мини|усправно|десно|Мапа експанзије царства Инка (1438—1527) Царство Инка је највеће царство у претколумбовској Америци. Настало је у 14. веку. Током 15. века, Инке су се прошириле дуж планине Анда. Административни, политички и војни центар је био Куско. Настао је на висоравнима Перуа око 1200. године. Од 1438. до 1533. године Инке су користиле освајања и мирољубиву асимилацију ширећи своје царство на велике делове западне Јужне Америке. У саставу царства су били делови Еквадора, Перуа, Боливије, Аргентине и Чилеа.
Атавалпа је био последњи цар Инка. Убио га је 1533. године конкистадор Франсиско Пизаро означавајући тиме почетак шпанске владавине. Током шпанске управе отворен је највећи рудник сребра на свету Потоси у коме су Инке радиле као робови. Под тешким условима, умирали би већ за годину или две рада у руднику.
Привреда је била базирана на колективном власништву земље и добро решеном наводњавању. Постојала су добро решена велика складишта хране, која су омогућавала напредак царства и у доба лоше жетве. Мрежа путева је била веома раширена, што је омогућавало лак транспорт робе и хране. Архитектура, уметност и обрада метала били су високо развијени. Постојала је изузетно напредна медицина са развијеном хирургијом лобање.
Етимологија
Инке су за сву државу користе назив , „четири ”. На кечуа језику, је четири а - је суфикс који именују групу, тако да је квартет, група од четири састављене ствари, у овом случају четири („регије” или „покрајине”) чији се углови састављају у престоници. Четири су биле: Чинчајсују (север), Антисују (исток; Амазонија), Куласују (југ) и Кунтисују (запад). Према томе, био је описни израз који указује на савез покрајина. Шпанска транслитерација назива је или .
Израз Инка значи „владар” или „господар” на кечуа језику, а користио се за означавање владајуће класе или владајуће породице. Инке су чиниле врло мали постотак укупног броја становништва, вјероватно су бројали само 15.000 до 40.000, а владали су популацијом од 10 милиона људи. Шпанци су усвојили израз као етнички који се односе на све субјекте царства, а не само на владајућу класу. Као такав, Царство Инка односи се на народ са којим су се сусрели и који су потом освојили.
Историја
Легендарно порекло Инка
Постоје две легенде о пореклу Инка које се преплићу са историјским подацима.
Прва легенда каже да су једном из пећине, која се налази тридесетак километара од града Куско (-{}-Cuzco) изашла четири брата: Ајар Качи (-{Ayar Kachi}-), Ајар Учу (-{Ayar Uchu}-), Ајар Авка (-{Ayar Awka}-) и Ајар Манко (-{Ayar Manko}-) који се назива и Манко Капак (-{Kapaq}-). Они нису имали родитеље, а ни стално место боравка, па су се често селили између Тампукира (-{Tampukir}-), Паљате (-{Pallata}-) и Хајскисра (-{Hayskisro}-). Ајар Качи се вратио у пећину из које су изашли да би се у њој преобразио у ваку (waka, месно божанство). Остала браћа су наставила да лутају, и када су стигли на врх планине Ванакаври (-{Wanakawri}-) Ајар Учу и Ајар Авка су се скаменили, а Манко Капак је одатле бацио златни штап којим је желео да одреди место где ће подићи град — престоницу Инка и тиме означио крај свог лутања. Он је са својом сестром-супругом Мамом Окљо (-{Mama Oqllo}-) ујединио околна племена која су живела у варварству под својом влашћу. Инке су после величале Манка Капака као праоца свог племена и оснивача царства, али и као јунака који је цивилизовао читаво човечанство.
Друга легенда каже да је бог Инти наредио својој деци, Манку Капаку и Мами Окљо, да крену са језера Титикака ( ) на север да посећују племена из тих области. Дао им је златни штап и рекао да га баце и где се он забоде, ту да подигну главни град. Пророчанство је испуњено у области Куска, где су се помешали са племенима која су ту већ била и заједно основали град и читаву цивилизацију Инка. Увод у латиноамеричку цивилизацију, Силвија Искиердо Тодоровић, Београд. Фавре, Хенри, Les Incas, с француског превео Никола Бертолино, Библиотека XX век, Београд, Плато.
Успон Инка
Према истраживачима царство Инка настало је у 14. веку, док је свој врхунац доживело у 15. веку. Царством је владало 13 царева, а са деветим царем Паћакутијем започиње права историја Инка. Он је био велики владар и велики ратник који је основао царство звано Тауантинсујо (краљевсто четири стране света). Поставио је темеље политици, урбанистички је преуређивао градове, градио храмове и разна друга здања. Упоредо с њим, на другом крају царства освајао је Капа Јупанки. Пре него што је успео да свргне са власти Паћакутија, овај је наредио његово убиство. Међутим, Капа Јупанки је свог сина оспособио за владање и освајање, па је тако Тупа Јупанки током XV века проширио границе царства, тако да је царство обухватало територије данашње Колумбије, Еквадора, Перуа, дела Боливије, Аргентине, све до реке Мауле у Чилеу, и од обале Пацифика до прашума Амазоније. Паћакути је власт предао њему, а не свом сину Амаруу. Тупу Јупанкија је наследио син, Хуајн Капак. Време владавине Хуајна Капака означава се као почетак опадања моћи Инка.
Пад Инка
Двојица краљева, два брата су се спорила око власти, Уаскар (умро 1532) и Атавалпа (1500—1533). Власт је преузео Атавалпа који се крунисао за цара, чиме је започео грађански рат који се завршио 1532. године када је убијен Уаскар. Те године, Франсиско Писаро () је осудио цара Атавалпа на смрт, чиме је изгубљено царство Инка.
