Џејн Остин (; Стивентон, 16. децембар 1775 — Винчестер, 18. јул 1817) била је енглеска књижевница.
Биографија Џејн Остин рођена је у Стивентону од оца Џорџа Остина (који је био парохијски свештеник) и Касандре Остин (девојачко презиме Ли; 1739-1827). За Стивентон остаје везана читав живот, никада се не удавши. Имала је шесторо браће и старију сестру Касандру са којом је била јако блиска. Једини портрет по коме знамо како је Џејн Остин изгледала је лоше обојена скица коју је израдила њена сестра и која се данас налази у музеју у Лондону. Њена браћа Франсис и Чарлс приступили су морнарици где су обојица догурали до чина адмирала. Основно образовање добила је у школи за девојке 1783; прво у Оксфорду, па у Саутхемптону. Од 1785. до 1786. похађала је школу за девојке у Редингу. Џејн Остин је добила натпросечно образовање у односу на оно које су добијале девојке у њено време, па се рано посветила писању и прву причу је објавила већ 1789.
лево|мини|Породични грб Остинових
Џејнин живот је био релативно досадан, без неких посебних догађаја. Године 1801. њена породица се сели у Бат а живот у Бату видљиво је утицао на њена каснија дела. Године 1802. Џејн добија брачну понуду од богатог али и „крупног и незграпног“ човека под именом Харис Биг-Видер који је био шест година млађи од ње. Такав брак би јој осигурао будућност и ослободио је епитета „уседелице“ која се мора ослонити на своју породицу. Џејн је пристала али се ускоро предомислила пошто није волела свог будућег супруга. „Све се може издржати и истрпјети, али брак без љубави не“, написала је у писму нећаку. После смрти оца 1805. године, Џејн, њена мајка и сестра преселиле су се у Саутхемптон код брата Франсиса и његове породице где су живели четири године, да би се 1809. преселили у Чотон где су једно време живели на имању њеног брата. Та кућа је данас музеј и отворена је за јавност.
мини|Кућа у којој је Џејн Остин провела последњих осам година свога живота (данас је музеј)
У Чотону је Џејн мирно живела са својом породицом. 1816. године почела је да има здравствених проблема. Данас се мисли да је имала Адисонову болест чији је узрок био непознат. Болест се повремено смиривала да би се коначно 1817. погоршала у тој мери да је Џејн морала отпутовати у Винчестер. Ту је и умрла два месеца касније (18. јула 1817) а сахрањена је у Винчестерској катедрали.
Дела Џејн је своја дела објављивала анонимно. Њени романи су доживели велик успех, али је њена анонимност онемогућавала да се креће у етаблираним књижевним круговима. Иако су сва њена дела била љубавни романи, писани под утицајем романтизма у енглеској књижевности, Џејн није била романтичар. У њеним романима снажне емоције углавном доносе невоље при чему суздржана и чедна млада девојка пре налази срећу него она која бежи са вољеним. Имена која су најјаче утицала на њен литерарни проседе су Самјуел Џонсон, Вилијам Купер, Самјуел Ричардсон, Џорџ Краб и Фани Барни.
Њен посмртно објављен роман Нортангерска опатија је сатира на готичке романе Ен Радклиф, али је Џејн најпознатија по својим ранијим делима која су најчешће била у форми друштвено критичких комедија карактера. Та дела, а посебно Ема, често су цитирана због савршености форме, док данашњи критичари покушавају пронаћи нова значења у Џејниним оштроумним коментарима о безизлазном животу чедних неудатих жена са краја 18. и почетка 19. века. У време издавања, њена дела су наишла на прилично млак пријем, али је сер Волтер Скот ипак похвалио њене радове:
"Та млада дама има дара за описивање међуодноса осећања и ликова из обичног живота што је за мене нешто најлепше са чим сам се досада упознао."
Џејн Остин је стекла и поштовање и дивљење Томаса Бабингтона Маколија (који је сматрао да нигде не постоји таква савршеност романескне композиције као код Остинове), Сиднија Смита, Самјуела Тејлора Колриџа, Роберта Саудија и Едварда Фицџералда. И данас, више од двеста година после смрти, Џејн Остин је изузетно цењена као романописац. Литерарни теоретичари 20. века уврстили су је на списак највећих литерарних стваралаца који су писали на енглеском језику, поредећи је чак са једним Шекспиром.
