мини|Херакле и Атена, страна са црним фигурама на трбушастој амфори Андокидовог сликара, /510. п. н. е. мини|Хеленистички Пергамски жртвеник: слева надесно Нереј, Дорида, Гигант, Океан мини|Хад отима Персефону, зидна слика из 4. века п. н. е. у малој македонској краљевској гробници у Вергини
Уметност старе Грчке обухвата визуелне уметности, примењену уметност, као и архитектуру, коју су стварали Хелени или грчки народи од почетка гвозденог доба до хеленистичког периода, завршно са освајањем Грчке од стране Римског царства у бици код Коринта 146. године п. н. е. Истиче се међу уметностима других античких култура по развоју натуралистичких, али идеализованих приказа људског тела, где су углавном наге мушке фигуре биле у фокусу иновација. Брзина стилског развоја између отприлике 750. и 300. године п. н. е. била је изузетна по античким стандардима, а у сачуваним делима најбоље се види у вајарству. Постојале су и значајне иновације у сликарству, које се у суштини морају реконструисати због недостатка очуваних оригинала високог квалитета, осим у специфичној области осликане керамике.
Грчка архитектура, технички веома једноставна, успоставила је хармоничан стил са бројним детаљним конвенцијама које је у великој мери усвојила римска архитектура и које се и данас прате у неким модерним грађевинама. Користила је речник орнамената који је био заједнички са керамиком, металургијом и другим медијима, и имала је огроман утицај на евроазијску уметност, посебно након што ју је будизам пренео изван проширеног грчког света који је створио Александар Велики. Друштвени контекст грчке уметности укључивао је радикалне политичке промене и велики пораст просперитета; подједнако импресивна грчка достигнућа у филозофији, књижевности и другим областима су добро позната.
Најранија уметност Грка се углавном искључује из појма „уметност старе Грчке” и уместо тога се назива грчка неолитска уметност, праћена егејском уметношћу; ова друга укључује кикладску уметност и уметност минојске и микенске културе из грчког бронзаног доба. Уметност старе Грчке се обично стилски дели на четири периода: геометријски, архајски, класични и хеленистички. Геометријско доба се обично датира од око 1000. године п. н. е., иако се у стварности мало зна о уметности у Грчкој током претходних 200 година, традиционално познатих као Мрачно доба Грчке. У 7. веку п. н. е. дошло је до спорог развоја архајског стила, што се види на примеру стила црних фигура у вазном сликарству. Отприлике 500. година п. н. е., непосредно пре почетка грчко-персијских ратова (480–448. п. н. е.), обично се узима као линија раздвајања између архајског и класичног периода, а владавина Александра Великог (336–323. п. н. е.) као раздвајање класичног од хеленистичког периода. Од одређеног тренутка у 1. веку п. н. е. па надаље, користи се термин „грчко-римски” или локалнији термини за источни грчки свет.
У стварности, није било оштрог прелаза из једног периода у други. Уметничке форме су се развијале различитим брзинама у различитим деловима грчког света, и као у сваком добу, неки уметници су радили у иновативнијим стиловима од других. Снажне локалне традиције и захтеви локалних култова омогућавају историчарима да лоцирају порекло чак и уметничких дела пронађених далеко од места настанка. Грчка уметност различитих врста била је широко извожена. Током читавог периода бележи се генерално стабилан пораст просперитета и трговинских веза унутар грчког света и са суседним културама.
Стопа очуваности грчке уметности драстично се разликује међу медијима. Имамо огромне количине керамике и кованог новца, много камених скулптура, мада још више римских копија, и неколико великих бронзаних скулптура. Готово у потпуности недостају сликарство, фини метални судови и било шта од пропадљивих материјала, укључујући дрво. Камена структура бројних храмова и позоришта је опстала, али мало од њихове обимне декорације.
Керамика мини|Детаљ вазе са црним фигурама, п. н. е. Коришћене су и бела боја, која се није добро очувала, и другачија црвено-љубичаста.Атена која носи егиду, детаљ са сцене која представља Херакла и Јолаја у пратњи Атене, Аполона и Хермеса. Трбух атичке хидрије са црним фигурама, Cabinet des Médailles, Париз, инв. 254.
