронела ван Дан) и 16-годишњи Петр (Петр ван Дан). Током новембра им се придружио и Фриц Пфефер (Алфред Дусл), зубар и Отов пријатељ. Иако је у почетку Ана била срећна због нових људи „за разговор”, убрзо су тензије услед скученог простора кулминирале. Наиме, након што је морала да дели собу са Пфефером, Ана га је описала као неподношљивог и замерала му на сметњи. Такође се сукобила са Огистом, коју је сматрала будаластом. Хермана и Фрица сматрала је себичнима, поготову због количине хране коју су јели.
Иако је на почетку „одбијала” повученог Петра, касније је схватила да јој се свиђа, и њих двоје су ушли у романсу (однос који није потпуно љубавни, али јачи од пријатељског; налик платонској љубави). Први пољубац јој је био са њим. Међутим, односи су убрзо захладнели, јер је Ана довела своја осећања у питање; да ли су осећања права или произашла из дељења животног простора. За разлику од односа са укућанима, Ана је била блиска са свим помагачима, а Ото је изјавио да је сваку посету ишчекивала са великим узбуђењем. Иако је у дневнику највише описивала Мип, Ото закључује да је Ана била најблискија са Беп (Ели Фосен), „младом дактилографкињом”. „Њих две су често шапутале стојећи у ћошку”.
У дневнику, Ана је описивала и односе између њене породице, као и великих разлика међу њиховим личностима. Сматрала је да је најблискија са оцем, који је то и потврдио, и рекао да је Марго приснија са мајком. Објаснио је да је то зато што је Марго била смиренија, ретко је показивала своја осећања и нису јој се дешавале нагле промене расположења као Ани. Ана и Марго су током скривања постале присније, иако је Ана понекад била љубоморна на Марго, поготову када су укућани критиковали Ану због недостатка Маргине нежне и мирне природе. Како је Ана сазревала, боље се слагала са Марго. Ана је, 12. јануара 1944, написала „Марго је сада много љубазнија… Више није ни приближно пргава као што је досад била. Постаје прави пријатељ. Више ме не сматра за малу бебу чије се мишљење не рачуна.”
мини|Кућа Ане Франк са својим светлим зидовима и наранџастим кровом и Дрво Ане Франк у дворишту иза (доле десно), фотографисани са Вестеркерк 2004. године.
Ана је често писала о напетом односу са мајком, и њеној подељености према Ани. Свој „презир” према мајци и немогућност да се „носи са њеним немаром, сарказмом и малодушношћу”, Ана је у дневнику исказала 7. новембра 1942. Закључила је: „Она према мени није мајка.” Касније, прегледајући свој дневник, а посрамљена због свог бившег суровог става, Ана је написала: „Ана, ти си она која је поменула мржњу. О, Ана, како си могла?” Схватила је да су разлике између њих проистекле из неразумевања, за које су обе подједнако криве, и увидела да је беспотребно допринела мајчиној патњи. Како је ово схватила, Ана је почела да се опходи према мајци са степеном трпељивости и поштовања.
И Ана и Марго су се надале скором повратку у школу, и наставиле са учењем током скривања. Марго је чак и завршила стенографски курс на даљину на Бепино (Ели Фосен) име, и то са високим оценама. Ана је већину времена проводила читајући и учећи, а редовно је писала дневник. Сем описа догађаја и односа са осталима, писала је и о својим осећањима, уверењима и амбицијама — темама о којима није могла или желела да говори са осталима. Како јој је расло самопоуздање, и како је постајала зрелија, почела је да пише и о апстрактнијим темама, као што су њено веровање у Бога и дефиниција људске природе. Такође, услед анксиозности, Ана је септембра 1943. почела да узима капи одољена. Анксиозност је проистекла од затвореног простора, сталног страха од могућег хапшења, али и честих свађа у Тајном скровишту.