Алфонсо X Учени (; 1221-1284) био је краљ Леона и Кастиље, син Фернанда III Свеца, освајача Севиље. После смрти свога оца ступио је на кастиљански престо 1252. године трудећи се да настави његову мудру и успешну војничку и политичку активност. Препун живости, био је лош, сметен и превртљив владар, неспособан да води доследну политику. Такође је био и визионар, радозналог духа, веома образован, занимао се за право, историју, геометрију, књижевност, сликарство, музику, астрологију, астрономију и алхемију. Био је још и свирач, песник и хуманиста пре времена. Он је први предосетио оно што ће касније постати Шпанија, увео је у употребу кастиљански језик, један од најзвучнијих и најепскијих језика. Започео је да усаглашава законе. Аутор је првог кастиљанског законика. Желео је да сазна све и успео је да стекне многа знања. Доба његове владавине обележено је обједивањем свих знања онога времена. Био је између осталог надахнути песник, ерудита и изванредан организатор. У народу је више остао упамћен по свом културном доприносу него по својој владарској дужности.Речник заљубљеника у Шпанију, Мишел дел Кастиљо, Службени гласник, Београд, (2012).
Алфонсови планови десно|мини|280п|Алфонсо X Учени Док се Фернандо III, његов отац, заносио идеалом крсташког рата, Алфонсо се суочавао са другом дилемом: како да закрпи тканину састављену од хиљаду парчића? Како да насели те бескрајне освојене територије? Како смислити државу која ће бити довољно јака да се суочи са будућношћу? Пошто у томе није успео, историчари му замерају поразе и невештину. Он је измерио ширину свог задатка и схватио колики је улог у игри. Увидео је да заузеће градова и територија није довољно уколико се победницима не повери виша и племенитија мисија. Алфонсо X се налази на раскршћу између средњовековног универзума на заласку и новог света у настајању. Царство је била његова опсесија, у сродству са династијом Француске он је имао магловиту представу о јединству континента. Шпанци воле то његово предосећање, иако се ругају његовим жељама. Његова замисао била је обједињавање свих духовних искустава хришћанске, исламске и јеврејске цивилизације. То представља јединствену појаву у историји средњег века.Речник заљубљеника у Шпанију, Мишел дел Кастиљо, Службени гласник, Београд, (2012).
Територије
Алфонсова краљевства су вековима била одвојена од утицаја Галиције, са своје две престонице, Самором као војним и Леоном као управним и научним средиштем. Ту је живело измешано становништво, мосарапи (хришћани који су живели на исламској земљи и због тога арабизовани). У леонској покрајини било је кантарберијских, баскијских, аустријских па и француских ратника. обичаји, нарави, језици, све се то мешало у тој земљи без сталних и сигурних граница.Речник заљубљеника у Шпанију, Мишел дел Кастиљо, Службени гласник, Београд, (2012).
Спољашња и унутрашња политика
Monument to Alfonso X El Sabio, La Puebla del Rio.jpg|лево|мини|250п|Скулптура Алфонса X Ученог
Алфонсо X Учени представља значајну појаву у историји западноевропске цивилизације у средњем веку. Као владар није високо оцењен. Већина његових подухвата на спољно-политичком и на унутрашњем плану завршила се поразима. Погрешно је водио спољну и унутрашњу политику.
Спољашња политика
Борио се против Мавара. Желео је да пређе у Африку и да уништи Маваре. У томе није успео. Желео је да прошири своју краљевину и да јој припоји стране покрајине, на које је полагао право на снову породичних веза. Ни то му није успело. Није успео да Кастиљи припоји Наварску краљевину а ни Гаскоњско војводство, није му пошло за руком да постане немачки цар, а то је била једна од његових највећих жеља. Веома му је било стало до титуле el rey de romanos али му је папа забранио да је употребљава у међународним документима.Шпанска књижевност, Љиљана Павловић-Самуровић, Далибор Солдатић, Нолит, Београд, (1985).
