Сер Исак Њутн (; Вулсторп Мејнор, 4. јануар 1643 — Кенсингтон, 31. март 1727) био је енглески физичар, математичар, астроном, алхемичар и филозоф природе, који је данас за већину људи једна од највећих личности у историји науке.
Његова студија Математички принципи природне филозофије (), објављена 1687, која описује универзалну гравитацију и три закона кретања, поставила је темеље класичне (Њутнове) механике и послужила као пример за настанак и развој других модерних физичких теорија. Изводећи из овог свог система Кеплерове законе кретања планета, он је био први који је показао да се кретања тела на Земљи и кретања небеских тела потчињавају истим физичким законима. Уједињујућа и детерминистичка моћ његових закона довела је до револуције у науци и до даљег напретка и уздизања хелиоцентризма.
У механици, Њутн је такође указао на један нови, велики, значај принципа одржања импулса и момента импулса. У оптици, он је направио први практични рефлексиони (огледалски) телескоп и открио да се пропуштањем беле светлости кроз стаклену призму она разлаже у спектар свих боја (у складу са тврђењем Роџера Бејкона из 13. века). Њутн се снажно залагао у прилог честичне природе светлости. Он је такође формулисао емпиријски закон хлађења, проучавао брзину звука и предложио теорију о пореклу звезда. У математици, Њутн дели заслуге са Готфридом Лајбницом за откриће инфинитезималног рачуна. Он је такође изложио и уопштену биномску теорему, развијајући на тај начин тзв. „Њутнов метод“ за апроксимације нула функције и доприносећи проучавањима разлагања функција у редове.
Француски математичар Жозеф Луј Лагранж често је изјављивао да је Њутн највећи геније који је икада живео, додајући једном да је он, такође, и „најсрећнији, јер се систем света не може открити и установити више него једнога пута“. Енглески песник Александар Поуп, дирнут Њутновим постигнућима, написао је чувени епитаф:
Природа и природни закони у ноћној тами налазе скривеност; Бог рече “Нека буде Њутн” и све постаде светлост.
(-{Nature and nature's laws lay hid in night}-; -{God said "Let Newton be" and all was light}-.)
Биографија Младост мини|десно|200п|Сачувана зграда Краљевске школе у Грантаму Њутн је рођен у Вулсторпу поред Колстерворта, грофовија Линколншир, Енглеска. Рођен је у породици фармера који су поседовали земљу и стоку, и били према томе прилично богати. Место у којем се он родио било је око седам миља удаљено од Грантама, где је он касније похађао школу. По његовом властитом, каснијем, сведочењу, Њутн је рођен превремено и нико није очекивао да ће он дуго поживети. Његова мајка Хана Ејскоу (-{Hannah Ayscough}-) рекла је да је његово тело у то време било тек толико велико да би могло да стане у криглу пива. Његов отац, који се такође звао Исак Њутн, био је слободан сељак (фармер) и умро је три месеца пре Њутновог рођења, у време када је у Енглеској трајао грађански рат. Када је Њутну било три године, његова мајка се преудала и отишла је да живи са својим новим мужем, остављајући свог сина на старање његовој баки (њеној мајци), Марџери Ејскоу (-{Margery Ayscough}-).
Према Ерику Темпл Белу (-{Eric Temple Bell}-) и Х. Ивсу (-{H. Eves}-):
Њутн је започео своје школовање у сеоској школи, да би касније био послат у Краљевску школу у Грантаму (-{The King's School, Grantham}-), где је постао најбољи ученик у школи. Док је ишао у ову школу он је био подстанар код локалног апотекара Вилијама Кларка и наводно је био заручен са апотекаровом пасторком, Аном Стореј (-{Anne Storey}-), пре него што је отишао на Универзитет Кембриџ, у добу од 19 година. Како је Њутн постајао све више занесен својим студијама, романса се постепено хладила и госпођица Стореј удала се за неког другога. Како било, прича се да је Њутн задржао за дуго сећање на ову љубав, али никада више није имао неку другу „драгану“ и никада се није оженио. Међутим, Белов и Ивсов извор за ово тврђење, Вилијам Стокли и госпођа Винсент (бивша госпођица Стореј – која се у ствари звала Катрина, а не Ана), једино су рекли да је Њутн показивао „пасију“ према госпођици Стореј док је био станар у Кларковој кући.
мини|десно|175п|Портрет Исака Њутна из 1702. (аутор Годфри Нелер (Godfrey Kneller), Национална галерија портрета, Лондон, ) Отприлике од његове дванаесте године па док није напунио седамнаесту, Њутн се образовао, као што је речено, у Краљевској школи у Грантаму, где се његов потпис још увек може видети на оквиру прозора од библиотеке. Он је повучен из школе и негде у октобру месецу 1659 нашао се у Вулстропу од Колстерворта, где је његова мајка имала намеру да од њега направи фармера. Он је, према каснијим изјавама његових савременика, био због овога дубоко несрећан. Изгледа да је Хенри Стоукс, управник Краљевске школе, убедио његову мајку да га поново пусти назад у школу како би могао да заврши своје образовање. Ово је он и учинио у својој деветнаестој години, а његов школски успех у завршној години био је задивљујући.
У јуну 1661, он је примљен у Тринити колеџ у Кембриџу. У то време предавања на колеџу заснивала су се углавном на Аристотеловом учењу, али Њутн је више волео да чита много напредније идеје модерних филозофа, као што је Рене Декарт, и астронома Галилео Галилејa, Николе Коперника и Јохана Кеплера. У 1665. години, он открива генерализовану биномну теорему, и почиње да развија математички апарат који ће касније прерасти у тзв. инфинитезимални рачун. Убрзо пошто је стекао диплому 1665, Универзитет се затвара, што је била мера предострожности против „велике куге“. Због тога, следећих 18 месеци Њутн проводи код своје куће (у кући своје баке), где предано ради на инфинитезималном рачуну, проблемима из оптике и проналажењу закона гравитације.