По конвенцији, фино осликане посуде свих облика називају се „вазе”, а постоји преко 100.000 значајно очуваних комада, што, заједно са натписима које многе од њих носе, пружа неупоредив увид у многе аспекте грчког живота. Вајарска или архитектонска керамика, такође врло често осликана, назива се теракота и такође је сачувана у великим количинама. У већем делу литературе, „керамика” означава само осликане посуде, или „вазе”. Керамика је била главни облик гробних прилога који су се остављали у гробницама, често као „погребне урне” које су садржале кремирани пепео, и била је широко извожена.
Чувени и препознатљиви стил грчког вазног сликарства, са фигурама приказаним снажним контурама и танким линијама унутар њих, достигао је врхунац отприлике од 600. до 350. године п. н. е. Дели се на два главна стила, готово супротна један другом: сликарство црних фигура и сликарство црвених фигура, где друга боја у сваком случају чини позадину. Остале боје су биле веома ограничене, обично на мале површине беле и веће површине другачије љубичасто-црвене боје. Унутар ограничења ових техника и других строгих конвенција, вазни сликари су постизали изузетне резултате, комбинујући префињеност и снажан израз. Техника беле позадине је омогућавала већу слободу у приказивању, али није била постојана и углавном се користила за сахране.
мини|лево|Унутрашњост атичке шоље са црвеним фигурама, око 450. п. н. е. Конвенционално, сматра се да су стари Грци већину керамичких посуда правили за свакодневну употребу, а не за излагање. Изузеци су велике архајске монументалне вазе направљене као надгробни споменици, трофеји освојени на играма, као што су Панатенејске амфоре пуњене маслиновим уљем, и комади направљени посебно за остављање у гробовима; неке бочице за парфем имале су лажно дно одмах испод отвора, тако да је мала количина чинила да изгледају пуне.Boardman, 26, 32, 108–109; Woodford, 12 Последњих деценија многи научници су ово довели у питање, сматрајући да је много већи део производње него што се раније мислило био намењен за полагање у гробове, као јефтинија замена за метално посуђе и у Грчкој и у Етрурији.Preface to Ancient Greek Pottery (Ashmolean Handbooks) by Michael Vickers (1991)
Већина сачуване керамике састоји се од посуда за чување, послуживање или пијење течности, као што су амфоре, кратери (посуде за мешање вина и воде), хидрије, посуде за либацију, бочице за уље и парфем, бокали и шоље. Осликане посуде за сервирање и јело су много ређе. Осликана керамика је била приступачна чак и обичним људима, а комад „пристојно украшен са око пет-шест фигура коштао је отприлике две или три дневнице”.quoted Минијатуре су се такође производиле у великим количинама, углавном за употребу као приноси у храмовима. У хеленистичком периоду производио се шири спектар керамике, али већина има мали уметнички значај.
мини|Бела позадина, Атика, п. н. е., Аполонов киликс, који сипа либацију, детаљ.Аполон носи венац од ловора или мирте, бели пеплос, црвени химатион и сандале, седи на дифросу са лављим шапама; у левој руци држи китару, а десном сипа либацију. Насупрот њему је црна птица идентификована као голуб, чавка, врана (што може алудирати на његову љубавну везу са Коронидом) или гавран (пророчка птица). Тондо атичког киликса са белом позадином, приписан сликару Пистоксену (или Берлинском сликару, или Онесиму). Пречник У ранијим периодима, чак и прилично мали грчки градови производили су керамику за своје локално подручје. Оне су се значајно разликовале по стилу и стандардима. Препознатљива керамика која се сматра уметношћу производила се на неким од острва Егејског мора, на Криту и у богатим грчким колонијама у јужној Италији и на Сицилији. Међутим, до касног архајског и раног класичног периода, две велике трговачке силе, Коринт и Атина, почеле су да доминирају. Њихова керамика се извозила широм грчког света, потискујући локалне варијанте. Посуде из Коринта и Атине налазе се чак у Шпанији и Украјини, а толико су честе у Италији да су у 18. веку првобитно сакупљане као „етрурске вазе”. Многе од ових посуда су масовно произведени производи ниског квалитета. У ствари, до 5. века п. н. е., керамика је постала индустрија, а вазно сликарство је престало да буде важан уметнички облик.
