Независна Држава Хрватска (скраћено НДХ, понекад и као НД Хрватска) је била самопроглашена и делимично призната фашистичка квислиншка (марионетска) држава основана на делу окупиране Краљевине Југославије (доминантно на данашњој територији Хрватске, БиХ и Срема), која је уз помоћ Хитлерове Немачке постојала под вођством усташког режима од 1941. до 1945. НДХ је у историји остала забележена по бројним ратним злочинима и геноциду које су припадници режима чинили над Србима, Јеврејима и Ромима, као и Хрватима неистомишљеницима, претежно комунистима. Геноцидна политика је спровођена расним законима, масакрима, системом концентрационих логора и покатоличавањем.

Након окупације Југославије од стране Сила Осовине априла 1941. године, римским уговорима су дефинисане границе и статус НДХ, која је затим подељена на немачку и италијанску окупациону зону, док је Далмација припојена Италији. НДХ управљали су Анте Павелић и његов усташки покрет основан 1931. или почетком 1932. који је био организација слична нацистима у Немачкој и фашистима у Италији. У НДХ Срби су чинили око 30% становништва. На територији НДХ су основани концентрациони логори, од којих је најпознатији био Логор у Јасеновцу.

Први оружани отпори против НДХ и геноцидне политике, доминантно предвођени Србима, су покренути маја 1941. код Санског Моста и јуна у Херцеговини, док се за почетак ширег устанка најчешће узима 27. јул, на дан избијања устанка у Србу и Босанској Крајини. Хрватска ваздухопловна легија је учествовала на Источном фронту током 1941-42. године. Устанак у источној Босни је угушен офанзивама Сила Осовине јануара и јуна 1942. године, а затим и у западној Босни јула исте године након битке на Козари, коју су обележили масовни злочини над српским цивилима и одвођење у концентрационе логоре. Походом пролетерских бригада у Босанску Крајину су августа 1942. поново ослобођене територије и формирана Бихаћка република. На слободној територији је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) новембра исте године одржала прво заседање АВНОЈ-а са циљем координисања народноослободилачки одбора и преузимањем власти у Југославији.

Битком на Неретви (фебруар-март 1943.) је срушена Бихаћка република, за којом је уследила Битка на Сутјесци (мај-јун 1943.), којом је заустављена немачка офанзива. Италија је капитулирала септембра 1943. године, након чега је цела НДХ дошла под контролу Немачке, вративши територију Далмације. Затим је на Техеранској конференцији одлучено да Савезници у Југославији подрже партизане предвођене КПЈ-ом. Неколико министара НДХ је средином 1944. покушало државни удар са циљем преласка НДХ на страну Савезника, што је осујећено. Напредовањем Савезника у Другом светском рату, и ослобађање Југославије је почело исте године, док су највеће операције за ослобођење на територији НДХ биле 1945. године: мостарска, сарајевска и завршне операције. Маја 1945. године се војска НДХ предала партизанима, након чега је уследила масовна одмазда, а битком за Оџак је нанесен последњи пораз усташама 25. маја 1945. године.

Миле Будак, Никола Мандић, Андрија Артуковић и други високи функционери НДХ, након рата су осуђени за ратне злочине од нових југословенских власти. Команданти концентрационих логора Љубо Милош и Мирослав Филиповић ухваћени су и стрељани. Многи други су побегли, укључујући и вођу усташа Павелића, највише у Латинску Америку. Нирнбершки војни суд је закључио да НДХ није била суверени ентитет способан да делује независно од немачке војске и да је све време била територија под окупацијом.

