Вилхелм Рихард Вагнер (; Лајпциг, 22. мај 1813 — Венеција, 13. фебруар 1883) био је немачки композитор, песник, есејиста и музички теоретичар.
Вагнер је личност од пресудног значаја за историју музике; као један од највећих стваралаца на подручју опере (или „музичке драме“, како је волео да зове своје сопствене), у својим делима је поставио основу озбиљне музике 20. века, нарочито у „Тристану и Изолди“, где се обилно користи хроматизмом и где можемо наћи корен атоналности. Истиче се по употреби лајтмотива. У својим есејима је теоријски поставио основу „свеукупне уметности“ (), теорије по којој је музичка драма најсавршенији облик уметничког израза јер обухвата све остале гране уметности и да има потенцијал да „искупи свет“, из ког разлога су га још за живота многи оновремени критичари прогласили за мегаломана.
За све своје опере сам је писао либрето (или, у вагнеровском речнику, „поему“), што је последица веровања у „свеукупну уметност“, а улагао је велики труд како би их извео онако како је замислио. С тим циљем је и подигао сопствену оперску кућу. Осим тога, Вагнер је био и велики диригент који је, према чувеном Вилхелму Фуртвенглеру, заједно с Хансом фон Биловом довео до стварања нове генерације диригената.
Вагнерова дела категоришу се са -{WWV}-, што је скраћено од немачког -{Wagner-Werke-Verzeichniss}- („Индекс Вагнерових дела“).
Биографија
Детињство и младост
Вилхелм Рихард Вагнер је рођен у Лајпцигу, као девето дете Карла Фридриха Вагнера, полицијског чиновника, и крштен је у протестантској лутеранској цркви св. Томе. Карл Фридрих је умро од тифуса шест месеци након Рихардовог рођења. Августа 1814. године, Вагнерова мајка, Јохана Розине Вагнер, удала се за глумца и драматурга Лудвига Гајера, кога многи сматрају и Рихардовим биолошким оцем (и он сам је почео да сумња у то у својим последњим годинама, а шпекулисао је и о Гајеровом јеврејском пореклу) и чије је презиме Вагнер носио првих 14 година свог живота. Породица се преселила у Дрезден. Гајер је на Вагнера пренео љубав према позоришту.
Још као дечак, Вагнер је обожавао да чита и пише. Као основац је покушавао да пише драме, а пуно је читао Шекспира. Чак му је пошло за руком да преведе 12 књига Одисеје.Енциклопедија Енкарта 2006, Мајкрософт корпорација (ЦД) Касније ће га занимати и германско-нордијски митови, средњовековна европска књижевност, филозофска дела Фојербаха, Шопенхауера и Ничеа (с овим последњим је једно време и пријатељевао), да би израстао у једног од најобразованијих и најначитанијих људи у деветнаестовековној Европи.
Вагнер је 1828, када је имао 15 година, први пут дошао у близак додир са музиком Лудвига ван Бетовена. У јануару је чуо његову Седму симфонију, а у марту и Девету, којом је био до те мере погођен да је одлучио да постане композитор. Чак и касније, Вагнер је сматрао да је корен све његове музике Бетовенова Девета симфонија. Вагнер никада није имао право музичко образовање; своје познавање музике дугује неколико месеци часова код чувеног музичара Кристијана Теодора Вајнлига (учитељ Кларе Шуман, жене Роберта Шумана). Вајнлиг је био толико одушевљен његовим музичким талентом да је одбио да му наплати часове.
Године 1832, Вагнер пише своју Симфонију у це-дуру, што му омогућава каријеру као диригент. Одмах затим покушава да напише своју прву оперу, Венчање, коју никада није завршио услед сестриног негодовања. Њој се гадила радња опере, па ју је Вагнер послушао и уништио либрето.
Године 1833, уз помоћ свог брата, Карла Алберта, Вагнер успева да постане хоровођа у Варцбургу. Тада пише и своју прву комплетну оперу, Виле, која је била написана потпуно у стилу Карла Марије фон Вебера. Опера није изведена за његова живота. Премијерно извођење је било 1888. у Минхену. Вагнер је лично поклонио партитуру овог дела краљу Лудвигу II Баварском, да би неколико деценија касније била поклоњена Адолфу Хитлеру, великом љубитељу Вагнеровог опуса. Заједно са многим документима, и ова партитура је спаљена у Фирербункеру током последњих дана Другог светског рата.
