Историја Украјине

мини|десно|220п|Територијални развој Украјине у 20. веку

Историја Украјине у просторном и временском опсегу обухвата општу историју свих области које се налазе у оквиру граница данашње државе Украјине, почевши од најстаријих протоисторијских времена, до савременог доба. Према традиционалној подели на велике историјске епохе, општа историја државног подручја данашње Украјине може се поделити на четири посебна раздобља: старовековно или античко (до. 5. века), средњовековно (до 15. века), нововековно (до 1917. године) и савремено (након 1917. године).

Предисторијско раздобље

Први човек је населио простор данашње Украјине пре готово 300.000 година. Трипољска култура (-{IV-III}- век п. н. е.; бронзано доба), сматра се једном од најстаријих култура чији су трагови распрострањени по целој данашњој југозападној Украјини. Култура се назива трипиљском због насеља Трипиља где је 1890. откривено и истражено налазиште. Трипиљци су узгајали жито, израђивали глинено посуђе и сврдла којима су обрађивали дрво и камен. Трипиљска култура се сматра врхунцем развоја неолитских пољопривредних и сточарских племена на тлу Европе. Око 1500. п. н. е. на простору данашње Украјине појавила су се номадска племена. Једно од тих племена били су Кимеријци (-{IX-VIII}- век п. н. е.), о којима је остао траг и у писаним изворима. О славном племену није писао само Хомер у Одисеји, већ и познати антички аутори попут Херодота, Калимаха, Страбона. Кимеријци су заузели значајни простор између Дњестра и Дона а населили су и кримско полуострво. Сматра се да су они потомци старог иранског номадског племена, генетски блиски Скитима, а управо је Скитима, иранском номадском племену из средње Азије, у -{VII}- веку п. н. е. успело потиснути Кимеријце из данашњих украјинских степа. Некако су у то исто време Грци почели са оснивањем првих колонија на северним обалама Црног мора. Скити су утемељили моћну државу и владали тим подручјем до око 200. п. н. е. док их одатле није протерало друго номадско племе – Сармати.

Крајем другог и почетком трећег века нове ере кроз данашњу Украјину пролазио је пут германског племена Гота. Хуни су 375. године поразили Готе. Убрзо након тога створили су моћну државу која се простирала између Дона и Карпата. На њеном челу је био Атила. Он је умро 451. године а након неколико пораза од Римљана и њихових савезника, хунска држава се распала.

Прадомовина Словена нема општеприхваћену територију. Прве записе о Словенима сусрећемо код римских аутора (-{I-II}- век) Плинија Старијег, Тацита, Птолемеја, где се Словени називају Венедима или Венетима. Етноним тј. назив Словен се први пут сусреће код византских аутора. По неким изворима Словени су се већ у -{VI}- веку поделили на три велике групе: Венеди (Висла), Анти (Дњепар) и Словени или Склавини (Дунав). Већина историчара сматра сеобу племена Анта и Склавина почетком формирања одвојених словенских народа а самим тиме и украјинског народа. Последње велике сеобе народа на простору Украјине биле су оне Бугара и Мађара, али у то време већ је била устоличена једна од највећих и најмоћнијих европских држава – Кијевска Русија.

Током 9. века, на подручју данашње Украјине је створена прва руска држава са средиштем у Кијеву. на чијем се челу налазила династија Рјуриковича. Ова држава се у историји назива Кијевска Русија. Први спомен о тој кнежевини бележе Бертински анали који наводе Олега, вођу скандинавског племена Варјага (Викинзи), који осваја Кијев 882. године и ствара га престоницом државе. У наредних сто година Кијевска Русија ће обухватити околна источнословенска па и нека финска племена на североистоку. Кијевски кнез Свјатослав покорио је словенско племе Вјатиче и развалио Хазарски канат, који је био штит номадским племенима на истоку. Владимир I Велики 988. године обзнањује примање хришћанства из Византије. Највећи степен централизације државе, Кијевска Русија ће остварити за време владавине Јарослава Мудрог (1019—1054). Са временом долази до распадања државе на засебне кнежевине. Након навале Монгола под вођством Бату Кана 1237-1241. и потпуног разарања Кијева (1240), главно средиште државности на Руси, постаће Галицијско-волињска кнежевина (1199—1340).

