Српски Ковин или Рацки Ковин ( — Рацкеве) је место у Мађарској, на острву Чепел, 40 -{km}- јужно од Будимпеште, у Пештанској жупанији. Данас је то мало туристичко место, веома посећено, због занимљивих историјских и културних споменика. Управно је седиште округа Српски Ковин, које обухвата још осам насеља на левој обали Дунава. Једно од њих је и место Ловра, једино са српском већином у целој Мађарској. Број становника у граду је око 10 хиљада (попис 2010). У месту и даље живи омањи број мађарских Срба.
Место је приградском железницом спојено са Будимпештом, има пристаниште, четири основне школе, гимназију и музичку школу, библиотеку, биоскоп и музеј. Главне знаменитости су православна, протестантска и римокатоличка црква као и дворац Еугена Савојског, који су споменици културе. Српска православна црква датира из 15. века и једина је српска црква изграђена у чистом готском стилу.
Историја Из једне старе мађарске песме се види да је стари назив места пре 1440. године био Abraham Telke."Србски народни лист", Будим 1843. године Затим град бива назван Мали Ковин (), да би касније био назван Српски Ковин ().
Појавом турских пљачкашких хорди, а поготово падом града Смедерева, Срби из Ковина били су натерани у збег да спасе живот и имовину. У петој деценији 15. века се велики део Срба из Ковина сели у горњи део Дунава, где близу Пеште добијају право да саграде насеље и добију исте повластице које су имали у свом слободном краљевском граду. Стигли су Срби из вароши Ковина 1439. године на Чепел. Краљ Владислав 1440. године даровао је на Чепељском острву један део земље на уживање, а задржао је припадајуће право превоза. Године 1453. краљ Владислав их дарује правом на недељни вашар, а старе донете привилегије које су имали им потврђује. Тада је забранио деспоту Ђорђу Господару Србије (Расије) и Албаније да од слободних Ковинчана данак узима.
Богати Срби зидају 1487. године православну цркву и посвећују је „Великој Госпи“ (Велика Госпојина). Поред размимоилажења око датума обнављања ове цркве чињеница је да је то данас најстарија српска православна црква у Мађарској. Ова православна црква и данас архитектонски и ликовно представља прворазредно туристичко одредиште у граду са византијским фрескама и барокним иконостасом, свакодневно се врше света богослужења иако има мало месног становништва православне вере. Постојао је и ковински манастир, који 1777. године укинут.
Војвода Еуген Савојски, који је за време цара Леополда 1697. године код Сенте победио Турке и окончао 150-годишњу турску владавину, у Мађарској је као знак захвалности од цара добио земљу око Српског Ковина, где је и направио велелепни дворац. Архитекта је био познати Јохан Лукас фон Хилдебрант, а дворац је довршен тек око 1720. године. Али војвода није живео у овом дворцу, а убрзо по његовој смрти он прелази у власништво Хабзбурзима. Дворац је потпуно обновљен 1980. године и претворен у конференцијски центар и хотел са 28 соба.
У Српском Ковину је 1847. године живело 4100 Мађара и 128 Срба.
Пошто је за време турске најезде место било спаљено и напуштено било је потребно дуго времена да се поново насели и уреди. Место које је раније имало краљевске повластице за трговину и имало седам пијаца је сада сведено на једну улицу и једног трговца. Тек у 19. веку се место развија, постаје веће општинско средиште и напредује. У Ковину код Пеште, одржаван је годишњи вашар два пута: 24. априла и 30. новембра (1841)."Сербска пчела", Пешта 1841. године
Године 1905. у Рацковину су ПТТ комуникације и жељезничка станица.
Ковин у Србији и Српски Ковин из Мађарске 1996. године су потписали повељу о братимљењу.
Становништво
По процени из 2017. у граду је живело 10.276 становника.
Срби у Српском Ковину По српском извору из 1905. године, Српски Ковин је насељен Србима из доњег Ковина 1440. године под угарским краљем Владиславом.Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године Срби из старог града Ковина су се доселили бежећи од Турака 1439. године на острво Чепел. Краљ Владислав им је дао земљу и потврдио раније привилегије и права која су уживали у Банату.
