Порторико (), званично Комонвелт Порторико (, ), територија је САД на североистоку Карипског мора, источно од Доминиканске Републике и западно од Америчких и Британских Девичанских Острва.
Порторико је архипелаг који чине главно острво Порторико и бројна мања острва, међу којима су највећа Вијекес, Кулебра, и Мона. Острво Порторико је најмање острво Великих Антила, док је по броју становника треће од четири острва. Највећи и главни град је Сан Хуан. Захваљујући свом положају, Порторико има тропску климу, а самим тим топло време је присутно током целе године. Становништво углавном користи шпански језик, а енглески, поред шпанског, има статус службеног језика.
Пре доласка Европљана Порторико су вековима настањивали припадници народа Таино. Кристифор Колумбо је стигао на ово острво током свог другог путовања, 19. новембра 1493. године. Припадници народа Таино су током шпанске владавине поробљени и претрпели су велика страдања, услед тешких услова живота и болести које су донели Шпанци.
Влада у Мадриду је 25. новембра 1897. признала аутономију острву, чиме је Порторико престао да постоји као колонија. Уместо тога, постао је прекоморска аутономна провинција Шпаније потпуно једнака са другим шпанским провинцијама. Порториканци су тиме постали шпански држављани, а Порторику је омогућено да има пуну заступљеност пред шпанским судовима у Мадриду. Већ наредне године, Шпанија је након пораза у Шпанско-америчком рату била принуђена да уступи острво Сједињеним Америчким Државама.
САД су 1917. године дале држављанство становницима Порторика, а 1948. године омогућено им је да бирају свог гувернера. Устав Порторика усвојен је 1952. године.
Географија
Порторико чини главно острво Порторико и неколико значајних острва, међу којима су Вијекес, Кулебра, Мона, Десечео, и Каха де Муертос. Од ових пет мањих острва само су Кулебра и Вијекес настањени током целе године. Поред ових, постоји и много мањих острва као што су Монито и Острво Сан Хуан, на ком се налази Стари Сан Хуан и Пуерта де Тијера.
мини|лево|410п Порторико се простире на површини од 9.104 km² У правцу исток-запад највеће растојање на острву је 180 km док је у правцу север-југ 65 km. Најмање је острво Великих Антила.
Рељеф острва је углавном брдовит док се на северу и југу налази велико приобаље. Главни планински венац су Средишњи Кордиљери (). На овом планинском венцу се налази и највиша тачка острва, Серо де Пунта, висине 1.339 m.
мини|Обала код Патиљасу
На Порторику нема језера али постоји петнаест резервоара насталих изградњом хидроцентрала. Услед мале ширине на острву нема већих река. Највећа река је Гранде де Аресибо, која тече према северу. Друге значајније реке Плата, Сибуко, Лоиза, и Бајамон се такође одводњавају према северу док се река Гранде де Ањаско одводњава према западу.
Порторико је смештен између Карипске и Северноамеричке тектонске плоче. Додири ове две плоче изазивају земљотресе и цунамије. Ове сеизмичке активности, уз одроне земље представљају неке од највећих геолошких претњи за острво.
Острво је окружено врло дубоким деловима океана: дуж севера острва протеже се Порториканска бразда са дубином од 9.219 -{m}- у Атлантику, а на југу је Венецуелански басен дубине 5.649 -{m}- у Карипском мору.
Клима
Порторико је смештен у тропском климатском појасу. Температура је блага током целе године и креће се од 27 °C у нижим пределима до 21 °C у планинама. Између летње и зимске просечне температуре разлика је само три °C. Разлог томе је што топла вода Атлантског океана ублажава утицај хладног ваздуха који долази са севера и северозапада. Средишњи Кордиљери значајно утичу на промене у температури и количини падавина. Током целе године са истока дувају пасати. Кишна сезона траје од априла до новембра. Четвртина годишње количине падавина изручи се током тропских урагана. Годишња количина падавина је 1.687 мм.Daly, Christopher, Eileen H. Helmer, and Maya Quiñonez. 2003. Mapping the Climate of Puerto Rico, Vieques and Culebra. International Journal of Climatology 23: 1359-1381.