Лајонел Трилинг је у есеју о Мансфилд парку написао:
"Управо је Џејн Остин била прва која је описала несвакидашњу нову особност и културу у којој та особност постоји. Никада пре морал није представљен на такав начин нити је ико раније на макар сличан начин разоткрио његову комплексност, замршеност и заморност. Хегел говори о „секуларизацији спиритуалног“ као главној карактеристици модерне епохе, а Џејн Остин је прва која нам говори шта се под тиме подразумева. Она је прва књижевница која сматра да друштво, односно општа култура, има значајну улогу у моралном животу, уводећи у оптицај појмове као што су „искреност“ и „грубост“ до чијег смисла ранија друштва никад нису у потпуности допрла и који су толико суптилни да се опиру дефинисању и толико моћни да нико не може одупрети њиховом упливу. Она је прва која је постала свесна Страха која управља нашим моралним светом, свеприсутног анонимног закона којем одговарамо, неодољиве потребе да прикажемо чистоту наше секуларизоване спиритуалности чија су непозната и неиспитана места бројнија и нејаснија од оних у религиозној спиритуалности, да би се запитала над нашим животима и поступцима. ..
Било је и негативних критика њеног рада, а њени критичари су у својој оштрини ишли чак дотле да су јој приговарали мањак узвишености и емоционалности, а Шарлота Бронте је ограничену тематику њених дела коментарисала овако:"Ни топлина или ентузијазам, ни енергичност, ни снага ни искреност - нису потребни код приказа ових дела: такве епитете ауторка би примила са добро увежбаним подсмехом и благо би их одбацила као "outré" или екстравагантне. Она зачуђујуће добро оцртава живот префињених енглеских дама и то изузетно верно и прецизно. Она не узбуђује читаоце страственошћу и не узнемирава их дубокоумношћу. Страст јој је потпуно страна. Она одбија и да се упозна са тим плаховитим сестринством. Она врло радо описује све оно што изгледа живахно, што повлађује причом и што је подложно променама ... али све што надире снажно и пуном јачином, иако скривено, све што убрзава крвоток и пулс, све невидљиве делове животне позорнице и све осећајне мете смрти - све то не постоји за госпођицу Остин. Џејн Остин је била једна савршено сензибилна дама с једне стране, али несавршена и неосећајна (не безосећајна) жена са друге стране, и ако је ова тврдња јерес – ја сам ту беспомоћна!".
Марк Твен је био још жешћи:" Џејн Остин ? Ја ћу ићи толико далеко и рећи ћу да је свака библиотека која нема ниједну књигу Џејн Остин - добра библиотека, па макар била без иједне друге књиге!"Литерална снага Џејн Остин лежи у њеној способности вештог оцртавања ликова, посебно жена, деликатним и нежним потезима којима се описују свакодневни догађаји из живота средње и више класе одакле углавном потичу њени јунаци. Њени ликови, наоко обични, осликани су прецизно и сигурним потезима и са таквим смислом за детаљ да њихове индивидуалности остају нетакнуте без обзира на даљи развој приче и заплета и у потпуности су поштеђени уплива пишчеве властите особности. Њен поглед на живот је управо генијалан уз снажан додатак нежне али оштроумне ироније.
Многи савремени читалац ће за њен литерарни универзум, у којем је примарни циљ његових јунака добро се удати или оженити, рећи да је неслободан и непријатан. У њено време могућности су биле ограничене тако да су и мушкарци и жене ступали у брак искључиво из финансијских разлога. Женски писци су се углавном задржавали на узаном пољу романтичарског жанра. Успех и популарност њених дела великим делом је последица њене способности да вешто инкорпорише своје опсервације о човековим психичким стањима у уверљиву љубавну причу. Напетост у њеним романима углавном се заснива на супротстављеним финансијским потребама њених јунака и неким другим циљевима: љубави, пријатељству и моралу.
Њени романи су читани војницима из Првог светског рата као део терапије против стреса.Књиге Џејн Остин заиста лече душу (Б92, 7. јул 2013)
Библиографија
Романи Разум и осећајност (1811) Гордост и предрасуда (1813) Мaнсфилд Парк (1814) Ема (1815) Нортeнгерска опатија (1818) п. м. Под туђим утицајем (1818) п. м.