Историја

Позадина

Корени идеје настајања и постојања Независне Државе Хрватске сежу у другу половину 19. века. Наиме, међу јужнословенским народима који су били под влашћу Аустрије и Мађарске постојале су две струје: једна која се борила и заговарала културно и политичко заједништво јужнословенских народа засновано на словенству и заједничкој култури и друга која је то заједништво ограничавала на религиозној основи. Прву струју која је заговарала илиризам а касније југословенство подупирала је просветитељски рад Вука Караџића у Србији, Људевита Гаја у Хрватској и Јернеја Копитара у Словенији. У Хрватској на југословенству је радио Јосип Штросмајер, а касније Рачки. Штросмајер је у Загребу основао Југославенску академију знаности и умјетности а на религиозном плану је заговарао заједништво кроз увођење глагољаштва, тј. употребу глагољице као литургијског писма и старославенског језика у литургији Римокатоличка цркве и служење народу изједначавао са служењем Богу. Да би подупро политички културно и религиозно јединство и суживот јужнословенских народа, он је идеје овога суживота пропагирао и кроз његову Народну странку у хрватском Сабору. Друга струја, иза које је стајала Римокатоличка црква и Старчевићева Хрватска странка права а касније Чиста странка права, је повлачила строгу линију раздвајања између католицизма и православља. Римокатоличка црква је у јужнословенским земљама под Аустријом и Мађарском забранила Србима употребу српског имена цркве (Српска православна црква), а избор патријарха Српске православне цркве у Аустрији и Мађарској је потврђивао и одобравао аустријски двор. Старчевић је са своје стране заступао расизам према Србима пишући и говорећи о Србима као нижој, некултурној раси, присвајајући при том српске територије, владаре и националне јунаке. Отпор Старчевићевој мржњи према Србима се јавља у самој његовој странци у 1890-им годинама након чега се из Странке права издваја већина и проглашава се новом странком, Чистом странком права на челу са Јосипом Франком, мађарским Јеврејином. Франк негира постојање Срба у Хрватској и говори о њима као о Хрватима православне вере. Франо Супило, касније један од вођа Југословенског одбора, са своје стране истиче да су Хрвати и Срби браћа по крви али да су Срби у Хрватској су они, који позвани или непозвани, увек на страни хрватских непријатеља.

По смрти Штросмајера се његове идеје потискују а следбеници маргинализују. Почетак Првог светског рата је време када Римокатоличка црква кроз говоре надбискупа Бауера (Загреб) и Јеглича (Љубљана) исказују јавно мржњу према Србима подупирући "оправдани и свети рат" против Србије. По завршетку Првог светског рата, Југословенски одбор и Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба, као политички представници Словенаца, Хрвата и Срба у Аустро-Угарској, су се изјаснили за заједничку државу са Србијом. Представници Срема и Војводине су гласали за прикључење ових двеју провинција Србији. Распадом Аустро-Угарске, хрватски политичари, који су били доминанто националисти, прихватају југословенску државу само како крајњу нужду. Рад хрватских националиста у борби против постојања Југославије одвијао се у два упоредна правца. Један правац је заступала Хрватска сељачка странка са Радићем на челу чији је био циљ ослабити Југославију изнутра политичком борбом и стварањем простора за нову Хрватску кроз стварање Бановине Хрватске са привилегованим положајем унутар Краљевине. Други правац су заступали праваши који су терором и диверзијама изнутра и споља разједали нову Краљевину. Основна теза иза које су била оба правца била је борба против измишљеног великосрпског хегемонизма. Католичка црква је била идеолошки и религиозни стуб оба правца борећи се против било каквог заједништва са шизматицима. Свеславенски Соколски покрет Тирша и Фигнера је католичка црква дочекала непријатељски издвајајући хрватске Соколе из Југословенског савеза Сокола а затим стварањем Орлова као католичке идеје соколства. Југословенска држава је забранила Орлове као алтернативу Соколима нашто су Орлови регистровани као религиозна омладинска организација. Католичка црква се свим силама одупирала раздвајању цркве од државе захтевајући да клир цркве буде плаћен из државног буџета, да се држава не уплиће у рад цркве, да се црква може несметано бавити и политиком, да је црквено религиозно образовање обавезно за децу чији је бар један родитељ католик. Рани покушај стварања Старокатоличке цркве у Југославији која би била независна од Ватикана је, на притисак Ватикана, забранила Чубриловићева влада 1923. године. Циљ оснивања ове цркве је био рад на религиозном и политичком јединству југословенских народа.

