Дечји рад је сваки рад којим се деца баве, а који омета њихову способност редовног похађања школе, или је ментално, физички, социјално и морално штетан. Такав рад је забрањен законодавством широм света, иако ови закони не сматрају сав рад деце дечјим радом; изузеци укључују рад деце уметника, породичне обавезе, надгледану обуку и неке облике рада које обављају деца Амиша, као и деца староседелаца у Америкама.
Дечји рад је постојао у различитом обиму кроз историју. Током 19. и почетком 20. века, многа деца узраста 5–14 година из сиромашнијих породица радила су у западним земљама и њиховим колонијама. Ова деца су углавном радила у пољопривреди, кућној монтажи, фабрикама, рударству и услугама као што су продавци новина — неки су радили ноћне смене у трајању од 12 сати. Са порастом кућних прихода, доступношћу школа и доношењем закона о дечјем раду, стопе учесталости дечјег рада су опале.
, у најсиромашнијим земљама света, око једно од петоро деце учествује у дечјем раду, од којих највећи број живи у подсахарској Африци, где је више од једног од четворо деце тако ангажовано. Ово представља пад дечјег рада у односу на претходних пола деценије. Године 2017, четири афричке државе (Мали, Бенин, Чад и Гвинеја Бисао) забележиле су преко 50 одсто деце узраста 5–14 година која раде. На глобалном нивоу, пољопривреда је највећи послодавац дечјег рада. Огромна већина дечјег рада налази се у руралним срединама и неформалним урбаним економијама; децу претежно запошљавају њихови родитељи, а не фабрике. Сиромаштво и недостатак школа сматрају се примарним узроком дечјег рада. УНИЦЕФ примећује да су „дечаци и девојчице подједнако вероватно укључени у дечји рад“, али у различитим улогама, при чему девојчице знатно чешће обављају неплаћени кућни рад.
Глобално, учесталост дечјег рада смањила се са 25% на 10% између 1960. и 2003. године, према подацима Светске банке. Ипак, укупан број деце која раде остаје висок, при чему УНИЦЕФ и МОР процењују да је око 168 милиона деце узраста 5–17 година широм света било укључено у дечји рад 2013. године.
Историја 280px|мини|Палестински дечји радник код раскрснице Каља, плажа Лидо, бензинска пумпа Делек, пут 90 близу Мртвог мора мини|280px|Дечји радник у Даки, Бангладеш мини|280px|Деца рудари угља у Пруској, касни 19. век десно|оквир|Низ закона о дечјем раду, Фабрички закони, донети су у Великој Британији у 19. веку. Деца млађа од 9 година нису смела да раде, они од 9–16 година могли су да раде 12 сати дневно према Закону о фабрикама памука. Године 1856, закон је дозволио дечји рад после 9 година, до 60 сати недељно, ноћу или дању. Године 1901, минимални узраст за дечји рад подигнут је на 12.
Прединдустријска друштва Дечји рад чини саставни део прединдустријских економија. У прединдустријским друштвима, ретко постоји концепт детињства у модерном смислу. Деца често почињу активно да учествују у активностима као што су подизање деце, лов и пољопривреда чим постану способна. У многим друштвима, деца од 13 година сматрају се одраслима и баве се истим активностима као и одрасли.
Рад деце био је важан у прединдустријским друштвима, јер су деца морала да обезбеде свој рад за свој опстанак и опстанак своје групе. Прединдустријска друштва карактерисали су ниска продуктивност и кратак животни век; спречавање деце да учествују у продуктивном раду било би дугорочно штетније за њихову добробит и добробит њихове групе. У прединдустријским друштвима, постојала је мала потреба да деца похађају школу. Ово је посебно случај у друштвима без писмености. Већина прединдустријских вештина и знања могла се пренети кроз директно менторство или шегртовање од стране компетентних одраслих.
Индустријска револуција у Великој Британији
мини|Деца одлазе у 12-часовну ноћну смену у Сједињеним Државама (1908) мини|Рани 20. век био је сведок многих кућних предузећа која су укључивала дечји рад. Пример из Њујорка 1912. приказан је горе.