Историја
Преколумбовско раздобље
мини|лево|250п|Село народа Таино
Древна историја данашњег Порторика је недовољно позната. За разлику од других већих, напреднијих домородачких заједница Новог света (Астеци и Инке) и народа који су оставили обиље археолошких трагова о својим друштвима, иза домородачког становништва Порторика остали су само оскудни артефакти. О њиховом постојању говоре ретка археолошка налазишта и записи шпанских истраживача из колонијалног доба. Прву свеобухватну књигу о историји Порторика написао је фратар Ињиго Абад и Ласијера 1786, скоро три века након што су Шпанци стигли на ово острво.
Први становници острва били су Ортоироиди, амерички Индијанци из Архајског доба. Бавили су се ловом и риболовом а на Порторико су дошли из Јужне Америке. Према неким научницима населили су се у овим крајевима пре четири хиљаде година. На острву Вијекуес је 1990. пронађен скелет стар око четири хиљаде година. Ортоироиде су потиснули Саладоиди, припадници културе из исте области која је на Порторико дошла између 430. и 250. п. н. е.
Између 120. и 400. године на острво је дошло племе Ињери, које је првобитно живело на подручју реке Ориноко, на северу Јужне Америке. Између 4. и 10. века живели су заједно са народом Араико.
Између 7. и 11. века на Порторику се развијала култура народа Таино; да би отприлике почетком 11. века остварила превласт. Крајем 15. века, када је Колумбо дошао у ове крајеве, процењује се да је Порторико настањивало између тридесет и шездесет хиљада припадника овог народа. Њих је предводио поглавица (касике) Агвејбана. Они су острво звали Борикен што значи велика земља храброг и племенитог Бога. Домороци су живели у малим селима на чијем челу је био поглавица. Мушкарци су се бавили ловом и риболовом, док су жене скупљале и спремале корење и воће.
Шпанска колонија
десно|мини|усправно|Краљевски декрет из 1815. којим је дозвољено странцима да се настањују у Порторику
Колумбо је на тле Порторика ступио 19. новембра 1493. током свог другог путовања у Нови свет. Острво је назвао Сан Хуан Баутиста у част католичког свеца Јована Крститеља. Хуан Понсе де Леон, официр у Колумбовој служби, основао је 8. августа 1508. Капару, прву шпанску насеобину на овом острву. Касније је обављао дужност гувернера на острву. Касније су трговци и поморци острво прозвали Порторико а главна трговачка лука је добила име Сан Хуан.
Када су колонизовали острво Шпанци су присилили домороце на живот у енкомјендама. Поред тешког рада Индијанце су погодиле и заразне болести на које нису били имуни. На пример епидемија малих богиња током 1518. и 1519. усмртила је највећи део домородачког становништва на Порторику. Краљ Карло I од Шпаније је 1520. године издао декрет којим су ослобођени преостали припадници Таино народа. Већ тада је њихов број био веома мали. Ради обезбеђивања радне снаге Шпанци су почели да увозе робове из подсахарске Африке. Међутим, број робова на Порторику је био мањи него на Куби, Сен Домингу и Гвадалупу, где су Шпанци и Французи направили велике плантаже шећера.
Робови из Африке су првенствено коришћени у лукама и градовима где је било сконцентрисано становништво. Унутрашњост острва је и даље била неистражена и неискоришћена. Порторико је ускоро постао важно упориште и значајна лука за даљу колонијалну експанзију Шпаније у северном делу Јужне Америке. На острву је изграђен већи број утврђења и бедема, као што су Форталеза, тврђава Сан Фелипе дел Моро и тврђава Сан Кристобал, ради заштите стратешке луке Сан Хуан од покушаја инвазије и од бројних пљачкашких похода Европљана. Сан Хуан је био важна лука за снабдевање бродова из свих европских земаља која су се бавила прекоатлантском трговином.