Године 1836, компонује комичну оперу Забрана љубави, чија је премијера била у Магдебургу. Премијера је била слабо посећена, а главни певач је на пола извођења заборавио свој текст. Услед оваквог неуспеха, опера није имала друго извођење.Richard Wagner, My Life, F. Bruckmann, 1911, Munich
Дана 24. новембра 1836. Вагнер се оженио глумицом Кристином Вилхелмином Планер („Мином“ Планер). Преселили су се у Ригу, која је тада припадала царској Русији, где је Вагнер био директор опере. Њихов брак је трајао све до њене смрти 1866, иако је био веома несрећан. Тек неколико недеља након њиховог венчања, Мина је побегла са војним официром који ју је касније оставио без пребијене паре. Вагнер ју је примио назад, али је ово био тек први сукоб у тродеценијском браку који се завршио потпуном отуђеношћу мужа и жене. Вагнер ће касније и сам имати многе познате љубавне афере, које ће изазивати ужасне скандале у немачком друштву.
Године 1839, Мина и Вагнер су морали да побегну из Риге због дугова, који ће Вагнера мучити још неколико деценија. Њих двоје су, заједно са својим њуфаундлендером, Робером, пошли бродом за Лондон. Ова напорна и олујна пловидба уз норвешку обалу ће касније Вагнеру послужити као инспирација за нову оперу, Холанђанин луталица. У Лондону се брачни пар није задржао дуже од недеље, а 1840. и 1841. годину су провели у Паризу, где је Вагнер завршио Ријенција и Холанђанина луталицу.
Париз, Дрезден и устанак
У Паризу је Вагнер 1840, уз помоћ тамошњег композитора Ђакома Мајербера, извео Ријенција. Дело је имало огроман успех, иако је то било његово најдуже дело (обично траје дуже од 5 сати) и нема претерану музичку важност,Оливера Ђурић, Водич кроз историју музике, О. Ђурић, Београд, 2005 будући да је компонована под утицајем Мајербера. Ту можда можемо наћи и узрок Вагнерове наводне нетрпељивости према Јеврејима: Мајербер је у ствари био Јеврејин, а његове опере, иако, по Вагнеру, комерцијализоване и без велике уметничке вредности, биле су изузетно популарне. Вагнер је у Паризу био под његовим патронатом, али упркос томе је био гневан што је један просечан композитор био више цењен од њега. Вероватно га је додатно увредила чињеница што је Ријенци називан „Мајерберовом најбољом опером“ (овај надимак се приписује Хансу фон Билову).[ Newsletter 230]
У 1842. Вагнерови су се вратили у Дрезден, где је Ријенци такође био добро примљен. Брачни пар је остао у Дрездену наредних шест година, а Вагнер је радио као дворски диригент. Ту је и извео Холанђанина луталицу а касније и Танхојзера, своју нову оперу. Вагнер је чак именован за краљевског капелмајстора - најстабилније запослење које ће икада имати.
Боравак у Дрездену је прекинула Вагнерова умешаност у политику левице: у немачким државама је јачао националистички покрет који је захтевао уједињење у јединствено царство и демократизацију државе. Вагнер је био ентузијастични присталица овог покрета, пропагирајући их и примајући многе познате истомишљенике у своју кућу. Чак је упознао и чувеног руског анархисту, Михаила Бакуњина.
Незадовољство саксонском владом достигло је врхунац када је краљ Фридрих Август II распустио парламент и одбио устав који му је тражио народ. То је довело до Мајског устанка, у којем је Вагнер играо мању улогу, држећи стражу на осматрачници и правећи ручне бомбе. Ипак, брз слом овог устанка довео је до расписивања потерница за револуционарима. Вагнер је морао да побегне из Немачке, најпре у Париз, а одатле у Цирих.
Изгнанство, повратак и сазревање ставова Вагнер је наредних дванаест година свог живота провео ван Немачке. Лоенгрина је завршио пре изгнанства, али сада није био у стању да га изведе у Немачкој. Међутим, у помоћ му је притекао добар пријатељ, композитор Франц Лист. Лист је оперу извео веома успешно у Вајмару, у августу 1850.
