Сексуална оријентација је трајни образац романтичне или сексуалне привлачности (или комбинације обе) према особама супротног пола или рода, истог пола или рода, или према оба пола и/или више од једног рода. Ови обрасци се генерално категоришу као хетеросексуалност, хомосексуалност и бисексуалност, док се асексуалност (недостатак сексуалне привлачности према другима) понекад идентификује као четврта категорија.

Ове категорије су аспекти нијансиране природе сексуалног идентитета и терминологије. На пример, људи могу користити друге ознаке, као што су пансексуалац или полисексуалац, или ниједну. Према Америчкој психолошкој асоцијацији, сексуална оријентација се „такође односи на осећај идентитета особе заснован на тим привлачностима, повезаним понашањима и чланству у заједници других који деле те привлачности”. Андрофилија и гинефилија су термини који се користе у науци о понашању да опишу сексуалну оријентацију као алтернативу родној бинарној концептуализацији. Андрофилија описује сексуалну привлачност према мушкости; гинефилија описује сексуалну привлачност према женствености. Термин сексуална преференција се у великој мери преклапа са сексуалном оријентацијом, али се генерално разликује у психолошким истраживањима. Особа која се идентификује kao бисексуална, на пример, може сексуално преферирати један пол у односу на други. Сексуална преференција такође може да сугерише одређени степен добровољног избора, док сексуална оријентација није избор.

Иако ниједна појединачна теорија о узроку сексуалне оријентације још увек није добила широку подршку, научници фаворизују биолошке теорије. Постоји знатно више доказа који подржавају несоцијалне, биолошке узроке сексуалне оријентације него социјалне, посебно за мушкарце. Главна хипотеза укључује пренатално окружење, конкретно организационе ефекте хормона на фетални мозак. Нема суштинских доказа који сугеришу да родитељство или искуства из раног детињства играју улогу у развоју сексуалне оријентације. У свим културама, већина људи је хетеросексуална, док мањина има хомосексуалну или бисексуалну оријентацију. Сексуална оријентација особе може бити било где на континууму, од искључиве привлачности према супротном полу до искључиве привлачности према истом полу.

Сексуална оријентација се проучава првенствено у оквиру биологије, антропологије и психологије (укључујући сексологију), али је такође предмет проучавања у социологији, историји (укључујући социјално конструкционистичке перспективе) и праву.

Облици сексуалне оријентације Хетеросексуалност — физичка, сексуална, емоционална и духовна привлачност према особама различитог пола. Хомосексуалност — физичка, сексуална, емоционална и духовна привлачност према особама истог пола. Бисексуалност — физичка, сексуална, емоционална и духовна привлачност према људима различитог и истог пола. Асексуалност — одсуство или низак ниво сексуалне привлачности према било ком полу.

Трансродни људи такође имају сексуалну оријентацију. Међутим, она се првенствено односи на њихов родни идентитет, а не на њихов биолошки пол.

Дефиниције и разликовање од сексуалног идентитета и понашања

Опште

Сексуална оријентација се традиционално дефинише као укључивање хетеросексуалности, бисексуалности и хомосексуалности, док се асексуалност сматра четвртом категоријом сексуалне оријентације од стране неких истраживача и дефинисана је као одсуство традиционалне сексуалне оријентације. Асексуална особа има мало или нимало сексуалне привлачности према другима. Може се сматрати недостатком сексуалне оријентације, и постоји значајна дебата о томе да ли је то сексуална оријентација.

Већина дефиниција сексуалне оријентације укључује психолошку компоненту, као што је правац еротских жеља појединца, или бихевиоралну компоненту, која се фокусира на пол сексуалних партнера појединца. Неки људи преферирају да се једноставно ослоне на самодефиницију или идентитет појединца. Научно и стручно разумевање је да се „суштинске привлачности које чине основу одрасле сексуалне оријентације обично појављују између средњег детињства и ране адолесценције”. Сексуална оријентација се разликује од сексуалног идентитета по томе што обухвата односе са другима, док је сексуални идентитет концепт о себи.

Америчка психолошка асоцијација наводи да се „сексуална оријентација односи на трајни образац емоционалних, романтичних и/или сексуалних привлачности према мушкарцима, женама или оба пола” и да је „овај распон понашања и привлачности описан у различитим културама и нацијама широм света. Многе културе користе идентитетске ознаке за описивање људи који изражавају ове привлачности. У Сједињеним Државама, најчешће ознаке су лезбијке (жене привучене женама), геј мушкарци (мушкарци привучени мушкарцима) и бисексуалци (људи привучени оба пола). Међутим, неки људи могу користити различите ознаке или ниједну”. Додатно наводе да је сексуална оријентација „различита од других компоненти пола и рода, укључујући биолошки пол (анатомске, физиолошке и генетске карактеристике повезане са мушким или женским полом), родни идентитет (психолошки осећај бити мушкарац или жена) и друштвена родна улога (културне норме које дефинишу женско и мушко понашање)”.

Сексуални идентитет и сексуално понашање су блиско повезани са сексуалном оријентацијом, али се разликују, при чему се сексуални идентитет односи на концепцију појединца о себи, понашање на стварне сексуалне радње које појединац обавља, а оријентација на „фантазије, везаности и чежње”. Појединци могу или не морају изражавати своју сексуалну оријентацију у свом понашању. Људи који имају не-хетеросексуална сексуалну оријентацију која се не подудара са њиховим сексуалним идентитетом понекад се називају „у ормару”. Међутим, термин може одражавати одређени културни контекст и одређену фазу транзиције у друштвима која се постепено баве интеграцијом сексуалних мањина. У студијама везаним за сексуалну оријентацију, када се говори о степену усклађености сексуалних привлачности, понашања и идентитета особе, научници обично користе термине конгруенција или дискорданција. Тако, за жену коју привлаче друге жене, али се изјашњава као хетеросексуална и има сексуалне односе само са мушкарцима, може се рећи да доживљава дискорданцију између своје сексуалне оријентације (хомосексуалне или лезбијске) и свог сексуалног идентитета и понашања (хетеросексуалног).

