alt=Mozak kao glavni organ živčanog sustava kojem je jedna od funkcija utjecaj na psihički život čovjeka|мини|Мозак као главни орган живчаног система којем је једна од функција утицај на психички живот човека

Психотерапија се дефинише као лечење говором или лечење уз помоћ говора. Психотерапија представља процес који се одвија између терапеута и пацијента или групе пацијената, и састоји се од низа вербалних и невербалних техника које имају за циљ да доведу до бољег менталног функционисања или елиминације симптома менталних болести. Циљ психотерапије је промена до које се долази на постепен и структурисан начин. Психотерапија је у сржи терапија разговором, међутим, психотерапеути могу користити цели дијапазон метода, укључујући уметност, музику, инсценације и покрет. Однос с психотерапеутом кључни је елемент сваке психотерапије. Терапеут с клијентом успоставља добровољан однос, подстакнут од стране клијента и прихваћен од терапеута. Психотерапеут нуди поверљиво и приватно окружење у којем се на сигуран начин могу истраживати и прерађивати тешка искуства. Тренутна теоријска и емпиријска истраживања потврђују важност психотерапијског односа као кључног фактора који утиче на успешност психотерапије.

Најстарији облици психотерапијског деловања могу се приметити у древним видовима лечења и утицања на ментално стање кроз магијске ритуале, а касније у рафинисанијим и систематизованим религијским обредима. Савремена психотерапија, која представља систематски и организовани начин лечења психичких обољења и побољшања менталног функционисања личности, започели су у Француској Шарко и Бернем, а у Аустрији Бројер, којем се касније придружио и Зигмунд Фројд, родоначелник психоанализе.

На саветовању и психотерапији може се радити на различитим проблемима и остваривању различитих циљева. Неки људи уз помоћ психотерапеута желе да боље разумеју себе, други развијају нове животне вештине или унапређују оне којима нису задовољни, неки требају подршку за суочавање с тешким и/или изазовним животним ситуацијама. Помоћ психотерапеута може се тражити и због специфичних разлога, попут траума из раног детињства, поремећаја прехране, психосоматских стања, самоубилачких мисли, посттрауматског стресног поремећаја, опсесивног понашања или фобичних анксиозности. У неким другим ситуацијама, клијенти траже помоћ због свеприсутног осећаја депресије или анксиозности, због потешкоћа с концентрацијом, незадовољства на послу или немогућности стварања и одржавања задовољавајућих односа. Према подацима Психолошког саветовалишта Универзитетског саветовалишта у Ријеци најчешћи разлози тражења помоћи код студената су: тешкоће у учењу (проблеми с одгађањем, концентрацијом и памћењем, неадекватне навике и/или стратегије учења,...), лоша организација времена, незадовољавајући односи с другима, потиштеност, осамљеност, туга, тескоба, страх, нервоза, брига, паника, ниско самопоштовање, особна несигурност, незадовољство властитим изгледом и проблеми с храњењем. Знакови да је можда време да особа потражи стручну помоћ јесу: проблем који траје дуже времена, особа не функционише на пожељан начин, особа не успева да проблем решити сама или уз помоћ породице, пријатеља и других блиских особа те кориштењем уобичајених стратегија решавања проблема.

Психотерапија није корисна само за појединце који се осећају преплављенима животном ситуацијом, већ и за све појединце жељне личног раста и развоја, јачања на путу до остварења жеља, откривања властитих потенцијала и живљења испуњенијег живота. Наиме, добро психичко здравље много је више од неприсутности психичких болести и тешкоћа, а укључује бројне позитивне карактеристике, као што су: осећај задовољства, жељу за животом, смех и забаву, способност суочавања са стресом и опорављања након тешкоћа, осећај смисла и сврхе (како у активностима, тако и у односима с другим људима), флексибилност у учењу нових ствари и прилагодби на промене, равнотежу посла и забаве, одмора и активности, високо самопоуздање, ... Што не значи да емоционално и психички здраве особе не проживљавају тешке тренутке или не осећају емоционалне проблеме. Промене, разочарања, губици, итд. саставни су и нормални део живота сваке особе, а са собом неизбежно носе осећај туге и тескобе, стрес и напетост. Предност је емоционално здравих људи што се и након тешкоћа, траума и стресова поновно опораве. Такве особе имају развијене или усвојене начине суочавања са захтевним ситуацијама и задржавају позитиван поглед на ситуацију. Остају фокусиране, флексибилне и креативне, како у тешким временима, тако и у добрим. Када се догоде лоше ствари брже се опорављају и настављају даље.