Сам Вагнер, међутим, био је у веома лошој ситуацији, најпре зато што на Лоенгрину није могао да заради, а уз то је и живео у веома лошим односима са супругом Мином, којој се нису свиђале опере које је написао после Ријенција.
Пре него што је напустио Дрезден, почео је да ради на делу које ће прерасти у Прстен Нибелунга. У ово време, намеравао је да митолошку тематику смести само у једну оперу, коју је назвао Зигфридова смрт (). Либрето је написао 1848. У Цириху је одлучио да напише и оперу о Зигфриду, тако да би се радња одвијала у два дела. Напослетку је осмислио читав циклус од четири опере и почео да пише либрето за Рајнско злато и Валкиру, под утицајем хуманистичке филозофије Лудвига Фојербаха, с којом се упознао у 1851, а која је означила прву велику промену у његовим ставовима.John Deathridge, Wagner's Alter Ego, The Decca Record Company Ltd. London, 1994
Много значајнији утицај на Вагнера, почев од 1854, имала је филозофија Артура Шопенхауера, која га је заинтересовала за будизам. Шопенхауеров утицај ће остати пресудан до краја Вагнеровог живота и трагове те доктрине можемо наћи у свим његовим наредним делима.
Треба напоменути да се у Цириху Вагнер бавио и есејима; многи од његових најчувенијих есеја настали су управо за време његовог изгнанства. Тада је формулисао теорију о опери као „потпуној уметности“ ().
Вагнер је радио на Прстену Нибелунга до 1856. До тада је завршио Рајнско злато и Валкиру, као и прва два чина Зигфрида. Те године је одлучио да привремено прекине с радом на Прстену и напише посебно дело: Тристана и Изолду. На то га је навела љубавна веза са Матилдом Везендонк, женом Ота Везендонка, Вагнерове присталице који је Рихарду и Мини дао да живе у колиби на свом имању у Цириху. Није познато колики је опсег ова афера имала (зна се да Матилда, иако је Вагнеру узвраћала љубав, није желела да поквари свој брак са Отом), али послужила је као инспирација за Вагнерову нову оперу. Инспирацију у Вагнеровој љубави према Матилди нашле су и Везендонк песме (), збирка од пет песама које је написала Матилда (иначе писац и песник), а за које је Вагнер написао музику.
Вагнеров брак са Мином Планер је био озбиљно угрожен 1858, када је она пресрела једно од његових писама Матилди. Вагнер сам одлази за Беч. Тек од 1862. су почели да живе одвојено, али Вагнер је наставио да издржава Мину све до њене смрти 1866. године. мини|лево|Породица Вагнер и пријатељи 1881. испред Виле Ванфрид. Слева надесно, горе: Бландина фон Билов, Хајнрих фон Штајн (Зигфридов учитељ), Козима и Рихард Вагнер, Паул фон Јуковски; доле: Изолда Вагнер, Данијела фон Билов, Ева и Зигфрид Вагнер. Из Беча Вагнер је опет отишао у Париз, где је покушао да изведе нову верзију Танхојзера. У оперу, која је за париску публику преведена на француски, између осталог убацује и балет, јер је балет био обавезан елемент француске опере. Међутим, балет је по правилу требало да буде у другом чину, али Вагнер га је убацио у први чин како би му дао драмски смисао. Извођење су због тога упропастили припадници аристократског Џокеј клуба (), у којем се скупљао крем француског друштва. Они су имали обичај да током првог чина опере вечерају, а затим дођу у позориште и погледају балет у другом чину. Остатак опере би сасвим прескочили. Извођаче су буквално отерали са позорнице у знак свог незадовољства, а Вагнер је био толико бесан због овог фијаска да никада више није дозволио продукцију неке своје опере у Паризу.
Године 1861, Вагнеру је дозвољено да се врати у Немачку. Тада је почео да пише своје најведрије дело, комедију Мајстори певачи из Нирнберга. Покушао је да изведе Тристана и Изолду у Бечу, где је опера имала чак седамдесет проби, али напослетку је, 1864, продукција пропала јер је дело сматрано неизводљивим. Ипак, Вагнерове муке су окончане када је, исте године, баварски краљ Лудвиг II дошао на престо.