<div style="clear:right; float:right; border:solid #aaa 1px; margin:0 2px 2px;"> {| cellspacing="0" style="width:295px; background:#f9f9f9" |style="width:45px;height:45px;text-align:center;"|60п| |style="font-size:8pt;padding:4pt;line-height:1.3em;"| Чланци повезани са овим чланком: Меморијални комплекс Бошко Буха Бошко Буха (филм) |} Бошко Буха (Градина, код Вировитице, 1926 — Јабука, код Пријепоља, 27. септембар 1943) био је учесник Народноослободилачке борбе, пионир и борац-бомбаш Друге пролетерске бригаде и народни херој Југославије.
Након окупације Југославије, 1941. године, усташе су га са породицом протерале из родне Славоније, па је прешао у западну Србију, у Јадарску Лешницу. Ту је октобра 1941. године ступио у Мачвански партизански одред. Потом је кратко време био на лечењу у ослобођеном Ужицу, а одатле се са борцима Ужичког партизанског одреда, повукао у Санџак. Марта 1942. године ступио је у тада формирану Другу пролетерску ударну бригаду, у њен Четврти ужички батаљон.
Иако је био млад и мален растом, исказивао је изузетну храброст. Посебно се истакао као вешт бомбаш у борбама код Чајнича, на Козари, код Купреса, Јајца, Ливна и др, па је био вођа једног бомбашког одељења. Као један од омиљених бораца Четвртог ужичког батаљона Друге пролетерске бригаде био је изабран за члана делегације ове бригаде на Првом конгресу Антифашистичке омладине Југославије. На овом Конгресу, одржаном децембра 1942. године у Бихаћу, говорио је о својим и подвизима својих ратних другова. Његов говор изазвао је одушевљење међу делегатима, а честитао му је и Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито.
Истицао се и у каснијим борбама Друге пролетерске бригаде, а посебно у борбама током битке на Неретви и битке на Сутјесци. Погинуо је септембра 1943. године када је камион у коме се налазио у близини села Јабука, код Пријепоља, наишао на четничку заседу. Сахрањен је у Пљевљима.
За народног хероја проглашен је 20. децембра 1951. године. У селу Јабуци је 1960-их година изграђен Меморијални комплекс посвећен Бошку Бухи и другим пионирима и омладинцима погинулим у Народноослободилачком рату.
Биографија Рођен је 1926. године у славонском селу Градини, код Вировитице. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице. Бошков отац Раде Буха био је пореклом из херцеговачког села Домрке, код Гацка. Он је након Сарајевског атентата, јуна 1914. године, био затворен у Билећи, а потом је мобилисан у Аустроугарску војску и послат на фронт у Италију. Заједно са групом војника, Раде је одатле побегао и стигао на Солунски фронт, где се као добровољац придружио Српској војсци. Након завршетка Првог светског рата, Раде и његова жена Мара су колонизовани у Подравину, где је као ратни добровољац добио мало земље.
Бошко је био најстарије од седморо деце Радета и Маре Бухе, а поред њега су имали ћерке Зорицу, Милосаву и Радојку, као и синове Павла Пају, Миленка, Владу и Петра. Иако мален растом, Бошко је био веома немирно дете, један од најнемирнијих међу својим вршњацима. Његов учитељ се Бошковом оцу жалио како је Бошко иако добар ђак, веома немиран на часовима. Волео је да се игра с другом децом, а највише је волео да игра клиса. Иако немиран, волео је да с оцем ради на њиви и помаже у вођењу домаћинства. Посебно је волео да се игра са коњима свога оца — кобилом Јулком и коњем Цветком.
Након окупације Краљевине Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске (НДХ), јуна 1941. године, усташе су упале у Градину и отпочеле прогон српског становништва. Наређење је било да сви Срби спакују своје ствари на кола и напусте село. У колони запрега, која је ишла ка железничкој станици, била је и Бошкова породица. На железничкој станици усташе су приспели народ терали у отворене сточне вагоне. Бошко се тада веома тешко одвојио од својих омиљених коња. Један усташа га је тада одгурнуо и Бошко је иако дете хтео да јурне на њега, али га је отац смирио и угурао у вагон.
