Сава Ковачевић (Нудо, код Никшића, 25. јануар 1905 — Врбница, код Фоче, 13. јун 1943) био је комунистички револуционар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Одрастао је у родном селу, где се бавио пољопривредом, а као младић је најпре радио као шумар, а потом краће време у руднику Трепча и у штампарији у Београду. Веома рано, преко старијег брата револуционара Николе Ковачевића, приступио је револуционарном комунистичком покрету и 1925. постао члан илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Од 1928. био је члан Месног комитета КПЈ за Грахово, а од 1934. и члан Окружног комитета КПЈ за Никшић. Исте године је изабран за секретара МК КПЈ за Грахово, а 1937. за члана Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију. У току 1937. и 1938. био је један од руководилаца Радничко-сељачке странке у Црној Гори.
Због револуционарног рада, више пута је хапшен и прогањан од полиције, а два пута је извођен пред Државни суд за заштиту државе. Скривајући се од полиције, око годину дана провео је у илегалности. Пред почетак Другог светског рата у Југославији, био је ангажован на стварању партијских организација, међу припадницима Југословенске војске у Требињу и Билећи.
Јула 1941. био је један од организатора устанка у никшићком крају, а од јесени исте године и командант Никшићког партизанског одреда, с којим је дејствовао на подручју Црне Горе и Херцеговине, од Боке которске до Гацка и од Острога до Дубровника. Почетком 1942. именован је за команданта Привременог оперативног штаба за Херцеговину, а у априлу за заменика команданта Главног штаба НОП одреда Црне Горе. Од маја 1942. био је члан Врховног штаба НОП и ДВЈ, а од јуна 1942. командант Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, с којом је учествовао у борбама против усташа, четника и Италијана у Херцеговини и централној Босни, као и у бици на Неретви, почетком 1943. године. Маја 1943. добио је чин пуковника НОВЈ, а у току битке на Сутјесци, јуна 1943. именован је за команданта Треће ударне дивизије.
Погинуо је 13. јуна 1943. предводећи јуриш својих бораца, приликом покушаја пробоја немачког обруча у близини села Врбница, код Фоче. Заједно са њим у јуришу су погинули његов отац, брат и малолетни синовац Драган, који му је био курир. За народног хероја Југославије проглашен је 6. јула 1943, а Савино Село, код Врбаса носи име у његову част.
Биографија Породица и одрастање Рођен је 25. јануара 1905. у селу Нудо, у близини Грахова, код Никшића. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице и био најмлађе дете Благоја и Јоване Ковачевић, рођене Перовић, који су у Грахову и околини, били познати по надимку „Мизаре”. Савино детињство било је обележено Балканским и Првим светским ратом, као и аустроугарском окупацијом. Основну школу је од 1912. до 1916. учио у суседном селу Заслап, јер у његовом селу није било школе. Пошто породица није имала средстава за га даље школује, иако им је то предлагао његов учитељ, Сава је остао у селу и након завршене школе се и бавио земљорадњом.
Савин старији брат Никола Ковачевић, који је у Београду похађао Учитељску школу, био је присталица њиховог даљег рођака Марка Даковића, који се залагао за уједињења Црне Горе и Србије и био један од водећих опозиционара краљу Николи Петровићу. Једном приликом заједно са Даковићем, били су хапшени Савин отац Благоје и брат Никола. За време окупације Црне Горе, Никола Ковачевић је због сукоба са аустроугарском окупационом политиком био у затвору, а за време Божићне побуне јануара 1919. је као познати присталица уједињења био заробљен од „зеленаша” и осуђен на смрт. Није био убијен, али је касније у једној зеленашкој заседи рањен у ногу.
Никола се касније повезао са комунистом Јованом Томашевићем и 1920. постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Убрзо након тога, постављен је за повереника КПЈ у Грахову и кандидата за народног посланика у никшићком округу на изборима за Уставотворну скупштину. Пошто је освојио највише гласова и био изабран за народног посланика, отпуштен је из учитељске службе. У потрази за послом, отишао је у Београд, али је одатле као комуниста био протеран, након доношења Закона о заштити државе августа 1921. године. Доласком у Грахово, пошто се није могао запослити као учитељ, одлучио је да формира курсеве за гимназију, на којима је ученицима држао предавања из историје, географије, књижевности и др. Кроз ову „приватну школу” прошло је око 100 ученика, а један од полазника је био и његов брат Сава, који је ово видео као прилику да надокнади пропуштено знање пошто се није могао школовати. С посебном пажњом Сава је проучавао књиге о пољопривреди, а посебно воћарству и виноградарству и трудио се да у пракси примени нова сазнања. Пошто је успешно решио наводњавање винограда, брзо је у селу стекао репутацију доброг пољопривредника. Крчио је ледине и садио винограде и друго воће, а бавио се и калемљењем воћака.
Преко брата, добио је прва сазнања о Октобарској револуцији у Русији и комунизму, па се још као петнаестогодишњак, 1920. определио за револуционарни комунистички покрет. Тада је почео да се интересује и за револуционарну марксистичку литературу, а читао је и Лењиново дело Држава и револуција. Такође, пратио је и радничку штампу, до које је долазио преко брата. Поред тога читао је и друге књиге, а посебно је волео књигу Мати Максима Горког.