Али историја Рацковинског манастира, за разлику од самог Рацковина, је старија два века. Краљица угарска Јелена (Српкиња, кћи жупана Уроша) удата за угарског краља Белу II слепог, владала је због његове немоћи. Мисли се да је она сама населила прве Србе на Чепељску аду, која је вековима била тада њено, тј. увек краљичино власништво. Она је вероватно и подигла најстарији манастир на Српском Ковину, судећи по натписима на надгробним споменицима. Тај Ковински православни манастир је званично укинут 1787. године када је владао цар Јосиф II. Ковински калуђери су се преселили у манастир Грабовац, где су донели старе документе, манастира Ковина. Постоји на каменој плочи у цркви уклесан стари натпис, по којем је: "манастир Ковин обновио, обогатио и калуђерима снабдео Стефан (Душан) краљ српски""Србски народни лист", Будим 1847. године - у време осликавања манастирске цркве тј. 1320. године."Стражилово", Нови Сад 1892. године Манастирска црква ковинска је готска грађевина, са три унутрашња одељења, и ту су две капеле прислоњене уз главну цркву. Црква је сачувала спољашњи изглед, али су Турци сабљама веома оштетили фреско живопис. Гробови око цркве су стари српски, међу њима је најпознатији споменик капетана Радића Божића из 1526. године."Гласник друштва српске словесности", Београд 1870. године На цркви манастирској је била стара камена плоча са уклесаним натписом. Ту је писало да је та црква 1320. године први пут молована, затим је 1514. године "поновљена" под игуманом Михаилом, да би 1765. године била "наново молована". Обновљен је стари византијског манира иконопис од стране живописца Теодора Симеонова Грунтовића. Осликао је 1765. године целу унутрашњост храма (зидове), а 1771. године и обе капеле (параклиса). Иконостас је такође дело Грунтовићеве дружине, само је престоне главне иконе радио непознати украјински сликар."Нин", специјални додатак, Динко Давидов, Београд 1990. године
Манастир је саграђен још 1289. године, и то је најстарији српски православни манастир у Угарској. Срби доњековински су 1440. године ту међутим затекли стару празну "латинску цркву", коју су уредили и претворили у своју православну - Успења Пресвете Богородице. Марија удова краљица жалила се брату Фердинанду I да од својих краљичиних добара: града Старог Будима и острва Рац Ковина и Чепела (од тамошњих Срба!) између 1527-1539. није примила ни крајцаре. Године 1541. Турци су се шајкама довезли до острва блажене Маргите које се зове Чепел, на ком је више села и место Ковин, цркви и зграда разне врсте, ту саградили тврђаву. Католички бискуп Антоније Вранчић је на путу за Цариград 1553. године свратио у Рац Ковин, где је преноћио. Изнад врата манастира Хопово пише на каменој плочи да су "ктитори тог манастира били Лацко и Марко Јовшић из Горњег Ковина, а наручник и исправитељ Јован Божанић и госпођа Ана, Тома и Катарина, и син им Ђорђе - 1576. године". Угарски кнез Фрањо Ракоци је 1704. године у месту Вишње издао заштитни лист за српске калуђере и становнике Српског Ковина, за време игумана Константина.
Најстарије привилегије које се могу наћи у архивама дате су становницима некад славне вароши Кеве, Рац-Кеве, Ковина на Дунаву у Банату, од краља Жигмунда 1428. године. Из текста привилегије се види да су Угари на становнике вароши Ковина као на стране госте гледали, и који су за краљевину Угарску велезаслужни и намењени да осигурају тамошње границе, па им је због тога опроштено плаћање пореза, митнице (ђумрука) и друге дације. Када су Турци из Смедерева са силом од 40.000 војника напали 1439. године Ковин и тамошњу угарску границу, Срби су се морали повући. Спаљен је и опустошен тада напуштени град Ковин на Дунаву.