Током 14. века значајни делови Кијевске Русије, укључујући и сам град Кијев, постепено су потпали под власт литванске династије Јагелонаца, чиме је настала литванско-руска држава, која се назива Велика кнежевина Литванија. Пољско краљевство заузело је Галицију и подручје око града Холма (до 1387). Након Кревске уније 1385. у Великој литванској кнежевини изразито јача пољски и католички утицај. Кад је унија између Литваније и Пољске, тзв. Лублинска унија 1569, довела до њиховог реалног сједињења, већи део украјинских земаља дошао је под власт Пољске, а пољско племство је стекло право на поседе у Украјини. Црква, дотада под самосталном Кијевском метрополијом, склопила је Брестовску унију (1596) с католичком црквом (тзв. Унијати или гркокатолици). Уз помоћ те уније католичка Пољска је желела прекинути везе Украјине са православном Русијом. Након распада Златне Хорде пред крај XIV века око Дњепра су се населили украјински Козаци (Запорошка Сич), који су одиграли важну улогу у супротстављању турско-татарском и пољском притиску. То је време развоја књижевности на староукрајинском језику. Током 1591—1638. избио је низ сељачких побуна потпомаганих козацима. Године 1648. започео је ослободилачки рат украјинског народа против Пољака, који је водио хетман Богдан Хмељницки. Иако је пољској војсци нанео тешке поразе, Хмељницки је увидео да се самостална хетманска Украјина не може сама одупрети Турцима и Пољацима. Ослонац је потражио на северу. На перејаславском сабору 1654. године, Украјина се уједињује са царском Русијом.

Обновљена руска власт мини|десно|220п|Карта Украјинског Хетманата у склопу Руског царства (1751)

Одмах након уједињења, Русија је ушла у рат са Пољском који ће бити окончан тек након 13 година примирјем у Андрусову 1667. и тзв. Вечним миром 1668. Као последица рата, па и грађанских ратова који су се водили унутар земље, Украјина ће се поделити на два велика дела која сече река Дњепар. Аутономија хетманске (козачке) државе опстаће још неко време само у Украјини источно од Дњепра под влашћу Москве. Међутим, царска Русија наставила је феудално израбљивање становништва, једнако као што су то пре ње чиниле Пољска и Угарска, о чему сведоче сељачко-козачке побуне пред крај XVII и током XVIII века. Након неуспелог покушаја отцепљења појединих области од Русије у савезништву хетмана Мазепе са шведским краљем Карлом XII (1708—1709) цар Петар I смањује аутономију хетманске државе, да би након тога и сваки траг самоуправе укинула царица Катарина II Велика током 1760—1780. година. Украјина је своју аутономију изгубила 1781. При првој подели Пољске, Хабзбуршка монархија је добила 1772. Галицију, а 1775. Буковину, док је Русија стекла земље између Дњепра и Буга (1774) нешто касније и Крим. После друге поделе Пољске 1793. и преостали пољски део Украјине дошао је под власт руског цара.

Крајем 18. века долази до формирања локалног украјинског покрета, првобитно као културне, а од 1840, након оснивања Ћирило-методског братства и као политичке организације. То је време настанка првих замисли о посебној украјинској нацији. Велики утицај у буђењу националне свести Украјинаца дало је стваралаштво украјинског песника и сликара Тараса Григоровича Шевченка. Због сталног притиска и репресија руске власти, средиште народног препорода сели у Галицију која се налазила у саставу Аустрије. Крајем 19. века у Украјини се оснивају прве политичке странке. Већина тих странака се бави идејом оснивања самосталне украјинске државе.