Средње године Математичка истраживања
Њутн и Готфрид Лајбниц открили су инфинитезимални рачун независно један од другог, користећи сваки своју сопствену, јединствену, нотацију (као што су већина математичара то и чинили у то време). Мада је Њутн разрадио свој метод годинама пре Лајбница, он није објавио о томе скоро ништа све до 1693, и потпуни увид у свој инфинитезимални рачун пружио је тек 1704. У међувремену, Лајбниц почиње да објављује потпуни опис свог метода 1684. Поврх тога, Лајбницова нотација и „инфинитезимални метод“ постају опште прихваћени на континенту, а после 1820. или ту негде и у Британској империји. Њутн је тврдио да је он био нерад да објави свој инфинитезимални рачун бојећи се да би због тога могао бити исмеван. Почев од 1699, други чланови краљевског друштва оптужују Лајбница за плагијат, а овај спор избија пуном снагом у 1711. Тако започиње горка Њутнова расправа са Лајбницом око приоритета открића инфинитезималног рачуна, која ће их пратити скоро целог живота, све до смрти овог другог у 1716 години. Ова расправа створиће поделу између математичара Британије и континенталне Европе, која је можда за читав век успорила напредак математике у Британији.
Њутну је одато признање за откриће генерализоване биномске теореме, важеће за било који експонент. Он је открио Њутнове идентитете, Њутнов метод, класификовао је криве конусних пресека (полиноми трећег степена са две променљиве), дао значајан допринос теорији коначних разлика, и био први који је користио разломачке индексе и употребио координатну геометрију да дође до решења Диофантинових једначина. Извршио је апроксимацију парцијалних сума хармонијских низова помоћу логаритама (претходник Ојлерове сумирајуће формуле) и био први који је користио са сигурношћу математичке редове и обрнуте математичке редове. Он је такође открио и нову формулу за број пи (π). Постао је професор на Лукасовој катедри математике у 1669. У то време, сваки предавач на Кембриџу или Оксфорду требало је да буде рукоположени англикански свештеник. Међутим, термин Лукасовски професор подразумевао је и додатак “не бити активан у цркви” (што се подразумевало да би се добило више времена за науку). Њутнов аргумент је био, да би га због овога требало изузети од рукоположења, и Чарлс II, чије је одобрење за ово било потребно, прихватио је овај његов аргумент. Тако је избегнут конфликт између Њутнових религијских погледа и Англиканске ортодоксије.
Оптика
Од 1670 до 1672, Њутн је држао предавања из оптике. Током тог периода он је истраживао појаву преламања светлости, показавши да се уз помоћ тростране призме бела светлост може разложити у спектар различитих боја, а да уз помоћ сочива и помоћу друге призме, овај спектар може поново да се сложи или састави у зрак беле светлости.
мини|десно|200п|Реплика (дупликат) Њутновог 6-инчног рефлексионог телескопа који је направио 1672 за Краљевско друштво. Такође је показао да један зрак обојене светлости када се издвоји из овог спектра даље не мења своја својства чак и када се пропушта кроз различита друга провидна тела. Њутн запажа да без обзира на то да ли је обојени зрак рефлектован (одбијен), расут или пропуштен кроз неки предмет, његова боја остаје неизмењена. Из тога следи закључак, да су боје које ми опажамо резултат интеракције од раније већ обојене светлости са телима, а не резултат тога како тела производе светлост. За више детаља о овоме, видети Њутнову теорију боја.
мини|лево|175п|Слика насловне стране Њутнове „Оптике“ Из овог рада он је извео закључак да би било који рефракциони телескоп (телескоп са сочивима) требало да пати од проблема дисперзије (расипања) беле светлости у разне боје, и као доказ овог концепта је конструисао рефлексиони телескоп (телескоп са удубљеним огледалом), данас познат као Њутнов телескоп, да би њиме избегао овај проблем. Он лично, сам је брусио огледало за свој телескоп, користећи тзв. Њутнове прстенове за процену квалитета оптике за свој телескоп, те је тако био у стању да направи један нови астрономски инструмент, супериоран у односу на тадашње рефракционе телескопе, пре свега захваљујући већем пречнику огледала. Године 1671, Краљевско друштво замолило га је за једну демонстрацију његовог рефлексионог телескопа.
Њихова заинтересованост охрабрила га је да објави свој чланак „О боји“, који је касније проширио у своје дело „Оптика“. Када је Роберт Хук почео да критикује неке од Њутнових идеја, Њутн је био тиме толико повређен да се удаљио од даље јавне дебате. Ова два научника остаће непријатељи све до краја Хуковог живота.
Њутн је сматрао да се светлост састоји од честица, али да би објаснио преламање светлости ипак је морао да јој припише и таласна својства. Касније су, међутим, физичари углавном фаворизовали објашњење преламања светлости засновано искључиво на њеној таласној природи. Данашња, квантна механика вратила се Њутновој идеји о дуалној, таласно-честичној, природи светлости, мада данашњи концепт фотона као честица светлости веома мало подсећа на Њутнове честице (Њутн је сматрао да преламање светлости настаје убрзавањем њених честица кроз гушћи медијум).
Закон гравитације и закони кретања мини|десно|250п|Њутнов лични примерак његових „Принципа“, са његовим својеручним исправкама за друго издање ове чувене књиге.