Општина Илијаш је општина у централном дијелу Босне и Херцеговине, у саставу Федерације БиХ. Припада Кантону Сарајево и представља његову крајњу северозападну тачку. Седиште општине је у истоименом градском насељу Илијаш. мини|десно|300п|Центар градског насеља Илијаш. Географија Општина Илијаш заузима површину од 308,6 квадратних километара, што чини око 24,2% укупне територије Кантона Сарајево. Смештена је у долини ријеке Босне и простире се дуж магистралног пута Сарајево—Тузла.

Граничи се са следећим општинама: Сјеверозапад: Високо и Бреза Сјевер: Вареш и Олово Исток: Соколац и Источни Стари Град (из састава Републике Српске) Југ: Вогошћа, Стари Град, Нови Град, Центар и Илиџа.

Рељеф је претежно брдско-планински. Надморска висина варира од 450 метара у равничарским дијеловима долине ријеке Босне па све до 1.500 метара на висоравнима. Најзначајније природно подручје унутар општине је Нишићка висораван, као и Заштићени пејзаж Бијамбаре, познат по свом пећинском комплексу.

Историја мини|десно|300п|Остаци средњовековног Старог града Дубровника код Илијаша. Шире подручје општине Илијаш било је насељено још у праисторијско и античко доба. У средњем вијеку, овај простор је припадао старој босанској жупи Врхбосна. На територији општине налазе се бројне некрополе са стећцима. Нарочито је значајан средњовјековни стари град Дубровник у близини Мисоче, који су у 13. веку подигли дубровачки трговци по одобрењу босанских банава.

У доба османске владавине долази до промјене етничке и вјерске структуре становништва. Ипак, прави индустријски и урбани развој подручја почиње за вријеме аустроугарске управе (након 1878. године), када се због великог шумског богатства гради уска пруга Илијаш—Мисоча за експлоатацију и прераду дрвета.

Током рата у Босни и Херцеговини (1992—1995), општина Илијаш је била под контролом Војске Републике Српске. Након потписивања Дејтонског мировног споразума, територија општине је почетком 1996. године интегрисана у састав Федерације БиХ, што је проузроковало масовни егзодус локалног српског становништва.

Становништво

По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Илијаш (у то вријеме једна од приградских општина града Сарајева) је имала 25.184 становника, распоређених у 77 насељених места.

Националност 1991. 1981. 1971. Срби 11.325 (44,96%) 10.378 (42,67%) 10.941 (47,55%) Муслимани 10.585 (42,03%) 9.598 (39,47%) 9.187 (39,93%) Хрвати 1.736 (6,89%) 1.982 (8,15%) 2.172 (9,44%) Југословени 1.167 (4,63%) 1.901 (7,81%) 400 (1,73%) остали и непознато 371 (1,47%) 457 (1,87%) 307 (1,33%) Укупно 25.184 24.316 23.007

Већински насељена српским становништвом, општина је од 1992. до 1996. својим највећим дијелом била под контролом Војске Републике Српске. Дејтонским споразумом општина је припала Федерацији БиХ, а српско становништво се махом иселило и населило широм Републике Српске и других земаља.

Етнички састав према попису из 2013.

Насељена мјеста Балибеговићи, Бањер, Бокшићи, Буљетовина, Велика Њива, Видотина, Вилић, Висојевица, Вишњица, Владојевићи, Влашково, Врутци, Вукасовићи, Вукнићи (дио), Гајеви, Гајине, Гојановићи, Горња Биоча, Горња Мисоча, Горњи Чевљановићи, Доња Биоча, Доња Мисоча, Доње Село, Доњи Чевљановићи, Драгоради, Дражевићи, Дубоки Поток, Душевине, Закутница, Злотеге, Илијаш, Иванчићи, Кадарићи, Каменица, Караула, Корита, Кошаре, Кожље, Крчевине, Кривајевићи, Куносићи, Лађевићи, Липник (дио), Лука, Лука код Стублина, Љешево, Љубина, Љубнићи, Малешићи, Медојевићи, Мошевићи, Мраково, Нишићи, Оџак, Озрен (дио), Подлипник, Подлугови, Поповићи, Ракова Нога (дио), Рибарићи, Рудник Чевљановићи, Сировине (дио), Соврле, Солаковићи, Средње, Стоморине, Стублине, Судићи, Тарачин До, Хаџићи, Хан Караула, Хан Шићи, Хомар, Чемерница, Чемерно, Четојевићи, Шабанци и Шљеме (дио). У саставу Републике Српске остала су дјелимично или у цјелини насеља Шљеме, Озрен, Ракова Нога, Липник, Сировине и Вукнићи.

Привреда Илијаш се од средине 20. вијека развијао као изразито индустријско средиште. Прекретницу у развоју означило је отварање велике Жељезаре Илијаш 1954. године, која је деценијама била носилац економског живота кроз производњу ливених цијеви, радијатора и арматура. Упоредо се развијала и дрвнопрерађивачка индустрија (производња намјештаја и монтажних кућа), као и хемијска индустрија.

Данас се привреда општине трансформише ка развоју индустријских зона (нпр. Индустријска зона Лука), малој привреди, трговини и услужним дјелатностима, уз снажан фокус на искоришћавање туристичких потенцијала заштићених природних зона.

Културно-историјско насљеђе На подручју општине налази се неколико значајних споменика културе, међу којима се истичу вјерски објекти: Црква Светог пророка Илије у Илијашу — православни храм подигнут у периоду између 1879. и 1881. године. Храм Светих Апостола Петра и Павла на Нишићима — православни храм изграђен 1874. године, уврштен на привремену листу националних споменика. Католичка црква у подручју Подлугова. Старе џамије из османског периода у појединим сеоским насељима.

Види још Илијаш Бијамбаре Некропола са стећцима у Мрамору (Нишићи)

Напомене

Референце

Спољашње везе Сајт општине

* Категорија:Општине Федерације Босне и Херцеговине Категорија:Бивше општине Републике Српске