Као што је већ споменуто након последње поделе Пољске, најзападнија регија Галиција припала је Аустрији, Мађари су задржали Закарпатску Украјину док је остатак територија припао Русији. Украјински писци и интелектуалци били су надахнути духом народног препорода који је бујао међу другим европским народима који су такође били под јармом великих европских царевина, и били су одлучни у својој намери оживљавања украјинског језика, културе, традиције и државности. Русија је наметала строге законе против уздизања украјинског језика и културе, забрањујући његово кориштење у било каковој делатности. Међутим, многи Украјинци су прихватили своју судбину у оквиру Русије, а неки су чак и остварили велик успех. Многи руски писци, композитори, сликари и архитекти 19. века били су пореклом Украјинци. Највероватније, најпознатији од њих био је Николај Васиљевич Гогољ, један од највећих писаца руске књижевности. Украјина ће остати у саставу царске Русије све до њеног распада у фебруару 1917. године.

Украјина између 1917. и 1920. године мини|десно|220п|Западноукрајинска Народна Република

Украјинска Централна Рада (тадашњи украјински парламент) у новембру 1917. проглашава Украјинску Народну Републику, која се на почетку налазила у саставу Русије, да би 25. јануара 1918. била проглашена самосталност и оцепљење. Први председник је те државе био писац В. К. Вуниченко. Управо је у то време настала савремена украјинска симболика (грб и застава). Како би се одупрела бољшевицима који су владали већим делом земље, Централна Рада издаје документ под називом «Обраћање украјинског народа до Немачке са молбом о оружаној помоћи». То је и био повод својеврсне немачке окупације. Дана 29. априла 1918. под потпором Немачке, у Украјини је изведен државни удар и на власт долази хетман П. П. Скоропадски. Украјина је поновно хетманат, а држава је немачки протекторат. Након немачког пораза у Првом светском рату, у Украјини избија народни устанак под руководством Семена Петљуре. Скоропадски одлази са власти и у децембру 1918. се проглашава Украјинска Народна Република на чијем је челу поновно Вуниченко. Након што се распала и Аустроугарска (1918), у Галицији је исте године проглашена Западноукрајинска Народна Република која се у јануару 1919. уједињује са Украјинском Народном Републиком. Од фебруара 1919. сва власт Украјинске Народне Републике налази се у рукама Семена Петљуре. Како би се одбранио од Црвене армије која је насртала са истока, Петљура склапа војни савез са Пољском. Међутим, након пољско-совјетског рата, већи део земље биће под контролом совјетске власти на чијој територији настаје Украјинска Совјетска Социјалистичка Република. Западна Украјина припала је Пољској, Буковина и Бесарабија Румунији, а Закарпатје је припојено Чехословачкој.

Совјетска Украјина мини|десно|220п|Застава Совјетске Украјине

Идеја украјинства опстала је између два рата, па чак се двадесете године 20. века могу назвати и препородом украјинске културе, језика и пољопривреде. Првих година Совјетског Савеза бољшевици су потпомагали развој земље дајући сељацима својеврсне повластице. Такво стање неће дуго потрајати.

Како би задовољио државне потребе у повећаној потражњи хране и како би намакнуо средства за индустријализацију земље, Стаљин је кренуо у реализацију своје идеје о колективизацији пољопривреде, која је првенствено погодила Украјину коју се често називало “житницом Совјетског Савеза”.

Године 1929, сељацима се одузима земља и стока. Настају колективне фарме – колхози (од руског коллективное хозяйство/коллективное хозјајство/колективна привреда). У конфисцирању имовине, држава је користила регуларне јединице полиције, као и групе тајне полиције.

Многи су се одупирали таковој одлуци Владе и започела је очајничка борба сељаштва против совјетске власти. Неки су радије заклали своју стоку, неголи је предали у колхоз. Богатије сељаке називали су “кулацима” и били су проглашавани непријатељима државе. На десетине хиљада сељака је било стрељано или послано на неки од многобројних радних логора на Далеком истоку.

Историја Украјине

Źródło i licencja