Након читаве ноћи путовања, воз са прогнаним народом је стигао у источну Босну, у место Козлук, код Зворника. Бошкова породица је потом скелом прешла Дрину и дошла у село Јадарску Лешницу, код Лознице. Ту су се сместили у један магацин, а Бошко и његов отац Раде су ишли да надниче по другим кућама како би нешто зарадили за живот. Раде је помагао по кућама, цепао дрва, уређивао дворишта, а Бошко је чувао краве и коње.
Одлазак у партизане мини|Спомен-плоча у Јадарској Лешници, код Лознице у знак сећања на боравак Бошка Бухе 1941. и његово ступање у партизане. Током Бошковог боравка у Јадарској Лешници избио је устанак у Србији. Током лета 1941. године Бошко је слушао приче о првим устаничким борбама и пожелео је да се придружи партизанима. Октобра 1941. године, са свега петнаест година, ступио је Мачвански партизански одред. Као један од најмлађих и најмањих бораца, брзо је постао познат у читавом Одреду. Учио је како се рукује пушком и бомбом и показао знаке спретности и сналажљивости. Већ у првим борбама, у којима је учествовао, није показао никаквог страха.
Хладне јесење кише и прерани октобарски снег изненадили су многе борце, међу њима и Бошка. Навукао је јак назеб, прехладио се и добио јак кашаљ. Команда Одреда га је упутила на лечење у ослобођено Ужице, које је било центар слободне територије тзв. „Ужичке републике”. У Ужице га је одвео отац Раде, а одатле су упућени у партизанску болницу, која се налазила у Севојну. Током десетодневног боравка у болници, Бошко, који је био дечак несташног духа, спријатељио се с многим лекарима, болничаркама, рањеницима и болесницима.
Након оздрављења, остао је у Ужицу, где је ступио у Посадну чету Комаде места Ужице. Са Бошком је у Ужицу био и његов отац, али након вести да је окупатор попалио села око Лознице, морао је да се врати у Лешницу и види шта је с остатком породице. Тада, крајем октобра, Бошко се последњи пут видео с оцем. Одмах потом Бошкова чета је била упућена према Ужичкој Пожеги. Бошко и група његових другова чувала је мост на реци Скрапеж, али су их четници препадом заробили и одвели у затвор у Пожеги. Свега пар дана потом, 2. новембра 1941. четници су извршили напад на Ужице, али су делови Ужичког партизанског одреда, у борбама на Трешњици, успели да их разбију и потерају ка Пожеги. Сутрадан, 3. новембра, делови Ужичког и Чачанског партизанског одреда су заузели Пожегу и ослободили заробљене партизане, међу којима је био Бошко и његови другови.
У Ужичком одреду Током новембра 1941. године Бошко је са Ужичким партизанском одредом водио непрекидне борбе против Немаца и четника, током завршног дела Прве непријатељске офанзиве. Посебно тешке борбе са јаким немачким снагама, помогнутим авијацијом, артиљеријом и тенковима, вођене су у Буковима, на Црнокоси, изнад Певчеве механе и др. Након борбе на Кадињачи и пада Ужица, 29. новембра 1941. Бошко се с Ужичким одредом под борбама повукао ка Златибору. Почетком децембра 1941. су прешли преко Увца и дошли у Радоињу, где су се налазиле јаке партизанске снаге.
мини|Спомен-биста Бошка Бухе у Меморијалном комплексу „Бошко Буха“ у селу Јабуци, код Пријепоља. Крајем децембра, по наредби Врховног штаба НОПОЈ, извршена је реорганизација партизанских одреда из западне Србије и Шумадије. Од Ужичког партизанског одреда формирана су тада два батаљона — Први и Други ужички батаљон. Пошто је почела јака зима, а није било довољно хране, ни оружја, одлучено је да се део мање способних бораца врати кућама. Пошто је у Ужичком одреду било доста деце-бораца, од којих многи нису били ни наоружани, ова одлука је најпре на њима спроведена. У међувремену, у Радоињу су долазили родитељи, углавном мајке и рођаци деце-бораца и позивали их да се врате кућама, али је већина њих то одбијала. Упркос њиховом противљењу, донета одлука о повратку деце-бораца кућама морала се испоштовати. Они су напустили јединицу и након тога су били распоређени у куће партизанских симпатизера. Једна партизанска група на челу с Јевремом Поповићем добила је задатак да децу-борце пребаци преко Увца и обезбеди њихов пут до ужичког краја. У току једне ноћи, чекајући на полазак, група локалних четника је одлучила да нападне партизанску групу. Након изненадног напада, четници су готово савладали партизанску стражу, али су се деца-борци укључили у борбу и успели су да одбију четнички напад. Након ове борбе, Јеврем Поповић је одлучио да их не води у Ужице, већ их је повео у Штаб Првог ужичког батаљона, где су поново били распоређени у чете.