Распон боја које су се могле користити на посудама био је ограничен технологијом печења: црна, бела, црвена и жута биле су најчешће. У три ранија периода, посуде су остављане у својој природној светлој боји и украшаване су глиненим премазом који је у пећи постајао црн.
Грчка керамика је често потписана, понекад од стране грнчара или мајстора радионице, али само повремено од стране сликара. Међутим, стотине сликара се могу идентификовати по њиховим уметничким личностима: тамо где њихови потписи нису сачувани, именовани су по темама које су бирали, као „Ахилов сликар”, по грнчару за кога су радили, као што је касноархајски „Клеофрадов сликар”, или чак по њиховим модерним локацијама, као што је касноархајски „Берлински сликар”.
Историја мини|Средњогеометријски кратер, висок 99 cm, Атика, -775. п. н. е. Историја старогрчке керамике стилски се дели на пет периода: Протогеометријски од око 1050. п. н. е. Геометријски од око 900. п. н. е. Касногеометријски или Архајски од око 750. п. н. е. Црне фигуре од почетка 7. века п. н. е. и Црвене фигуре од око 530. п. н. е.
Током протогеометријског и геометријског периода, грчка керамика је била украшена апстрактним дизајнима; у првом случају обично елегантним и великим, са доста неосликаног простора, док је у геометријском стилу често густо прекривала већину површине, као на великим посудама Дипилонског мајстора, који је радио око 750. п. н. е. Он и други грнчари из тог времена почели су да уводе веома стилизоване силуете људских и животињских фигура, посебно коња. Оне често представљају погребне поворке или битке, вероватно оне које је водио покојник.Cook, 34–38; Williams, 36, 40, 44; Woodford, 3–6
Геометријску фазу је у касном 8. веку п. н. е. пратио Оријентализујући стил, када су неке животиње, многе од њих митске или стране Грчкој (као што су сфинга и лав), преузете са Блиског истока, праћене декоративним мотивима попут лотоса и палмете. Оне су биле приказане много веће од претходних фигура. Стил дивље козе је регионална варијанта, која врло често приказује козе. Људске фигуре нису биле толико под утицајем Истока, али су такође постале веће и детаљније.
Потпуно зрела техника црних фигура, са додатим црвеним и белим детаљима и урезивањем за контуре и детаље, настала је у Коринту током раног 7. века п. н. е. и уведена је у Атику око генерацију касније; цветала је до краја 6. века п. н. е. Техника црвених фигура, измишљена око 530. п. н. е., преокренула је ову традицију, тако што су посуде бојене у црно, а фигуре у црвено. Вазе са црвеним фигурама полако су замениле стил црних фигура. Понекад су веће посуде биле и гравиране, поред тога што су осликаване. Еротске теме, и хетеросексуалне и мушке хомосексуалне, постале су уобичајене.
Око 320. п. н. е. фино фигуративно вазно сликарство је престало у Атини и другим грчким центрима, са полихромним керчким стилом као последњим процватом; вероватно га је за већину функција заменила металургија. Роба са западне падине, са декоративним мотивима на црно глазираном телу, наставила се више од једног века након тога. Италијанско сликарство црвених фигура завршило се око 300. п. н. е., а у наредном веку релативно примитивне Хадра вазе, вероватно са Крита, кентурипе роба са Сицилије, и Панатенејске амфоре, сада замрзнута традиција, биле су једине велике осликане вазе које су се још увек правиле.
Обрада метала мини|Кратер из Дервенија, 4. век п. н. е., овде се виде Дионис и Аријадна.