Кошаркашка репрезентација Србије представља Србију на међународним кошаркашким такмичењима. Њено административно тело је Кошаркашки савез Србије (КСС) са седиштем у Београду. ФИБА сматра репрезентацију Србије носиоцем континуитета свих југословенских репрезентација, те се и њено учлањење у ФИБА води још од 1936. године, када се у ову организацију учланила Кошаркашка репрезентација Југославије.
Своју прву међународну утакмицу, репрезентација је одиграла на Европском првенству у Чехословачкој, 27. априла 1947. године против селекције Совјетског Савеза.
Србија је, у склопу државних заједница, освојила све три златне медаље са: Светског првенства, Европског шампионата и Олимпијског кошаркашког турнира. Петоструки је освајач Светског првенства и осмоструки шампион Европе у кошарци. Године 1980. освојена је једина златна медаља са Олимпијског кошаркашког турнира. У четвртфиналу Светског првенства у Индијанаполису „Плави” су елиминисали домаћу селекцију Сједињених Америчких Држава резултатом 81 : 78. То је био тек други пораз америчког „Тима снова”, састављеног од НБА играча, у њиховој историји.
Након распада СФР Југославије почетком 1990-их, преостале републике Србија и Црна Гора су приступиле ФИБИ под именом СР Југославија да би Србија након расформирања поменуте заједнице постала директни наследник те репрезентације. У периоду од 1992. па до средине 1995. репрезентација је пропустила три велика такмичења због санкција које је Савет безбедности Уједињених нација увео тадашњој СР Југославији. Први меч после санкција репрезентација је одиграла у квалификацијама за првенство Европе 1995. против Бугарске и славила тек после продужетка 93 : 87.
Као независна земља Србија је дебитовала на Евробаскету 2007. у Шпанији где је у првом мечу групе А поражена од Русије са 73 : 65. Децембра месеца 2023. низом активности по целој земљи прослављено је „100 година кошарке у Србији” у организацији КСС.
Историја
За кошаркашке почетке у Србији, узима се долазак Вилијама Виланда у Београд, изасланика америчког Црвеног крста, октобра 1923. године. Тада је поред других америчких игара, демонстрирана и кошарка, а полазници курса били су гимназијалци, наставници фискултуре и соколски предњаци. Уз активну логистичку подршку Соколске организације, тада најмасовније спортске институције у земљи, Вајланд је у току двомесечног боравка одржао курсеве и за собом оставио опрему за кошарку, кошеве и лопте. Конструкције из Београда, по завршетку курса гимназијалци су пренели у Другу мушку гимназију.
Захваљујући отварању Соколске организације према екипним спортовима, као и жељи саме државе да се спорт протежира кроз школе, кошарка, почетком тридесетих година прошлог века, добија нови замах. Носилац готово свих кошаркашких активности у овом периоду је СОКО Краљевине Југославије. Нови спорт, до тада називан баскет бал, кошићева или кошикова добија своје домаће име — кошарка.
Круну кошаркашких такмичења до почетка Другог светског рата свакако представља Свесоколски слет у Борову 1940. године на коме је учествовало 170 играча и играчица подељених у четири старосне категорије.
Период 1945—1959. Већ 1945. године кошаркаши имају прве међународне наступе. Под именом репрезентација Београда, мушка и женска екипа играју против репрезентације Софије. У Суботици се организује првенство република у кошарци на коме побеђује екипа Југословенске армије.
Већ 1947. године бележимо и прво учешће на Европском првенству у Прагу где је репрезентација на премијери доживела изразит пораз од Совјетског Савеза.
Крајем 1948. године оснива се Кошаркашки савез Југославије, који је првобитно оформљен у Краљевини Југославији 1936. године. Након квалификација у Ници, учествујемо на првом Светском првенству у Буенос Аиресу 1950. године.
Александар Николић замењује Небојшу Поповића на месту селектора репрезентације и почиње да ствара тим за велика дела. Крајем педесетих рађају се будуће звезде светског формата, пре свих Радивој Кораћ, затим Немања Ђурић, Слободан Гордић, Иво Данеу, Јосип Ђерђа. Југославија осваја Медитеранске игре у Бејруту 1959. године, а на Олимпијади у Риму 1960. године заузимамо 6. место. На овом Олимпијском турниру репрезентација је претрпела најубедљивији пораз у својој историји од САД 104 : 42.
