Уметничко клизање је спорт у којем појединци, парови или групе изводе скокове, пируете и плесне покрете на леду. Њихова обућа су уметничке клизаљке. То је био први зимски спорт који је укључен у Олимпијске игре, а његово увођење догодило се на Олимпијским играма 1908. у Лондону. Олимпијске дисциплине су мушко појединачно, женско појединачно,(„Жене” су се у правилима и комуникацијама ИСУ-а називале „дамама” све до сезоне 2021/22.) спортски парови и плес на леду; четири појединачне дисциплине се такође комбинују у екипно такмичење, које је први пут укључено на Зимским олимпијским играма 2014. године. Неолимпијске дисциплине обухватају синхронизовано клизање, Театар на леду и четвороструко клизање. Од средњег до сениорског нивоа такмичења, клизачи углавном изводе два програма (кратки програм и слободни састав), који, у зависности од дисциплине, могу укључивати пируете, скокове, кораке, подршке, бачене скокове, спирале смрти и друге елементе или покрете.
Уметнички клизачи се такмиче на различитим нивоима од почетничког до олимпијског нивоа (сениори) на локалним, регионалним, секцијским, националним и међународним такмичењима. Међународна клизачка организација (ISU) регулише међународно суђење и такмичења у уметничком клизању. Она укључују Зимске олимпијске игре, Светско првенство, Светско јуниорско првенство, Европско првенство, Првенство четири континента, Гран-при серију (сениорски и јуниорски) и Челенџер серију.
Овај спорт је такође повезан са шоу бизнисом. Главна такмичења се углавном завршавају егзибиционим галама, на којима најбољи клизачи из сваке дисциплине изводе нетакмичарске програме. Многи клизачи, како током тако и након својих такмичарских каријера, такође клизају у ревијама на леду, које се одржавају током такмичарске сезоне и ван ње.
Терминологија мини|"Central Park, Winter: the Skating Pond", литографија из 1862.|лево|200x200px
Термин „професионални” у клизању не односи се на ниво вештине, већ на такмичарски статус. Уметнички клизачи који се такмиче на највишим нивоима међународних такмичења нису „професионални” клизачи. Они се понекад називају аматерима, иако неки од њих зарађују новац. Професионални клизачи обухватају оне који су изгубили своју ИСУ подобност и оне који наступају само у ревијама. Такође могу укључивати бивше олимпијске и светске шампионе који су завршили своју такмичарску каријеру, као и клизаче са мало или нимало међународног такмичарског искуства. Поред наступа у ревијама на леду, професионални клизачи често се такмиче на професионалним такмичењима, која се одржавају широм света, свако са својим форматом и правилима.
На енглеском се овај спорт зове „figure skating”; на немачком се назива Eiskunstlauf (букв. „уметничко трчање по леду”), а на француском patinage artistique (букв. „уметничко клизање”).
Уметничке клизаљке
мини|Крупан план сечива уметничке клизаљке, приказује зупце, удубљење (жлеб) на дну сечива и причвршћивање завртњима
Највидљивија разлика у односу на хокејашке клизаљке је та што уметничке клизаљке имају низ великих, назубљених зубаца (енгл. toe picks) на предњем делу сечива. Они се користе првенствено у скоковима и не би требало да се користе за замахе или пируете. Ако се користе током пируете, зупци ће узроковати да клизач изгуби замах или да се помери из центра пируете. Сечива се монтирају на ђон и пету чизме помоћу завртњева. Обично су клизаљке за уметничко клизање високог нивоа професионално постављене на њихове чизме и сечива у реномираним продавницама клизаљки. Професионалци су такође ангажовани да оштре сечива према индивидуалним захтевима. мини|upright|лево|Оштрење сечива мини|Уметничке клизаљке и ивице
Сечива су дебела око 4,7 милиметара. Када се гледа са стране, сечиво уметничке клизаљке није равно, већ благо закривљено, формирајући лук круга са полупречником од 180 до 220 центиметара. Ова закривљеност се назива лук (rocker) сечива. „Центар ротације” (sweet spot) је део сечива на којем се ротирају све пируете; он се обично налази близу стубића сечива, испод јастучића стопала. Сечиво има удубљење на дну које ствара две различите ивице, унутрашњу и спољашњу. Унутрашња ивица сечива налази се на страни ближој клизачу; спољашња ивица сечива налази се на страни даљој од клизача. У уметничком клизању, увек је пожељно клизати само на једној ивици сечива. Клизање на обе у исто време (што се назива „флет” или равна ивица) може резултовати нижим оценама за клизачке вештине. Наизглед лагана снага и клизање преко леда које показују елитни уметнички клизачи фундаментално произилазе из ефикасног коришћења ивица за стварање брзине.
Клизаљке које се користе у појединачном клизању и спортским паровима имају низ великих зубаца на предњем делу сваког сечива. Зупци се углавном користе да помогну у лансирању клизача у ваздух за одраз приликом извођења скокова. Клизаљке за плес на леду имају мање зупце од сечива која се користе за друге дисциплине.
Током пируете, клизачи користе „центар ротације” сечива, што је један од два лука који се налазе на сечиву и представља најзаобљенији део сечива. Ова тачка се налази одмах иза зубаца и близу средине сечива. Други лук је општија закривљеност сечива која се користи током укрштених корака или клизања.
Сечива плесача на леду су око инч краћа позади од оних која користе клизачи у другим дисциплинама, како би се омогућио сложен рад ногу и блиско партнерство у плесу. Плесачка сечива такође имају мање зупце јер им нису потребни велики зупци који се користе за скокове у осталим дисциплинама. Чврсти пластични штитници за клизаљке се користе када клизач мора да хода у својим клизаљкама ван леда, како би заштитили сечиво од прљавштине или материјала на тлу који би могли да отупе сечиво. Мекани платнени штитници се користе да апсорбују кондензацију и заштите сечива од рђе када се клизаљке не носе. На такмичењима, клизачима су дозвољена три минута да поправе своје клизаљке уколико дође до проблема.