Сексуални идентитет се такође може користити за описивање перцепције особе о сопственом полу, а не сексуалној оријентацији. Термин сексуална преференција има слично значење као сексуална оријентација, и ова два термина се често користе наизменично, али Америчка психолошка асоцијација наводи да сексуална преференција сугерише степен добровољног избора. Термин је наведен од стране Комитета за геј и лезбијска питања Америчке психолошке асоцијације као израз који промовише „хетеросексуалну пристрасност”. Термин сексуална оријентација је увео сексолог Џон Мани уместо сексуалне преференције, тврдећи да привлачност није нужно ствар слободног избора.

Андрофилија, гинефилија и други термини

Андрофилија и гинефилија (или гинекофилија) су термини који се користе у бихевиоралним наукама за описивање сексуалне привлачности, као алтернатива хомосексуалној и хетеросексуалној концептуализацији. Користе се за идентификацију објекта привлачности субјекта без приписивања полног одређења или родног идентитета субјенту. Сродни термини као што су пансексуалац и полисексуалац не праве таква одређења субјекту. Људи такође могу користити термине као што су квир, пансензуални, полифиделитетни, амбисексуални или персонализоване идентитете као што су бајк или бифилик.

Употреба андрофилије и гинефилије може избећи конфузију и увреду при описивању људи у не-западним културама, као и при описивању интерсексуалних и трансродних особа. Психијатар Анил Агравал објашњава да је андрофилија, заједно са гинефилијом,. потребна да би се превазишле огромне тешкоће у карактеризацији сексуалне оријентације транс мушкараца и транс жена. На пример, тешко је одлучити да ли је транс мушкарац еротски привучен мушкарцима хетеросексуална жена или хомосексуални мушкарац; или да ли је транс жена еротски привучена женама хетеросексуални мушкарац или лезбијска жена. Сваки покушај њихове класификације може не само изазвати конфузију већ и увредити дотичне субјекте. У таквим случајевима, приликом дефинисања сексуалне привлачности, најбоље је фокусирати се на објекат њихове привлачности, а не на пол или род субјекта.Сексолог Милтон Дајмонд пише: „Термини хетеросексуалац, хомосексуалац и бисексуалац боље је користити као придеве, а не као именице, и боље их је примењивати на понашања, а не на људе. Ова употреба је посебно корисна када се расправља о партнерима транссексуалних или интерсексуалних особа. Ови новији термини такође не носе друштвену тежину претходних.”.

Неки истраживачи заговарају употребу ове терминологије како би се избегла пристрасност својствена западним концептуализацијама људске сексуалности. Пишући о самоанској демографској групи фафафине, социолошкиња Џоана Шмит пише да у културама где се признаје трећи род, термин као што је „хомосексуални транссексуалац” није у складу са културним категоријама. Intersections: Gender, history and culture in the Asian context

Неки истраживачи, као што је Брус Бејмил, критиковали су одређене начине на које су ознаке „хетеросексуалац” и „хомосексуалац” коришћене за трансродне особе, пишући: „...референтна тачка за 'хетеросексуалну' или 'хомосексуалну' оријентацију у овој номенклатури је искључиво генетски пол појединца пре промене пола (видети на пример, Бланчард и сар. 1987, Колман и Боктинг, 1988, Бланчард, 1989). Ове ознаке стога игноришу да лични осећај родног идентитета појединца има предност над биолошким полом, а не обрнуто.” Бејмил даље критикује начин на који ова терминологија олакшава тврдњу да су транссексуалци заправо хомосексуални мушкарци који покушавају да побегну од стигме. ff

Предложени су термини за сексуалну привлачност према особи рођеној као мушкарац са женственим родним изражавањем, укључујући гинандроморфофилија (придев: гинандроморфофилан) и гинемиметофилија (придев: гинемиметофилан).

Род, трансродност, цисродност и конформност thumb|240px|Катоји на Тајланду Најранији писци о сексуалној оријентацији обично су је схватали као суштински повезану са полом самог субјекта. На пример, сматрало се да би типична особа женског тела која је привучена особама женског тела имала мушке атрибуте, и обрнуто.Terry, J. (1999). Ово схватање су делили већина значајних теоретичара сексуалне оријентације од средине деветнаестог до почетка двадесетог века, као што су Карл Хајнрих Улрихс, Рихард фон Крафт-Ебинг, Магнус Хиршфелд, Хевлок Елис, Карл Јунг и Сигмунд Фројд, као и многе родно-варијантне хомосексуалне особе саме. Међутим, ово схватање хомосексуалности као сексуалне инверзије било је оспоравано у то време, а током друге половине двадесетог века, родни идентитет је све више посматран као феномен одвојен од сексуалне оријентације. Трансродне и цисродне особе могу бити привучене мушкарцима, женама или обома, иако је преваленција различитих сексуалних оријентација прилично различита у ове две популације. Појединачни хомосексуалац, хетеросексуалац или бисексуалац може бити маскулин, феминин или андрогин. Ипак, анализа коју су спровели Џ. Мајкл Бејли и Кенет Цукер показала је да је већина геј мушкараца и лезбијки узоркованих у више студија пријавила „значајно више” понашања типичног за супротан пол у детињству него хетеросексуални субјекти.

Сексуална оријентација постаје сложенија када се разматрају небинарна схватања и пола и рода. Социолошкиња Пола Родригез Раст (2000) заговара вишеструку дефиницију сексуалне оријентације:

Односи изван оријентације