Унутрашња политика
Алфонсо је у току своје владавине имао много потешкоћа и у унутрашњој политици. Властела, припадници најстаријих и најугледнијих породица, захтевала је сва већа права и све веће привилегије, побунила се против Алфонсове владавине и започела грађански рат. Краљ није успевао да међу њима заведе ред. Незадовољни племићи су подршку тражили код Алфонсовог сина Санћа, који је био веома енергична и способна личност. Они су га нагнали да се побуни против оца. Почели су онда унутрашњи немири. Алфонсо је умро не измиривши се са сином кога је много волео. Санчо је исто много волео и поштовао оца зато никада није дозволио да се њих двојица сукобе у отвореној борби. Санчо је у време своје владавине настојао да продужи многе књижевно-историјске подухвате које је започео његов отац, далеко успешнији као законодавац, историчар, песник и организатор разних књижевно-историјских истраживања него као политичар и владар.
Кастиљански језик
Алфонсо је кастиљанском језику посветио веома велику пажњу. Он је желео да сва човекова знања која су му била доступна пренесе на кастиљански. Било је потребно да се тај језик оспособи за изражавање апстрактних идеја и пјмова из разних дисциплина. Кастиљански језик половином XIII века био је у много чему несигуран. Алфонсо је сматрао сам чин превођења као једно од драгоцених средстава за усавршавање шпанског језика. Преносио је у шпански многе синтаксичке конструкције из латинског, а понекад и из арапског. Користио је и неологизме. Све до Алфонса латински језик је био језик цркве и администрације, главни језик на коме се општило. Приморао је народ да пише народним језиком и у XIII веку кастиљански је постао језик књижевности и администрације. У почетку им је било тешко и због тога су се често јављали синтаксички неуједначени преводи. Захваљујући Алфонсу и његовим сарадницима idioma romance од народног, говорног језика прераста у књижевну прозу и потискује латински из многих области духовног и државног живота. Кастиљански постаје језик науке, уметности и државне управе. И у кастиљанској књижевности почињу да се формирају нове прозне врсте.Шпанска књижевност, Љиљана Павловић-Самуровић, Далибор Солдатић, Нолит, Београд, (1985). Речник заљубљеника у Шпанију, Мишел дел Кастиљо, Службени гласник, Београд, (2012).
Рад
Колевку хришћанског хуманизма, Универзитет у Саламанки, основао је Алфонсов отац, али га је Алфонсо обасипао доброчинствима, позивао угледне професоре и привлачио студенте из читаве Европе.
Alfonso X el Sabio (José Alcoverro) 01.jpg|десно|мини|200п|Алфнсо X Учени
Преводилачка школа
Све до владавине Алфонса књижевност се усмено преносила и народ је био необразован. Алфонсо је желео да описмени становништво и знање учини доступним свима. Због тога је у Толеду је основао преводилачку школу (Escuela de traductores de Toledo), јер му је било стало да сакупи и сачува муслиманску баштину. Окупио је најврсније зналце и ерудите, већином Јевреје, који су на латинском и романском створили бујицу ремек-дела из филозофије, астрономије, медицине, ботанике и алгебре. Касније ће то исто урадити у Севиљи и у Мурсији. Толедо је у то време био престоница и у њему је постојала библиотека у којој су били стари рукописи Авара и из античке Грчке. Организовао је заједнички рад под његовим руководством. Он је био иницијатор свих подухвата, а велики део посла урадили су његови бројни сарадници. Имена многих од њих нису сачувана. Мавари и Јевреји су преводили текстове са арапског и јеврејског, а шпански учењаци су Алфонса упознавали са прикупљеним материјалом, помагали му у његовом сређивању или под његовим руководством писали текстове на кастиљанском језику. Алфонсо је учествовао у одабирању преведених текстова, написао је многе одломке на кастиљанском језику и често је својеручно исправљао текстове које су писали његови сарадници. Школа је доживела врхунац у време Алфонсове владавине.Шпанска књижевност, Љиљана Павловић-Самуровић, Далибор Солдатић, Нолит, Београд, (1985).