Са почетком Индустријске револуције у Британији крајем 18. века, дошло је до брзог пораста индустријске експлоатације рада, укључујући дечји рад. Индустријски градови попут Бирмингема, Манчестера и Ливерпула брзо су израсли из малих села у велике градове уз побољшање стопа дечјег морталитета. Ови градови су привукли становништво које је брзо расло због повећане пољопривредне производње. Овај процес је поновљен у другим индустријализованим земљама.
Викторијанско доба посебно је постало озлоглашено по условима под којима су деца запошљавана.Laura Del Col, West Virginia University, "The Life of the Industrial Worker in Nineteenth-Century England" Деца млађа од четири године запошљавана су у производним фабрикама и рудницима у често фаталним радним условима. Дечаци од четири године, посебно сирочад или из сиромашних породица, радили су као димничари. Посао је био опасан, а откриће Персивала Пота о карциному димничара, раку који погађа димничаре, било је први препознати облик професионалног рака. Радно време је било дуго.
Дечји рад био је изазван економским тешкоћама. У Великој Британији 19. века, једна трећина сиромашних породица била је без хранитеља, као резултат смрти или напуштања, што је приморавало многу децу да раде од малих ногу. У Енглеској и Шкотској 1788. године, две трећине радника у 143 водене памучне предионице описане су као деца. Велики број деце такође је радио као проститутке. Писац Чарлс Дикенс био је фабрички радник..
Дечје плате су често биле ниске, износиле су само 10–20% плате одраслог мушкарца.Douglas A. Galbi. Centre for History and Economics, King's College, Cambridge CB2 1ST. Карл Маркс био је отворени противник дечјег рада,In The Communist Manifesto, Part II: "Proletariats and Communists" and Capital, Volume I, Part III рекавши да британске индустрије „могу да живе само сисајући крв, и то дечју крв”, и да је амерички капитал финансиран „капитализованом крвљу деце”. Letitia Elizabeth Landon осудила је дечји рад у својој песми из 1835. „Фабрика”, чије је делове наглашено укључила у своју честитку принцези Викторији за 18. рођендан 1837. године.
Током друге половине 19. века, дечји рад је почео да опада у индустријализованим друштвима због регулативе и економских фактора изазваних растом синдиката. Регулација дечјег рада почела је од најранијих дана Индустријске револуције. Први закон о регулисању дечјег рада у Британији донет је 1803. године. Створени су Фабрички закони. Донето је више закона о димничарима како би се ограничио узраст димничара. Лорд Шефтсбери био је отворени заговорник регулисања дечјег рада.
Како се технологија побољшавала и ширила, расла је потреба за образованим запосленима. Ово је довело до повећања школовања, са коначним увођењем обавезног школства. Побољшана технологија, аутоматизација и даље законодавство значајно су смањили дечји рад, посебно у западној Европи и САД.
Према Колину Хејвуду, историчари оријентисани ка реформама на левици развили су тумачење дечјег рада на индустријском Западу у овим оквирима: Почиње присилним укључивањем великог броја младих у текстилне млинове, руднике и фабрике које је створила рана индустријализација, при чему је нова машинерија омогућила замену одраслих мушких радника женама и децом. Услови у радионицама били су суморни, са познатом причом о дугим сатима како би се пратио неумољиви темпо машина, влажно и прашњаво окружење и немилосрдни дисциплински режим. . . . Разнолика група реформатора иступила је у овом тренутку да би се законским путем борила против злоупотреба, укључујући тврдокорне пословне људе заинтересоване за максимизирање профита, филантропски настројене представнике земљопоседничког племства и професионалних класа, и, у америчком случају, вође организованог рада. Постепено, кроз процес покушаја и грешака, држава је успела да обузда неке ексцесе дечјег рада, посебно искључујући млађе старосне групе из радионица, превазилазећи отпор многих индустријалаца и родитеља из радничке класе. Дечји рад се тако појављује као најзлостављанији током ране, или „прљаве“ фазе индустријализације, и постепено нестаје у развијеним економијама како држава успева да избаци децу из радионица и уведе их у школе.