Државно уређење
Порекло власти може се објаснити митом о Манку Капаку. Његов лик је послужио као узор свим владарима. Будући да Манко Капак није имао ни мајку ни оца, цар се представљао као „сироче и сиромах“. Не признајући да има родитеље, цар је себе искључивао из наследства на које је могао да полаже право. Да би створио своје властито имање, цар је земљу свог оца и оне који су је обрађивали препуштао својим рођацима. Желећи да обезбеде благонаклоност неког од суседних курака, владари Инка су за главне супруге бирали њихове кћери. У позније време у праксу је ушао царски инцест. Цар би се женио једном од својих сестара, која је постајала његова главна супруга или која (-{cоya}-). Тим браком цар је порицао своје порекло зарад свог положаја на власти. Царску власт могао је да врши само онај кога би државни достојанственици оценили као најспособнијег. Власт се освајала, није се наслеђивала. Завршетак сваке владавине био је уједно и почетак периода анархије. Синови преминулог цара, његова браћа, нећаци и сви они који су имали права на положај у власти ступали су у међусобну борбу оспоравајући један другом то право. Власт се није преносила путем институционализованих процедура, већ се узимала силом. Сваки наредни цар би стање хаоса, изазвано борбом за власт, враћао у уређени свет. На тај начин се са сваким новим царем поново рађало Царство. Недостатак у политичком систему Инка управо се огледао у непостојању династичког принципа којим би се уређивао редослед наслеђивања. Неке цареве смрти су извесно време држане у тајности да би упражњени престо остао ограничен на околину и да би умањили штетне последице. Међутим, ни та мера није била довољна да потпуно спречи побуну племенских заједница, која је избијала након сваког окончања нечије владавине. Неки цареви су изражавали жељу да им наследник буде неки од њихових синова мислећи да он као царев изабраник треба бити прихваћен и од околине, што је ретко имало жељени исход. Цару је претила опасност и од војне побуне. Он је претендовао да на чело војске постави неког од својих синова или рођака како би отклонио претње. Сви који су успевали да врше контролу над војском давали су јој и сакралну основу, чинећи је на тај начин и легитимном. Званично проглашење цара вршио је велики свештеник. Цар је постајао Син Сунца и бивао посредник између овог и оног света. Његов циљ био је да се обезбеди материјално и морално благостање људи. десно|мини|Манко Капак
Пре него што би донео било какву значајну одлуку цар је тражио мишљење четворочланог савета, који му је помагао у вршењу владарских послова. Чланови савета носили су титулу апу (-{apu}-) и одговарали су за управу над четири дела Царства на која је био подељен Тавантинсују. Гувернери покрајина са титулом тукрикук (-{tukriquq}-) налазили су се испод апуа. Обухватали су једну или више племенских заједница и били су задужени за главна места округа. Они су били представници цара пред месним становништвом, бринули су о одржавању путева, мостова, јавних здања, и сакупљали су добра произведена кулучењем. Повремено је и сваки тукрикук био подвргаван контролама да би се спречила злоупотреба великих овлашћења, која су овим чиновницима била дата. Чиновник зван кипукамајок (-{kipukamayoq}-) представљао је потчињено особље којим је тукрикук био окружен. Они су имали веома значајну улогу. Бележили су колико се робе износи и уноси у државна складишта. Сваки апу, тукрикук или кипукамајок припадао је етничкој групи која је основала Царство и која је самим тим имала одлучујућу улогу у пословима Тавантинсујуа. Та етничка група уклапала се у оквир једне државне бирократије. Њихова звања нису била наследна, и владар који их је доделио могао је у сваком тренутку да их промени или опозове. Чиновници нису били овлашћени да од људи под својом управом захтевају било каква давања у сопствену корист. Сва њихова плата била је царева захвалност. Насупрот царској бирократији налазили су се кураке- поглавице. Иако су извршавали цареве наредбе које му је преносио тукрикук, њихова улога се није сводила само на службу потчињених чиновника. Они су остајали ван домашаја бирократије стављајући себе изнад чиновника. Морали су да искажу верност владару када дођу на чело племенске заједнице. Владар им је тада потврђивао звање и смењивао га само у случају отворене побуне. Онај који је био означен као наследник кураке, углавном син или рођак, морао је да борави на царском двору као доказ да ће исказана верност бити одржана. Такође је као талац задржаван и главни вака племенске заједнице, који је представљао претка кураке. Цар је на тај начин контролисао кураке преко њихових потомака и наследника. Кураке су често од цара добијали жене или потчињенике, а заузврат су цару давали неку од својих кћери или сестара као другостепену супругу. Део добара произведених радом своје етничке групе симболично су предавали владару у корист државе сваке године. Он им је приређивао величанствен дочек и обасипао личним поклонима и робом коју су кураке делили у својој племенској заједници не би ли ојачали своју власт над њима и стекли већи углед код својих поданика.
Седиште царске власти био је град Куско. На почетку је то била неугледна варошица, а касније бива претворен у пространи космополитски град. Куско је на врхунцу свог сјаја имао и више од 60.000 становника. Најбитније здање у граду, а и у читавом Царству био је храм Сунца или Кориканћа (-{Qorikancha}-). Цареви су током своје владавине доста улепшавали и даривали овај храм. Куско је представљао неку врсту микрокосмоса у коме се одражавало Царство чију је главу он представљао. Уједно је био и политичка и верска престоница, јер је и сама власт била сакралног карактера. „Куско је био место где су се богови, посредством цара, указивали човечанству“.[Favre, Henri, Les Incas, s francuskog preveo Nikola Bertolino,Biblioteka XX vek, Beograd, Plato, 2001
Друштво
мини|Глава Инка|десно