Законик
Las Siete Partidas.jpg|десно|мини|270п|Законик
Он је први аутор законика на народном језику: Las siete partidas, познато и као Libro de las leyes. Тиме је успео да оствари идеју свог оца, Фернанда III, и сакупи све законе који су делили Кастиљу. Дело сведочи о праву оног доба и уређењу кастиљанског друштва за време Алфонса. Настало је између 1256. и 1265. године.Шпанска књижевност, Љиљана Павловић-Самуровић, Далибор Солдатић, Нолит, Београд, (1985).
Поезија
Алфонсо је сматрао да је језик Кастиље још увек груб, недовољно мелодичан и изражајан да би на њему могла да се напише песма. Тако да је Алфонсо, кад би желео да испева песму користио други полуострвски језик, галисијско-португалски. Галицијско-португалски језик у XII и XIII веку је био једини романски језик на Иберијском полуострву који је сматран достојним за писање поезије. Тако да је Алфонсо неговао песничке врсте које су постојале у галисијско-португалској поезији, и то на галисијско-португалском језику.Шпанска књижевност, Љиљана Павловић-Самуровић, Далибор Солдатић, Нолит, Београд, (1985).
Његове песме обрађују маријанске теме које су у средњем веку биле популарне у свим западноевропским земљама. За своје песме користио је разне изворе. У њима је описао многе случајеве Богородичиних чуда који су већ одрађивани у црквеној књижевности његовог времена. Биле су разних дужина и написане у разним метричким облицима. Оно што им је свима заједничко то је присутност естрибиља, једне врсте припева. Поједини научници сматрају да се у форми његових песама осећа утицај арапско-андалузијског сехела. Девет песама представљају обраду појединих Богородичиних чуда и у њима преовлађују наративни елементи док је десета (cantiga de loor-похвална песма) нека врста химне Богородици, узношење њене личности, искључиво лирска. Ове похвалне песме су биле предвиђене за певање уз пратњу музичких инструмената, певан је био и известан број наративних песама.Шпанска књижевност, Љиљана Павловић-Самуровић, Далибор Солдатић, Нолит, Београд, (1985).
Значајан део његове песничке заоставштине сачуван је до данас. У два зборника песама, Cancioneiro da Vaticana и Cancioneiro Colocci-Brancutti, сачувано је и тридесетак Алфонсових лирских песама које припадају популарним врстама галисијско-португалске поезије (љубавне и религиозне, као и ругалачке песме).Шпанска књижевност, Љиљана Павловић-Самуровић, Далибор Солдатић, Нолит, Београд, (1985).
Cantigas de Santa María
Cantigas 1.jpg|лево|мини|270п|Песме о Богородици
Најпознатију збирку песама представљају песме посвећене Богородици, или Cantigas de Santa María. Дело је веома обимно, садржи 427. песама; 360. су наративног карактера, 40. лирског а преостале су се изводиле приликом црквених прослава. Песме су кратког стиха, употребљавао је сехел и мувашахе. Пре неколико година у Француској и у Шпанији се са уживањем слушала Cantigas de Santa Maria. Музику за ову песму су компоновали композитори из Алфонсовог окружења. Садржи једнолична дуга певања у којој се мешају сазвучја Истока и Запада. Песме су посвећене Богородици Марији. Пребачене су из Толеда у Народну библиотеку у Мадриду. Постоје 4 рукописа, а настарији се налази у Толеду. Најдрагоценијим се сматрају два рукописа која се чувају у библиотеци манастира Ел Ескоријала. У њима се поред текста великог броја песама налази и нотни текст који бележи мелодију на коју је одређена песма певана. Странице рукописа украшене су прелепим минијатурама у боји. Ове разнобојне минијатуре, којима су илустроване поједине легенде, представљају драгоцени историјски документ о животу и обичајима средоњовековног шпанског друштва поред своје неоспорне естетичке вредности. На њима је приказан начин облачења, чешљања и украшавања како хришћана тако и Мавара и Јевреја, како мушкараца тако и жена. Такође су неисцрпан извор података о томе како су радили, ратовали, забављали се, молили и учили становници средњовековне Кастиље. Ова два поменута рукописа представљају неку врсту драгоцене синтезе трију уметности, поезије, музике и сликарства шпанског средњег века.