Старчевићев расизам и хрватство даље разрађује праваш Иво Пилар (под псеудонимом L. von Südland) у књизи Јужнословенско питање и светски рат: Приказ целокупног питањаL. von Südland:Die südslawische Frage und der Weltkrieg: Übersichtliche Darstellung des Gesamt-problems, Manz 1918). Ову књигу је на хрватски превела Павелићева НДХ 1943 а књига је служила као званични идеолошки приручник хрватства и односа према Србима.

Хрватски политички представници у Парламенту Краљевине су деловали деструктивно у Парламенту а и ван Парламента. Радић је још 1923 путовао Европом (Париз, Лондон, Москва) не би ли добио подршку за стварање независне хрватске државе због чега је био ухапшен и држан неко време у затвору. Сам Павелић је остао у Краљевини и постао посланик Парламента у чијем је раду ретко учествовао и то једино да би ометао рад Парламента. Још 1923. Павелић заговара све могуће облике борбе, укључујући и оружану, у циљу постизања самосталности Хрватске у повјесним границама. Неки праваши одлазе у емиграцију. Павелић се повезао са ВМРО 1927. и бранио групу ВМРО терориста пред судом у Скопљу. Исте године је ишао у Италију да би од италијанске ОВРЕ добио детаљна упутства за конспиративни рад у Краљевини и извођење саботажа и терора. У јесен 1927. Павелић и Перчец су ишли у Мађарску и разговарали са мађарским помоћником иностраних послова о илегалном пребацивању оружја из Мађарске у ХрватскуLjubo Boban: Kontroverze iz povijesti Jugoslavije, Školska knjiga. Атентат на хрватске парламентарце 1928. године је био момент после кога Павелићеви праваши одлазе у потпуну илегалу или емигрирају. Павелић и Перчец су у Бечу 1930. године почели да стварају и основали усташку организацију и своје базе и центре за тероризам и саботаже у Југославији у Мађарској (Јанка Пуста) и у Италији (Борготаро). Италија и Мађарска, због својих територијалних претензија, су финансијски помагале усташе и омогућивале упаде усташа на територију Југославије у циљу напада и вршења саботажа. Са своје стране, наследник Радића на кормилу Хрватске сељачке странке Влатко Мачек организује наоружане полувојничке одреде Хрватске сељачке стражеFerdo Čulinović: Dokumenti o Jugoslaviji: Historijat od osnutka zajedničke države do danas Udžbenici Sveučilišta u Zagrebu, Školska knjiga, .. Анте Павелић је створио "Усташа – Хрватску револуционарну организацију" у 1931. године и у првој половини 1932. године у Италији, а после реч организација у имену промењена је са речју покрет. Усташка организација (покрет) изабрала је да у борби за своје циљеве употребљава „најкрвавија и најокрутнија средства“, а 1932. године Павелић је писао „НОЖ, РЕВОЛВЕР, БОМБА И ПАКЛЕНА МАШИНА ће вратити… Хрватској њену слободу“. Краљевина Југославија је покушала дипломатским и правним каналима да се супротстави усташком тероризму. Врхунац предратног усташког тероризма је било убиство краља Александра Карађорђевића и француског министра Луја Бартуа у Марсеју 9. октобра 1934. које су усташе извеле у сарадњи са ВМРО терористима, а Павелић је као организатор атентата у одсуству осуђен на смрт у Француској и Југославији. Италија је одбила изручење Павелића Француској а Аустрија Перчевића Југославији. Италија је под притиском расформирала неке усташке логоре, интернирала неке усташе у логор на острву Липари а Мађарска затворила усташки логор у Јанка Пусти. Немци су, да би ојачали свој утицај у Југославији, забранили усташе и принудили их да напусте Немачку. На унутрашњем плану Стојадиновићева влада је понудила амнестију усташама стационираним у Италији (Будак, Пук, Францетић). Све амнестиране усташе су наставиле свој рад у Југославији и инфилтрирале ХСС и њену Хрватску сељачку стражу. Крајњи уступак хрватском сепаратизму је било оснивање Хрватске бановине на територији Хрватске и делом на територији Босне и Херцеговине.

Италијански утицај