Династија Абадида или Абадиди (арап. بنو عباد, Banū ʿAbbād) била је арапска династија из племена Бану Лахм из ел Хире, која је управљала таифом Севиље у ал-Андалусу након пада Кордобског халифата 1031. године. После распада калифата, постали су најмоћнија таифа и убрзо потчинили већину осталих. Власт Абадида трајала је приближно од 1023. до 1091. године, али је династија током свог релативно кратког постојања показала изузетну енергију и представљала карактеристичан израз епохе у којој је деловала.
Преглед Током своје владавине, Абадиди су дали значајан допринос развоју науке, војне технологије и медицине. Њихово покровитељство научника и истраживача подстакло је стварање културе учења која је охрабривала научно испитивање и експериментисање. Интересовање Абадида за науку огледа се у бројним научним делима насталим у њихово доба, међу којима се истиче Књига о оптици полимата Ибн ал-Хајтама.
Поред подршке уметности, наукама и књижевности, Абадиди су дали запажене доприносе развоју исламског права и јуриспруденције. Били су познати по праведној и умереној власти, а подстицали су примену исламског права у решавању спорова и конфликата. То је допринело стварању стабилног и мирног друштва у Ал-Андалусу, које је било цењено широм муслиманског света.
Упркос постигнућима, Абадиде су на крају свргнули Алморавиди, који су били конзервативнији и ортодокснији у тумачењу ислама. Алморавиди су толеранцију Абадида према другим религијама и културама сматрали претњом „чистоти” вере и настојали су да наметну строже тумачење ислама у Ал-Андалусу. Ово је довело до периода верске и културне репресије, која је у великој мери сузбила креативну и интелектуалну динамику региона.
И поред свог пада, Абадиди су оставили трајно наслеђе у Ал-Андалусу. Били су познати по љубави према уметности и архитектури, по покровитељству књижевности и наука, као и по религијској и културној толеранцији. Њихова владавина допринела је обликовању разноликог и културно богатог друштва које је уживало углед у муслиманском свету, а њихови доприноси исламској правној науци помогли су стварању стабилног и праведног поретка у Ал-Андалусу. Наслеђе Абадида и данас се сматра значајним делом историје Пиринејског полуострва.
Историја
Абу ал-Касим Мухамед ибн Абад (владао 1023–1042) Абу ал-Касим Мухамед ибн Абад (владао 1023–1042), кадија Севиље, основао је кућу 1023. године.
Абадиди раније нису играли значајнију историјску улогу, иако су били племенитог порекла из племена Лахм у Египту и спадају међу прве арапске муслиманске породице које су се населиле у ал-Андалусу након Омејадског освајања Хиспаније. Абу ал-Касимов отац, Исмаил ибн Абад (умро 1023), кога је регент Алманзор поставио за кадију Севиље, утврдио је водећу улогу своје породице у граду. Савременик, историчар Ибн Хајан, наводи да је његов син поседовао најмање трећину територије Севиље, што га је чинило најбогатијим човеком у граду.
Абу ал-Касим је стекао поверење грађана значајном улогом у успешној одбрани од берберских плаћеника који су покушали да преузму остатке Кордобског халифата. После протеривања Бербера, готово једногласном одлуком народа и подстицајем трговаца и племства, предати су му управни коњи. Испрва је одбијао положај, страхујући од могућих последица неуспеха или промене народне воље. На почетку је истицао да ће владати само уз савет племићког већа.
Први задатак био је обнова војске Севиље, која је у претходном периоду практично нестала. То је остварио оснивањем регрутних центара у свим насељима под севиљском контролом. Привлачне плате и обећање неограниченог плена привукли су многе способне људе. Затим је отворио војне редове за све расе и друштвене слојеве: Бербери, Арапи, хришћани, странци, као и робови из Нубије и Судана, били су примани без ограничења.
Пре него што је војска постала значајна сила, берберска војска из Малаге стигла је пред капије града тражећи улаз и покорност, у виду талаца, синова најбогатијих племића и трговаца. Абу ал-Касим је, да би показао поверење у сопствену позицију, понудио сопственог сина као једини залог. Овај чин храбрости навео је становништво да га следи са готово заносном оданошћу, након чега је распустио веће и започео самосталну владавину.
Од тог тренутка направио је неколико мањих освајања суседних кнежевина. То је започело савезом са гувернером Кармоне. Његово прво освајање била је Беја, а затим је опљачкао и преузео контролу над приобалним пределима западно од Кадиза. Следила је таифа Бадахоз, чијег је емировог сина поразио и заробио; у раној фази скоро је покорио и таифу Кордобу, али је потиснут када је Кордоба склопила савез са Берберима.
Бербери су наставили да представљају проблем за Абу ал-Касима, пошто су у међувремену прихватили Јахју за свог врховног вођу, што раније није успевало никоме. Постало је јасно да је потребна коалиција за сузбијање растуће берберске претње, али и да Абу ал-Касим не би био прихваћен као њен поглавар. Тада је успео да пронађе двојника који је личио на калифа Хишама II, човека који је био прост простиркач по занимању и који је раније већ учествовао у неуспелом покушају преваре. Овога пута превара је успела и коалиција се формирала: прво Кордоба, затим Денија, Балеарска острва, Тортоса и Валенсија.
Разјарен растућим снагама против себе, Јахја је увучен у заседу и убијен заједно са већим делом свог заповедништва. Када је Абу ал-Касим умро 1042. године, створио је државу која је, иако сама по себи слаба, деловала снажно у односу на своје суседе. Његова породица постала је признати вођа андалузијских муслимана против нео-берберског елемента окупљеног око краља Гранаде.