Рани 20. век + Проценат деце која раде у Енглеској и Велсу Година пописа % дечака узраста 10–14као дечји рад 1881 22,9 1891 26,0 1901 21,9 1911 18,3Напомена: Ово су просеци; дечји рад у Ланкаширу био је 80%Извор: Попис Енглеске и Велса
Почетком 20. века, хиљаде дечака било је запослено у индустрији производње стакла. Производња стакла била је опасан и тежак посао, посебно без савремених технологија. Процес прављења стакла укључује интензивну топлоту за топљење стакла (). Дечаци који су радили у стакларама били су изложени високим температурама, што је доводило до проблема с очима, плућних обољења, топлотне исцрпљености, посекотина и опекотина. Пошто су радници били плаћани по комаду, морали су продуктивно да раде сатима без паузе. Пошто су пећи морале стално да горе, постојале су ноћне смене од 17:00 до 3:00 ујутро. Многи власници фабрика преферирали су дечаке млађе од 16 година.
Процењује се да је 1,7 милиона деце млађе од петнаест година било запослено у америчкој индустрији до 1900. године.
Године 1910, преко 2 милиона деце у истој старосној групи било је запослено у Сједињеним Државама. То је укључивало децу која су мотала цигарете, радила у фабрикама, радила као скидачи калемова у текстилним млиновима, радила у рудницима угља и била запослена у конзервама.Child Labour in the South: Essays and Links to photographs from the Lewis Hine Collection at the University of Maryland, Baltimore County. Фотографије first1=L. |Луиса Хајна дечјих радника из 1910-их снажно су дочарале патњу радне деце на америчком југу. Хајн је снимио ове фотографије између 1908. и 1917. као стални фотограф Националног комитета за дечји рад.
Кућна предузећа Фабрике и рудници нису били једина места где је дечји рад био преовлађујући почетком 20. века. Кућна производња широм Сједињених Држава и Европе такође је запошљавала децу. Владе и реформатори тврдили су да рад у фабрикама мора бити регулисан и да држава има обавезу да обезбеди добробит за сиромашне. Законодавство које је уследило имало је ефекат премештања рада из фабрика у градске домове. Породице, а посебно жене, преферирале су то јер им је омогућавало да остварују приход док се брину о кућним обавезама.
Кућни производни погони били су активни током целе године. Породице су радо ангажовале своју децу у овим кућним предузећима која доносе приход. У многим случајевима, мушкарци су радили од куће. У Француској, преко 58% радника у конфекцији радило је ван својих домова; у Немачкој се број сталних кућних операција готово удвостручио између 1882. и 1907; а у Сједињеним Државама, милиони породица радили су од куће седам дана у недељи, током целе године, производећи одећу, ципеле, вештачко цвеће, перје, кутије шибица, играчке, кишобране и друге производе. Деца од 5 до 14 година радила су заједно са родитељима. Кућни погони и дечји рад у Аустралији, Британији, Аустрији и другим деловима света били су уобичајени. Рурална подручја су на сличан начин видела породице како ангажују своју децу у пољопривреди. Године 1946, Фрида С. Милер – тадашња директорка Министарства рада САД – рекла је Међународној организацији рада (МОР) да су ови кућни погони нудили „ниске плате, дуго радно време, дечји рад, нездраве и нехигијенске услове рада”.
21. век
мини|усправно=2.0|Мапа дечјег рада у свету у старосној групи 10–14 година, 2003. године, према подацима Светске банке.
Подаци су непотпуни, јер многе земље не прикупљају нити извештавају податке о дечјем раду. Неке нације попут Гвинеје Бисао, Малија и Етиопије имају више од половине све деце узраста 5–14 година која раде како би помогла у издржавању својих породица.