Постоји много различитих типова чизама и сечива која одговарају различитим дисциплинама и способностима. На пример, спортисти који изводе напредне вишеструке скокове често требају чвршћу чизму која је виша и пружа већу подршку. Спортисти који раде на једноструким или двоструким скоковима захтевају мање подршке и могу користити мање чврсту чизму. Плесачи на леду могу преферирати чизму нижег кроја која је дизајнирана да омогући веће савијање колена.
Такође, сечива дизајнирана за слободно клизање и парове имају дужи реп који помаже при доскоку. Профил сечива и зупци дизајнирани су да помогну код пируета, уласка у скок, одраза, доскока и излаза. Модерна технологија израде сечива све више користи угљенична влакна и материјале осим челика како би сечива била лакша. Ови материјали такође могу бити флексибилнији, што помаже у ублажавању доскока и заштити зглобова младих спортиста. Сечива за плес на леду имају кратке репове како би омогућили близак рад ногу и смањили ризик од судара сечива током блиских сложених покрета. Оне такође могу бити тање како би олакшале клизање и брзе промене ивица.
Тренинг ван леда је термин за физичку припрему која се одвија ван леда. Поред редовних физичких вежби, клизачи раде симулације скокова ван леда како би вежбали довољну ротацију и висину својих скокова, као и да би вежбали доследност приликом доскока на једну ногу. У сезони 2020/2021. многи спортисти су се ослањали на разне методе тренинга и кондиционирања ван леда због затварања клизалишта услед пандемије ковида 19.
Клизалишта и опрема
Од 1980. године сва такмичења у уметничком клизању морају се одржавати на потпуно покривеним и затвореним клизалиштима. Ово правило је 1984. године проширено и на клизалишта за тренинге. Према историчару уметничког клизања Џејмсу Р. Хајнсу, развој затворених клизалишта, поред развоја клизаљки са сечивом током 14. века и праксе трајног причвршћивања чизама за клизаљке у 19. веку, имао је највећи утицај на уметничко клизање. То је омогућило клизање током целе године, било где у свету, и спречило отказивање такмичарских догађаја због недостатка леда на отвореним клизалиштима. Први покушаји прављења вештачког леда догодили су се 1870-их година у Енглеској и САД-у. Прво значајније затворено клизалиште направио је 1876. године Џон Гамџи у Челсију, у Лондону, дуж северне обале реке Темзе; димензије су му биле 24 са 40 стопа. До краја 19. века, многи велики градови у Европи и Северној Америци имали су затворена клизалишта.
Постоји значајна варијација у димензијама клизалишта. Клизалишта олимпијских димензија имају димензије 30 x 60 m, клизалишта НХЛ димензија су 26 x 61 m, док су европска клизалишта понекад 30 x 64 m. ИСУ преферира клизалишта олимпијских димензија за такмичења у уметничком клизању, посебно за велике догађаје. Према ИСУ правилу 342, клизалиште за ИСУ догађај „ако је могуће, мора мерити шездесет (60) метара у једном правцу и тридесет (30) метара у другом, али не веће, и не мање од педесет шест (56) метара у једном правцу и двадесет шест (26) метара у другом.” Систем бодовања награђује клизаче који имају добру покривеност леда, односно оне који ефикасно покривају целу површину леда током својих програма. Олимпијска клизалишта чине разлике у вештинама између клизача очигледнијим, али нису доступна за све догађаје. Ако клизалиште има другачије димензије, постављање и брзина скока клизача могу бити ометани док се не прилагоде.
Квалитет леда оцењује се по глаткоћи, трењу, тврдоћи и кртости. Фактори који утичу на квалитет леда укључују температуру, квалитет воде и коришћење, при чему зупци на клизаљкама изазивају највеће оштећење. За уметничко клизање, температура површине леда се нормално одржава између -5,5 и -3,5 °C, при чему олимпијске дисциплине захтевају нешто мекши лед (-3,5 °C) од синхронизованог клизања (-5,5 °C). Обично након сваке две групе за загревање, машина за равнање леда чисти и глача површину леда. Неадекватан квалитет леда може утицати на наступе клизача.
Нека клизалишта имају инсталиран систем појасева како би помогли клизачима да науче нове скокове на контролисан начин. Тешки кабл је безбедно причвршћен на два зида око леда, са сетом котурача који возе по каблу. Клизач носи прслук или појас, са причвршћеним каблом или ужетом, а кабл/уже је провучено кроз покретну котурачу на каблу изнад. Тренер држи други крај кабла и подиже клизача повлачењем кабла/ужета. Клизач тада може вежбати скок уз тренерову помоћ приликом завршетка ротације. Ово се користи када је клизачу потребна већа помоћ при скоку. Такође постоји појас који се користи са штапом, познат као „пецарошки појас”, који клизачима пружа мање помоћи, али омогућава кретање по леду у било ком правцу, за разлику од зидног појаса где се скокови морају изводити у правој линији.
Дисциплине Уметничко клизање састоји се од следећих дисциплина: У појединачном клизању, мушки и женски клизачи се такмиче појединачно. Уметничко клизање је најстарији зимски спорт на Олимпијади, а мушко и женско појединачно клизање појавило се као два од четири догађаја у уметничком клизању на Играма у Лондону 1908. године. Појединачно клизање има обавезне елементе које клизачи морају извести током такмичења и који чине добро избалансиран клизачки програм. Они укључују скокове (и комбинације скокова), пируете, секвенце корака и кореографске секвенце.S&P/ID 2022,