Период 1960—1970. 150п|мини|лево|Александар Николић сматра се оцем југословенске кошарке. Шездесете године 20. века, обележене су успесима и медаљама. На европским шампионатима и светским првенствима и Олимпијским играма репрезентација је освојила шест сребрних и једну бронзану медаља.
Првенство Европе у Београду 1961. године, који је окупило рекордан број репрезентација, пред пуним трибинама Београдског сајма означила је нови историјски период у историји кошаркашке репрезентације. Сребрна медаља, је само почетак низа успеха у наредним деценијама. У финалу против тада најуспешније репрезентације Совјетског савеза, репрезентација Југославије се добро бранила а Радивој Кораћ је проглашен за најбољег стрелца шампионата.
Александра Николића, на позицији селектора репрезентације 1967. године заменио је Ранко Жеравица. На Олимпијским играма у Мексику 1968. године, предвођени Кораћем, уз Данеуа, Шермака, Трајка Рајковића и Ражнатовића, поготком Цветковића са линије слободних бацања у полуфиналу против Совјетског савеза, репрезентација се пласирала у прво Олимпијско финале. Југославија је по други пут на турниру поражена од Сједињених Америчких Држава, али је на крају освојила своју прву олимпијску кошаркашку медаљу.
Сребром на Европско првенству 1969. године после новог пораза од Совјетског савеза у финалу, завршена је деценија без титуле првака.
Златне 1970-е мини|лево|Радивој Кораћ (у првом плану) и југословенски репрезентативци 1968. Пето Светско првенство, одржано у Љубљани 1970. године јесте највећи успех једне генерације која има велике заслуге за популарност кошарке на овим просторима. На овом првенству Данеу, Ћосић, Трајко Рајковић, Чермак, Плећаш, Симоновић, Капичић и други играчи, истакли су и да играју за Радивоја Кораћа, најбољег стрелца репрезентације, који је годину дана раније настрадао у саобраћајној несрећи.
У завршној утакмици турнира против Сједињених Америчких Држава Никола Плећаш је изводио слободна бацања, а двораном „Тиволи” гледаоци су спонтани узвикивали „Плави, плави” што је касније постао и званични надимак кошаркашке репрезентације. На крају је Југославија остварила прву победу над САД од 70 : 63.
Три везане титуле првака Европе 200п|мини|лево|Крешимир Ћосић рекордер репрезентације по броју одиграних утакмица (303). Европско првенство у Барселони 1973. је означило почетак бројних успеха репрезентације. Кићановић, Славнић, Далипагић, Ћосић, Јеловац, Тврдић, Плећаш, Јерков, Шолман, Маровић, Ивковић и Кнежевић освајају прво европско злато остваривши свих седам победа. Домаћин првенства Шпанија побеђена је у финалу резултатом 78 : 67. Овим тријумфом Југославија прекида доминацију Совјетског Савеза који је осам пута узастопно освајао титулу првака Европе. Селектор Мирко Новосел у репрезентацију позива и плејмејкера Црвене звезде Зорана Славнића ког Ранко Жеравица пре тога није видео на позицији организатора игре у репрезентацији.
мини|десно|200п|Дражен Далипагић (14) на Олимпијским играма у Москви 1980.
Европско првенство у Београду 1975. потврдило је доминацију „Плавих”. Београд као домаћин, поново се успешно представљао у Европи. Окосницу тима чинили су играчи Барселоне који су освојили злато појачани Мирзом Делибашићем и Рајком Жижићем, будућим звездама кошарке. Мирко Новосел водио је репрезентацију, као селектор, до другог злата у утакмици против Совјетског савеза у којој је репрезентација остварила победу 90 : 84 златним кошем Драгана Кићановића у завршници меча.
Професор Александар Николић тријумфално се вратио на чело репрезентације 1977. у Лијежу. Освојено је треће злато на европским првенствима у низу. Финални меч је обележила и одбојка коју су у завршници меча на половини терена играли Кићановић и Славнић. То је посебно засметало селектору Николићу јер је овај чин сматрао као омаловажавање противника.