Угарски краљ Владислав је ценећи Србе граничаре који су изгубили дом, издао повељу 10. октобра 1440. године. По тој привилегији дато им је право да се населе на Чепељској ади код Будима. На запустелом месту на том дунавском великом острву, стојала је напуштена црква посвећена патријарху Авраму. Добили су ту насељеници Срби земљу, ливаде и воде, па су подигли своје насеље, дајући му поново име Ковин. Срби православци подигли су нови велелепни храм (са црквом и две капеле под истим кровом) од самог тесаног камена и са источне стране поставили сепаратни звоник, који их је служио 260 година. Године 1756. узвисили су Ковинци црквени торањ каменом, за тринаест хвати и покрили шиндром. После 39 година покрили су "вити" (високи) звоник белим лимом."Српски сион", Карловци 1892. године Ковинци су добили много пута поновљене привилегије од разних угарских краљева и аустријских царева, (које је пописао Хрват, опат Крчелић): Жигмунда 1412. и 1428. године, Владислава I 1440, 1453. и 1455. (потврда старих права) године, Матије 1464. (добијају дрва), 1473. (штити им права), 1474. и 1789. године, краљице Беатрисе 1477. (добили цело острво) године, Владислава II и Ане 1503. године, Јована Запоље 1536. године...
По мишљењу мађарског историчара Салајија, заиста су тада насељени Срби на Чепељску аду, где им је дата слобода и стара насеља да населе - Балванош и Изру. Срби дошљаци из банатске вароши Ковина и два оближња села Баваништа и Скореновца, су од њега добили "муниципална права" тј. да бирају сами себи власт."Србски дневник", Нови Сад 1861. године Поменуте привилегије је краљ унук Владислав 1453. и 1455. године, не само потврдио него и проширио и на друга околна места. Исто је учинио и краљ Матија 1458. и 1464. године. Из дипломе краља Владислава II из 1501. године види се да су сироти Срби били протерани из (доњег) Ковина од стране Турака, и да су избегли на север и населили се на острву Чепелу. То је било место звано "Сент Аврам Индеке" (Светог Аврама патријарха) или "Кишкеве" (Мали Ковин), и ту их је пустио краљ да живе и даље по привилегијама старим. Ушло је то ново насеље Рац Ковин у привилегију и потврђено. Ти Срби нису дуго били мирни, јер су их и одатле Турци потерали, али су они и даље остали верни угарском краљу. Населили су се као браниоци у граничним утврђеним варошима на Дунаву, Ђуру и Коморану. Када су се касније прилике стабилизовале, тражили су они од краља Фердинанда III, да им опет да она места где су раније живели, са свим слободама које су имали. То им је било удовољено, и они су се вратили надомак Будима. Тада су Угари почели те слободе помало сужавати.Bartenstein, Johann Christoph: "Kratak izveštaj o stanju rasejanoga mnogobrojnoga ilirskoga naroda po car. i kralj. naslednickim zemljama", Wien 1866. На великој дунавској ади званој Чепељска, било је десетак мањих насеља, међу којим и Рац Ковин. Ту се налазила на ледини поред Дунава, мала пуста црква Св. Аврама а поред ње на хумки посађена липа, по старо-словенском обичају. Срби су се раширили из Рац Ковина на друга околна места - Тукељ, Св. Ђурђе, Св. Мартоњ, Чепељ, Ловру, Бату, Анза Бег, Чип, Адоњ... Када су се Срби средили и почели напредовати, кренула је 1699. године мржња Мађара против њих, који су тражили од царског изасланика комесара Ајслера да протера Србе из њихових насеља на острву, без обзира на њихове старе заслуге и привилегије. Тада им у помоћ дође патријар Арсеније Чарнојевић, који од цара Леополда I измоли нове привилегије за своје Србе. Цар аустријски им је потврдио стара права дата од угарских краљева, и друге дао написавши нове царске привилегије. Убрзо им је запретила нова опасност од језуита католичких који су тражили за себе острво Чепељ од царице Марије Терезије. Срби су се опет одбранили и ту задржали али су нека места неповратно изгубили. Прешли су у "унију" Срби из Тукеља и Анза Бега и постали нови - "Шокци". Године 1850. преселило се шест породица из места Чипа у Србобран бачки, да би се тако сачували од наметљивих католика.Емил Чакра: "Словенка", Нови Сад 1860. године