Неки од циљева психотерапијског сусрета могу бити боље ношење с проблемима и емоционалном нелагодом, подстицање увида и самоанализе код клијента те усвајање нових вештина. Психотерапијски сусрети могу се одвијати један-на-један, укључивати партнера или члана породице и/или се одвијати групно.

Смит и Глас су 1977. године извели прву велику метаанализу која је комбиновала око 400 студија. Налази су указивали на то да су психотерапије биле учинковите у највећем броју случаја.Glass, G. V & Smith, M. L., Meta-Analysis of Psychotherapy Outcome Studies , 1977.

Историја психотерапије

Најстарији облици утицаја на психичко стање налазе се у магијским ритуалима и религијским обредима древних цивилизација, у којима је свештеник или врач преузимао улогу исцелитеља. Овакав облик лечења почивао је на веровању у натприродне узроке болести и примени заклињања, молитви и симболичних поступака.

У 18. веку, аустријски лекар Франц Антон Месмер развио је теорију о „животном магнетизму", тврдећи да болести настају услед неравномерног распореда невидљиве флуидне материје у телу. Иако је Месмерова теорија научно оповргнута, његове методе хипнотичке сугестије утрле су пут систематском проучавању несвесних психичких процеса.

Крај 19. века донео је одлучујући корак ка савременој психотерапији. Француски неуролог Жан-Мартен Шарко истраживао је хистерију путем хипнозе у болници Салпетријер, а његов рад снажно је утицао на бечког лекара Зигмунда Фројда. Фројд је, у сарадњи са Јозефом Бројером, развио психоанализу — метод лечења заснован на слободним асоцијацијама и тумачењу снова, са циљем откривања несвесних сукоба. Ово је означило рађање психотерапије као засебне дисциплине.

У првим деценијама 20. века, Фројдови ученици Алфред Адлер и Карл Јунг развили су сопствене правце — индивидуалну психологију и аналитичку психологију. Истовремено, у Сједињеним Државама јачао је бихевиоризам Џона Вотсона и касније Б. Ф. Скинера, усредсређен на мерљиво понашање уместо на унутрашњи психички живот.

Средином 20. века, хуманистичка психологија донела је нов поглед на човека. Карл Роџерс поставио је темеље терапије усмерене на особу, а Фредерик Перлс развио је гешталт терапију, наглашавајући свесност и контакт у садашњем тренутку. Ови правци стављали су у центар пажњу потенцијале раста и самоостварења, наспрам класичног фокуса на патологију.

Током 1960-их и 1970-их, Арон Бек и Алберт Елис поставили су темеље когнитивно-бихејвиоралне терапије (КБТ), засноване на мењању дисфункционалних мисаоних образаца. Данас, КБТ спада међу најбоље истражене психотерапијске приступе, са широком клиничком применом у лечењу анксиозности, депресије и других поремећаја.

Дефиниције

Термин психотерапија потиче од старогрчке речи psyche (ψυχή што значи „дах; дух; душа”) и therapeia (θεραπεία „лечење; медицински третман”). Оксфордски речник енглеског језика дефинише је као „Лечење поремећаја ума или личности психолошким средствима...“, међутим, у ранијој употреби означавао је лечење болести хипнотичким сугестијама.. OED Online. March 2015. . (accessed 23 May 2015) Психотерапија се често назива „терапија разговором“ или „разговорна терапија“, посебно у општој публици, иако се сви облици психотерапије не ослањају на вербалну комуникацију. The American Heritage® Dictionary of the English Language, 5th edition Деца или одрасли који се не баве вербалном комуникацијом (или не на уобичајен начин) нису искључени из психотерапије.