Абад II ал-Му'тадид (владао 1042–1069) Абад II ал-Му'тадид (1042–1069), син и наследник Абу ал-Касима, постао је једна од најупечатљивијих личности муслиманске историје Иберијског полуострва. Често се пореди са италијанским кнежевима позног средњег века и ране ренесансе, налик Филипу Марији Висконтију.
Ал-Му'тадид је писао поезију и волео књижевност; али приказује се и као тровач, љубитељ вина, скептик и човек крајње превртљивости. Иако је током целе владавине ратовао, ретко је лично учествовао у походима, већ је командовао генералима из утврђеног севиљског Алказара, којима никада није у потпуности веровао. Сопственом руком убио је једног сина који се побунио против њега. Године 1053. преварио је групу берберских поглавара из јужног ал-Андалуса да га посете, па их је убио тако што их је удавио у врелој просторији купатила. Затим је запленио њихове територије Аркос, Морoн и Ронду. Насилно је припојио и краљевства Мертолу, Њевлу, Уелву и Салтес, Свету Марију од Алгарвеа и Силвеш.
Чувао је лобање непријатеља које је убио, лобање људи нижег ранга служиле су као саксије за цвеће, док су оне кнезова држане у посебним ковчегама. Већи део владавине посветио је ширењу своје моћи на рачун мањих суседних држава и сукобима са својим главним ривалом, краљем Гранаде. Ови непрестани ратови ослабили су муслимане, на корист растуће моћи хришћанских краљева Леона и Кастиље, али су Севиљи донели извесну надмоћ над осталим таифама. После 1063. напао га је Фернандо I од Леона, од Кастиље и Леона, продро до капија Севиље и натерао га на данак. Ова покорност била је толико потпуна, да је у последње две године Фернандове владавине Абад чак предао и мошти Светог Исидора.
Мухамед ал-Му'тамид (владао 1069–1095) десно|мини|249x249п|Новац искован за време владавине ал-Мутамида Син Абада II, Мухамед ал-Му'тамид (1069–1095), који је владао под титулом ал-Му'тамид, био је трећи и последњи владар из династије Абадида. Није био ништа мање изузетан од свога оца, али је био благонаклонији. Писао је поезију и штитио песнике. Ал-Му'тамид је у још већој мери него његов отац покровитељски деловао у области књижевности: за свог миљеника и првог премијера одабрао је песника Ибн Аммара. Међутим, Ибн Аммарова таштина и непромишљеност на крају су га навеле да га убије.
Ал-Му'тамида је више од свих утицала његова омиљена жена, ал-Румаикија. Упознао ју је док се играла у Гвадалкивиру, откупио је од њеног господара и венчао се са њом. Њени хирови и раскошни трошкови ал-Му'тамида да удовољи њеним жељама постали су тема бројних прича; једна од њих сачувана је у делу Књига примера грофа Луканора и Патронија, у причи XXX, „О томе шта се догодило краљу Абеанабеду од Севиље са његовом женом Рамаикијом”. Насупрот томе, приче о Ибн Аммару и Румаикији које се јављају у каснијим западним делима највероватније су фиктивне.
Године 1071. ал-Му'тамид је заузео Кордобу. Међутим, контрола је била краткотрајна: поново је морао да учвршћује власт 1078. године, а трајно ју је изгубио 1081. У том периоду његов везир Ибн Амар освојио је Мурсију. Овај период означио је почетак краја династије Абадида, јер су се постепено слабили услед низа околности: пораста непријатељстава са Алфонсом VI, хришћанских успеха у Арагону, Валенсији и Толеду, као и услед унутрашњих муслиманских немира.
Након што је Алфонсо VI из Кастиље 1085. заузео Толедо, ал-Му'тамид је позвао у помоћ Јусефа ибн Ташфина, владара берберских Алморабида. Иако је предвиђао могућност да Алморавиди свргну Абадиде, ипак је одлучио да се удружи с њима. Када га је син Рашид саветовао да не зове Јусефа ибн Ташфина, ал-Му'тамид му је одговорио својом чувеном изјавом:
„Не желим да ме моји потомци памте као човека који је предао ал-Андалус као плен неверницима. Нисам склон да се моје име проклиње са сваке муслиманске проповедаонице. А ја бих, што се мене тиче, радије био камилијар у Африци него свињар у Кастиљи.”
Уз помоћ Алморабида, Абадиди су поразили Алфонса 1086. године. Током шест година које су претходиле његовој смени 1091, ал-Му'тамид се на бојном пољу показао храбро, али је политички био неуспешан и окрутан. На крају се обистинило оно што је предвиђао: 1091. године његово краљевство је оборено од стране Јусефа ибн Ташфина и алморавидских присталица унутар саме Севиље, након чега је збацан. Изгнан је у Мароко.
Ал-Му'тамид је био таст Заиде, љубавнице и могуће супруге Алфонса VI Кастиљског, преко свог сина Фета ал-Ма'муна (умро 1091). Према муслиманским изворима са Иберијског полуострва, она је била снаја ал-Му'тамида, супруга његовог сина Абу ал-Фатаха ал-Ма'муна, емира Кордобе, (умро 1091). Каснији хришћански летописци наводе да је била кћи ал-Му'тамида, али се исламски извори сматрају поузданијим. После пада Севиље под Алморавиде, побегла је Алфонсу VI, постала његова љубавница, примила хришћанство и узела крштено име Изабел.
Литература
Мала енциклопедија Просвета - Општа Енциклопедија (А-Љ). Издавачко предузеће „Просвета”, Београд 1959.
Референце
Литература