Краћа дела Леди Сузан Вотсонови (недовршен роман) Сандитон (недовршен роман)
Рани радови Три сестре Љубав и пријатељство (у оригиналу: "Love and Freindship" - општепозната штампарска грешка у наслову!) Историја Енглеске Катарина, или будоар Лепа Касандра Жанр и стил Њена дела имплицитно критикују сентименталне романе друге половине 18. века и део су транзиције ка књижевном реализму 19. века., 3–14; Grundy (2014), 195–197; (Waldron 2005), 83, 89–90; (Duffy 1986), 93–94. Најраније енглеске писце, Ричардсона, Хенрија Филдинга и Тобијаса Смолета, пратила је школа сентименталиста и романтичара као што су Валтер Скот, Хорас Волпол, Клара Рив, Ен Редклиф и Оливер Голдсмит, чији стил и жанр Остин је одбацила, враћајући роман на „танку нит” традицији Ричардсона и Филдинга ради „реалистичког проучавања манира”. Средином 20. века књижевни критичари Ф. Р. Ливис и Иан Вот поставили су је у традицију Ричардсона и Филдинга; обојица верују да је користила њихову традицију „ироније, реализма и сатире да би створила ауторку супериорну од обе”.
Валтер Скот је приметио Остинов „отпор ђубрету сензационализму већег дела модерне фикције — 'ефемерне продукције које снабдевају редовну потражњу места за водоснабдевање и циркулишућих библиотека'“. Ипак, њен однос са овим жанровима је сложен, о чему сведоче Northanger Abbey и Ема. Слично Вилијаму Вордсворту, који је у „Предговору“ својим Лирским баладама (1800), Остинова се дистанцирала од ескапистичких романа. Избегавала је популарну готичку фикцију, приче о терору у којима је хероина обично била изолована на удаљеној локацији, у замку или опатији (32 романа између 1784. и 1818. садрже реч „опатија“ у свом наслову). Ипак, у Northanger Abbey она алудира на ову тему, кроз хероину Кетрин, која предвиђа пресељење у удаљено место. Уместо потпуног одбацивања или пародије, Остин трансформише жанр, супротстављајући стварност, са описима елегантних соба и модерних удобности, наспрам хероининих „романолошких“ жеља. Она не оцрњује готичку фикцију: уместо тога она трансформише поставке и ситуације подржанра, тако да је јунакиња и даље затворена, али је њено заточеништво свакодневно и стварно – јасно дефинисани манири и строга правила плесне дворане. У Sense and Sensibility Остинова представља ликове који су сложенији него у базичној сентименталној фикцији, према критичару Кејмеру, који напомиње да иако је то пародија на популарну сентименталну фикцију.
Ричардсонова Памела, прототип за сентиментални роман, је дидактичка љубавна прича са срећним завршетком, написана у време када су жене почињале да имају право да бирају мужа, а ипак су биле ограничене друштвеним конвенцијама. Остин је покушала да пише Ричардсоновим епистоларним стилом, али је открила да је флексибилност нарације погоднија за њен литерани реализам, реализам у којем сваки разговор и гест имају тежину од значаја. Наративни стил користи слободни индиректни говор — она је била прва енглеска списатељица која је то урадила у великој мери — кроз коју је имала способност да представи мисли лика директно читаоцу, а да ипак задржи наративну контролу. Стил омогућава аутору да варира дискурс између нараторовог гласа и вредности тих ликова.
Остин је имала природан осећај за говор и дијалог, према научници Мери Ласелис: „Мало романописаца може бити скрупулозније од Џејн Остин по питању фраза и мисли својих ликова. Технике попут фрагментарног говора сугеришу особине лика и њихов тон; „синтакса и фразе, а не речник“ се користе за означавање друштвених варијанти. Дијалог открива расположење лика – фрустрацију, љутњу, срећу – сваки се третира другачије и често кроз различите обрасце реченичне структуре. Када Елизабет Бенет одбије Дарсија, њен наглашени говор и замршена структура реченица откривају да ју је он ранио.