Америчко психолошко удружење усвојило је резолуцију о ефикасности психотерапије 2012. године на основу дефиниције коју је развио амерички психолог Џон К. Норкрос: „Психотерапија је информисана и намерна примена клиничких метода и међуљудских ставова изведених из утврђених психолошких принципа у сврху помагања људима да модификују своје понашање, спознаје, емоције и/или друге личне карактеристике у правцима које учесници сматрају пожељним“. Approved August 2012 Утицајна издања дела психијатра Џерома Франка дефинисала су психотерапију као исцељујући однос коришћењем друштвено одобрених метода у низу контаката који првенствено укључују речи, радње и ритуале — које је Франк сматрао облицима убеђивања и реторике.Frank, J. D., & Frank, J. B. (1991, 3rd ed. First published 1961). . Историјски гледано, психотерапија је понекад значила „интерпретативне“ (тј. фројдовске) методе, наиме психоанализу, за разлику од других метода за лечење психијатријских поремећаја као што је модификација понашања.

Неке дефиниције саветовања се преклапају са психотерапијом (посебно у приступима који нису усмерени на клијента), или се саветовање може односити на смернице за свакодневне проблеме у одређеним областима, обично краћег трајања са мање медицинским или „професионалним“ фокусом.History of Counselling & Psychotherapy Greg Mulhauser, CounsellingResource Library, 2014 Соматотерапија се односи на коришћење физичких промена као повреда и болести, а социотерапија на коришћење друштвеног окружења особе да би се извршила терапијска промена.. Lynn Basford, Oliver Slevin, Nelson Thornes, Психотерапија се може бавити духовношћу као значајним делом нечијег менталног/психолошког живота, а неки облици су изведени из духовних филозофија, али се праксе засноване на третирању духовног као засебне димензије не сматрају нужно традиционалним или 'легитимним' облицима психотерапије.. Vijoy K Varma, Nitin Gupta. Jaypee Brothers Publishers.

Разлике између психолога, психијатра и психотерапеута

Психолог, психотерапеут и психијатар међусобно су различите професије. Психолог је особа која је завршила додипломске или преддипломске и дипломске студије психологије, која има положен психолошки стручни испит и која је члан је државне психолошке коморе. Психологија је друштвена наука чији су предмет проучавања психичких процеса и понашања људи те тако психолозима пружа широко разумевање људског понашања. Примена психологије је разноврсна, те се стога психолози могу срести у школама, болницама, асоцијација, приватним праксама, пословним организацијама, војсци, социјалним службама и разним другим радним контекстима.

За разлику од психолога, психијатар је особа која је дипломирала медицину на Медицинском факултету, а затим специјализовала психијатрију. Најчешће ради у болницама, приватној пракси или заводима за јавно здравство. Психијатар стиче компетенције о информацијама о телу и телесним процесима у човеку, те поседује детаљнија знања о анатомији и функцијама мозга. Кроз своје образовање учи о симптомима и знацима психичких поремећаја и болести, начину њиховог дијагнозирања, те о физиологији, фармакологији и деловању лекова. Уочљива разлика између психијатра и психолога је та што само психијатри могу прописивати лекове и дијагнозирати поремећаје, јер за то поседују потребно медицинско знање. Тако су психијатри више усредоточени на лечење биомедицинских процеса, док психолози могу пружати подршку у контексту клијентових емоција, мотивације, питања идентитета, међуљудских односа, смисла и слично. За разлику од психијатра, само психолог сме примењивати и интерпретирати психолошке тестове, будући да психолози поседују потребно знање из подручја психометрије, конструкције и интерпретације тестова. Резултати психолошких тестирања психијатру олакшавају доношење тачније дијагнозе, а самим тиме осигуравају и бољу помоћ клијенту.