Светско првенство у Манили је била нова потврда доминације Југославије на свим такмичењима. Предвођени Кићановићем и Далипагићем, који је проглашен за најбољег стрелца Светског првенства, након осам година, репрезентација је освојила титулу првака света. У финалу је поново савладана репрезентација Совјетског Савеза резултатом 82 : 81. Остварено је свих десет победа уз просечно постигнутих 103,5 поена постигнутих по мечу.
Прва златна олимпијска медаља Највећи успех целе генерације ове генерације играча дошао је на Олимпијским играма у Москви 1980. На овим олимпијским играма није учествовала репрезентација Сједињених Америчких Држава због Хладног рата, а на селекторску функцију вратио се Ранко Жеравица. Југославија је у групи била боља од Сенегала, Пољске и Шпаније са којом је по први пут у историји одиграла неизвестан меч који је окончан резултатом 95 : 91.
Репрезентација Совјетског Савеза, предвођена Сергејем Беловим, била је поражена од Италије, па се нешто раније састала са „Плавима”. Иако је Југославија у самој завршници изгубила предност коју је имала (промашена слободна бацања) у продужетку је дошла до победе 101 : 91. У финалном сусрету „Плави” су по други пут на турниру савладали Италију са 86 : 77 и тако објединили сва три злата: европско, светско и олимпијско.
Период 1980—1990. 200п|мини|лево|Ранко Жеравица био је селектор репрезентације од 1965. до 1972.године. Затим на Олимпијским играма 1980. и последњи трећи пут 1982. Након освојеног олимпијског злата у Мексику уследила је смена генерација. На Европском првенству 1961. освојена је сребрна медаља, док су трећа места на Светском првенству 1982. и такође бронза на Олимпијском кошаркашком турниру 1984. у Лос Анђелесу означиле континуитет доношења медаља са свих такмичења.
Нови селектор Крешимир Ћосић и Дражен Далипагић као капитен предводили су „Плаве” на Светском првенству у 1986. у Барселони. Уз Прају и Ратка Радовановића са младим Драженом Петровићем, репрезентација је освојила бронзану медаљу. На овом такмичењу дебитовао је Владе Дивац.
Након седмог места на Европским првенствима 1983. и 1985. године, репрезентација је освојила бронзу и у Атини годину дана касније на Европском првенству. Репрезентацији су се прикључила још три млада играча: Александар Ђорђевић, Тони Кукоч и Дино Рађа, који су 1987. на Светском јуниорском првенству у Бормију освојили златну медаљу за своју репрезентацију.
На Олимпијским играма 1988. у Сеулу изгубљена је прилика да са новим селектором, Душаном Ивковићем, поново освоји олимпијско злато. Петровић, Паспаљ, Дивац, Рађа, Кукоч и Жељко Обрадовић остварили су максималан учинак до финалног сусрета. Иако су у групи победили Совјетски савез у финалу су „Плави” лошије играли и репрезентација је поражена резултатом 76 : 63.
Европско првенство 1989. у Загребу, на коме су репрезентативци све противнике добијали са преко 20 поена разлике, био је почетак је новог низа великих успеха. Први наступ за репрезентацију забележио је и тада деветнаестогодишњи Предраг Даниловић.
На Светском првенству 1990. године у Буенос Ајресу, Југославија је на путу до финала са огромном лакоћом остваривала победе. Сви противницу су побеђивани двоцифреном разликом, укључујући и Совјетски Савез (100 : 77) који се на овом шампионату појавио без литванских играча иако је селектор био Литванац, Владас Гарантас.
мини|Репрезентација Југославије прославља четврту титулу првака Европе у Загребу 1989.
У полуфиналу, побеђена је репрезентација САД (99 : 91) која је по последњи пут наступила без НБА играча, али су у овој репрезентацији биле и будуће звезде најјаче кошаркашке лиге — Кени Андерсон и Алонзо Морнинг. Југославија је још једном однела победу против Совјетског Савеза у финалном мечу, 92 : 75, чиме је освојена трећа титула планетарног шампиона.