Крајем 1941. и почетком 1942. године Италијани су, уз помоћ четника и муслиманске милиције, отпочели чишћење терена између Лима и Увца од партизана. Услед тешких напада, партизани су одступали ка Златару. У току ноћи 7/8. фебруара 1942. године партизанске јединице су у близини Пријепоља морале прећи преко леденог Лима. Већина деце-бораца, међу којима Буха и Сирогојно, нису знали да пливају, па су Лим прешли заједно са командантом Првог ужичког батаљона Миодрагом Миловановићем Лунетом. Након преласка ледене реке, партизани су се краће време задржали у селу Камена Гора. Тада је до бораца ужичких батаљона стигла вест да ће ускоро бити формирана нова пролетерска бригада и да ће они бити укључени у њен састав. Ова вест обрадовала је већину бораца, изузев деце-бораца који су страховали да неће бити примљени у бригаду. На путу ка Босни, партизане су у селу Крњачи, код Прибоја, напале јаке четничке снаге. Бошко је ову борбу доживео као прилику да се још једном покаже као способан борац и тиме заслужи место у новој бригади, па се у току борбе привукао четничком положају и бомбом убио двојицу четника, а потом заробљеним пушкомитраљезом тукао са бочне стране по четничком положају, што је изазвало панику међу четницима.
Крајем фебруара 1942. године партизанске снаге из Шумадије и западне Србије су стигле у ослобођено Чајниче. Борци су се овде одмарали, а Штабови батаљона су вршили последње организационе припреме за формирање нове пролетерске бригаде. На дан формирања Друге пролетерске ударне бригаде, 1. марта 1942. године, у Чајниче су из Фоче дошли чланови Врховног штаба НОП и ДВЈ и Врховни командант Јосип Броз Тито, који се борцима обратио са балкона хотела. Први ужички батаљон примљен је у бригаду и постао је Четврти ужички батаљон, а његов командант је остао Луне Миловановић. Након одржаног говора и смотре бораца, Тито се сусрео са руководиоцима бригаде. Он је тада Лунету Миловановићу саветовао да децу-борце врати на ослобођену територију, да тако млади не иду у даље борбе. Након овога, Луне је издвојио око 30 најмлађих бораца из бригаде, међу којима је био и Бошко Буха. Иако издвојени, они су кренули куда и батаљон и исте вечери, пре батаљона, стигли на место његовог коначишта, па су поново остали у јединици.
Са Другом пролетерском бригадом Одмах након формирања, Друга пролетерска бригада је била упућена на свој први задатак — уништење четничког упоришта у Борикама, код Рогатице, у ноћи 7/8. марта 1942. године. Након тога, бригада је водила борбе око Рогатице и Братунца, па се крајем априла 1942. вратила према Чајничу, у које су већ упали Италијани. Приликом напада на Рогатицу, многи од деце-бораца, међу којима Буха и Чикало, почели су се истицати као добри бомбаши. Када је у току напада на Чајниче, у ноћи пред 1. мај 1942. године, командант Четвртог ужичког батаљона Луне Миловановић тражио добровољце-бомбаше Бошко се међу првима пријавио. Као добар бомбаш показао се и приликом уништења италијанског упоришта на путу Горажде—Чајниче, 6. маја 1942, када је учествовао у уништењу непријатељских бункера. Током наредних борби, Бошко је развио таленат за прикрадање бункерима и њихово уништење помоћу ручних граната и бомби. Његов таленат и храброст су постали легендарни међу борцима Друге пролетерске, а његова јединица, у којој је било и друге деце-бомбаша, добила је надимак „Партизанска артиљерија“.