Крајем 17. и почетком 18. века Шпанија је своје колонијалне амбиције усмерила ка много просперитетнијим областима у Северној, Средњој и Јужној Америци. Порторико је занемарен, самим тим и неразвијен и углавном ненасељен пре 19. века. Ширење покрета за независност у шпанским колонијама допринело је повећаном интересовању матице за ово острво.
Врховна средишња хунта () смештена у Кадизу је 1809. признала Порторико као прекоморску провинцију Шпаније. То је учињено с циљем обезбеђивања политичких веза са острвом јер је Шпанија била усред рата за независност. Овиме је становницима Порторика омогућено да делегирају своје представнике за скоро установљени шпански парламент, и равноправност у одлучивању са делегатима Иберијског полуострва, Балеарских и Канарских острва. мини|215п|лево|Кула на тврђави Сан Фелипе дел Моро Први представник Порторика у шпанском парламенту био је Рамон Повер и Хиралт. Ове уставне и парламентарне реформе биле су на снази од 1810. до 1814. и од 1820. до 1823. године. Две пута су укидане током обнове монархије на челу са Фернандом VII. Имиграција током 19. века као и реформе у трговини допринели су повећању броја Европљана и развоју привреде на острву, такође су појачали шпански културни и друштвени утицај на острву.
Временом је долазило до мањих побуна робова а најозбиљнија је била побуна из 1821. предвођена Маркосом Сиором. Иако није успео да оствари свој циљ Сиоро је стекао статус легенде и постао део порториканског фолклора.
Подстакнути догађањима у Јужној Америци на Порторику почетком 19. века настаје покрет за независност. Због прогона шпанских власти припадници покрета за независност су се окупили на острву Сент Томас. Они су били предвођени бригадним генералом Антониом Валером де Бернабеом и Маријом де лас Мерседес Барбудо. Ондашњи гувернер Порторика Мигел де ла Торе разоткрио је и похапсио поборнике независности, док су неки успели да оду у егзил. мини|240п|Застава Фидела Велеза и његових сабораца током устанка познатог као "Intentona de Yauco“
Након што је велики део шпанских поседа на америчком континенту прогласио независност шпанска Круна је почела да доживљава Кубу и Порторико као стратешки важне територије. Ради ојачавања власти на својим двема преосталим колонијама у Новом свету 1815. донет је краљевски декрет из Грасеса. Штампан је на три језика: шпанском, енглеском и француском, с циљем колонизације других европских народа на ова острва. Шпански двор је сматрао да ће тиме бити сузбијене тежње ка независности јер би нови досељеници имали јаче везе са шпанском Круном. Стотине породица, углавном са Корзике, из Француске, Немачке, Ирске, Италије и Шкотске имигрирало је на острво.
Свима који су желели да настане ова два острва понуђено је бесплатно земљиште и подстицаји уз услов да се закуну на оданост шпанској Круни и верност римокатоличкој цркви. То је био врло добар потез јер се значајан број Европљана настанио на овим острвима а усељавање се наставило и после 1898. године.
Сиромаштво и политичка удаљеност од Шпаније допринели су избијању једног малог али значајног устанка 1868. познатог као Побуна у Ларесу (). Побуна је почела у руралном граду Ларесу али су устаници савладани када су покушали да је прошире на оближњи град Сан Себастијан.
лево|мини|230п|Револуционарна застава из ЛаресаМеђу вођама устанка био је Рамон Еметерио Бетансес, који се сматра оцем порториканског покрета за независност, и друге значајне особе као што је Сегундо Руиз Белвис. Пет година касније на Порторику је укинуто робовласништво.
Након пропасти устанка предводници ове побуне отишли су у егзил у Њујорк. Тамо су 8. децембра 1895. основали Порторикански револуционарни комитет () и наставили борбу за независност Порторика. Антонио Матеј Љуберас је са вођама покрета за независност из Јаука 1897. организовао још један устанак познат као Покушај пуча у Јауку (). Тамо је први пут истакнута каснија порториканска национална застава. Гласине о покушају пуча су стигле до шпанских власти које су брзо реаговале и осујетиле последњи значајнији устанак на острву током шпанске владавине.