Први послови и војска Када је одрастао, Сава је схватио да се не може живети од скромне пољопривреде, па је потражио посао. Као шумски радник се запослио у загребачкој фирми „Омбли“ за експлоатацији дрвета у Бијелој гори. Физички веома јак, самостално је обарао столетна стабла. Брзо је осетио тежину радничког живота, истовремено гледајући како одлазе огромна стабла из граховских шума, која су била једино богатство овог краја. Од тешко зарађеног новца, куповао је књиге и радио на свом дошколовавању. Иако веома млад, у току слободног времена је другим радницима објашњавао циљеве радничког покрета и причао о радничкој борби и штрајковима. Када је 1925. напунио двадесет година примљен је у чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ), у којој је његов брат Никола Ковачевић био секретар Обласног комитета КПЈ за Подгорицу. Исте године, Сава је шумским радницима у Бијелој гори, одржао свој први политички говор, због чега је дошао у сукоб са полицијом.
Године 1927. отишао је на одслужење војног рока у артиљеријски пук у Мостару. Овде се јавила његова љубав према топовима, а на вежбама свог пука је био изабран за најбољег стрелца. Када је отишао у војску, полиција је о њему послала податке са квалификацијом да је „комунистички бунџија”, па је морао обуздавати свој темперамент како не би запао у невоље. Одговорно је обављао војничке дужности, а примерном дисциплином је успео да код претпостављених отклони сумње од полицијских претњи. Као примерном војнику и најбољем стрелцу, понуђено му је да похађа Подофицирску школу, али је он то одбио и у замену прихватио да ради као писар у Штабу пука.
Након одслужења војног рока, 1928. запослио се у шумском газдинству, где је свако вече са радницима причао о радничком покрету, радничкој борби, штрајковима, комунизму, Совјетском Савезу и др. Крајем исте године изабран је у руководство организације КПЈ у Грахову. Због сукоба са управом шумског газдинства у Бијелог гори, вратио се кући и заједно са сељацима почео да обрађује дрвену грађу. Савин брат Никола, у то време познати црногорски револуционар и члан Централног комитета КПЈ, био је на сталном удару полиције, па је по одлуци руководства КПЈ 1928. емигрирао у Совјетски Савез. Он је тада Сави оставио своју богату библиотеку, који је још енергичније почео да се бави својим политичким образовањем.
Поред библиотеке, Никола је Сави и осталим члановима породице, оставио и бригу о својој супрузи Љубици и деци — Митру, Вјери и тек рођеном Драгану. У потрази за бољим послом, али и због сталне полицијске потраге, која га је као комунисту и брата познатог револуционара, прогонила посебно након увођења Шестојануарске диктатуре, Сава је одлучио да промени средину. Крајем 1929. године је отишао на Косово, где се запослио у руднику Трепча. Овде је најпре радио на монтажи жичаре која је повезивала рудник Стари трг са топионицом олова и цинка у Звечану, а потом и кратко као рудар. Био је један од највреднијих радника и брзо је стекао симпатије других радника, посебно након сукоба са једним инжењером који се лоше односио са радницима. Иако је након сукоба инжењер променио свој однос према радницима, ово је био повод да руководство рудника почне да мотри на Савино деловање, посебно јер је у недостатку синдикалних организација, које су биле суспендоване након увођења диктатуре, радио на организовању радника. Недуго потом Сава је био ухапшен и спроведен у Вучитрн, где је саслушаван три дана, али пошто полиција није имала никаквих конкретних доказа против њега био је пуштен.
Пошто је након хапшења, изгубио посао у Трепчи, Сава је накратко боравио код сестре Плане у селу Старо Гацко, а 1931. године је отишао у Београд и запослио се у штампарији листа „Време”, где је радио веома тежак посао топљења олова. Убрзо по преласку у Београд, Сава је позвао свог петнаестогодишњег братића Митра да му се придружи, па су становали заједно у Поп Лукиној улици. Пошто је рад у штампарији био изузетно тежак, али и опасан по здравље, јер је ваздух у штампарији био пун оловних испарења, Сава је након три месеца напустио овај посао и запослио се на изградњи Савског моста. Због своје снажне конституције и велике снаге радио је на ксенонима новог моста. Ово је био веома опасан, али и добро плаћен посао. Током боравка у Београду, Сава се повезао са радничким покретом, па је скоро свакодневно након посла одлазио у Раднички дом на Славији, где је слушао разна предавања. Београдска полиција је из Вучитрна добила информације о Савином политичком деловању, па га је пратила и прогонила. Једног дана је упала у његов стан и извршила претрес, након кога је ухапсила Саву и Митра и спровела их у „Главњачу”, затвор Управе града Београда. Након дужег ислеђивања, били су као „бунтовници и непожељни елементи” осуђени на 27 дана затвора и протеривање из Београда. Њихово спровођење из Београда до Чапљине трајало је пуних 17 дана. Спровођени су пешке, од једне до друге жандармеријске станице, због чега су се у Чапљини одлучили на штрајк глађу, након чега су спроведени у Грахово.
Политичко деловање