Данашња област Финске насељена је након леденог доба, отприлике 8500. п. н. е. Финска је била део Шведске државе од 13. века све до 1809. када је препуштена Русији у оквиру које је постала аутономно Велико Војводство Финске. Године 1917. Финска је прогласила независност. Грађански рат између “Црвених” социјалиста (које је подржавала бољшевичка Русија) и конзервативних “Белих” (са подршком империјалне Немачке) завршен је победом потоњих. Током Другог светског рата Финска се борила против Совјетског Савеза у два маха, и морала је да му препусти већи део Карелије али је сачувала независност и демократски облик владавине. Током Хладног рата Финска је политика била под утицајем Совјетског Савеза (видети: YYА Споразум и финландизација) али никада није постала сателитска држава. Финска се придружила Европској унији 1995.
Преисторија Палеолит Уколико се потврди, најстарије археолошко налазиште у Финској ће бити Сусилуола (Вучја пећина) у Кристинанкаупункију у Остроботнији. Ископавања су у току, и по досадашњим налазима, то ће бити једино преглацијално (неандерталско) налазиште у нордијским земљама до сада, старо неких 130.000 година.
Мезолит Најранији трагови модерног човека датирају од 8500 пре нове ере из постглацијалног периода. У питању су вероватно сезонске насеобине ловаца-сакупљача. Ти остаци припадају културама Суомусјерви и Кунда. Међу њима је и мрежа из Антреје (Каменогорск), једна од најстаријих рибарских мрежа икада нађених (процењује се да је настала око 8300. п. н. е.).
Средњи век Веза између Шведске и Финске постојала је у знатној мери, још у предхришћанском периоду; Викинзи су били знани Финцима кроз трговину и кроз пљачку. Ипак, не постоји доказ о Скандинавским насеобинама у Финској, у време викиншког доба, осим на Оландским острвима. Ипак, постоје камени споменици у области Хеме који славе победу над викиншким пљачкашким бандама.
Хришћанство је почело озбиљније да се шири у Финској током 12. века. Према каснијим, писаним изворима, бискуп Хенри, вероватно Енглез или Шкот, стигао је у Финску око 1155, са идејом да уреди црквену организацију и организује наплату црквених намета. Највероватније уз подршку краља Шведске. Хенри је постао веома поштован (статус мученика) чим је стигао, а касније је постао култна фигура. Ипак, нема чврстих доказа о постојању Бискупа Хенрија.
Према неколицини преживелих писаних докумената, Црква у Финској је и пред крај 12. века била у веома хаотичном стању. У раном 13. веку, мисионар бискуп Томас, је успео да је стабилизује и доведе у ред. У исто време, неколико световних сила се такође, борило за премоћ око Финске: Краљевина Шведска, Данска, Новгород са руског северозапада, а вероватно и Немачки витешки ред. Финци су имали своје поглаваре, али не и централизовану власт. Упркос културној и језичкој блискости, осећај заједничког “Финског идентитета” није постојао. Име „Финска“ означавало је само југозападну област познату и као "Права Финска" од 18. века. Концепт Финске “државе” у модерном смислу развила се постепено између 15. и 18. века. Идеју је убрзала Католичка Црква, својим уједињавајућим ефектом, која ја данашњу Финску видела као један епископат сматрајући да су хришћани једног епископата браћа.
Чини се да је шведски регент, Биргер Јарл, успео да стабилизује шведску власт у Финској након „крсташког похода“, који се највероватније одиграо 1238. или 1249. Новгород је завладао Карелијом, облашћу источно од Финске, чије је становништво и данас блиско Финцима, језички и етнички. Тако се граница католичке и православне цркве поклопила са источном границом Финске.
Током 13. века Финска се интегрисала у средњовековну европску цивилизацију. Доминикански ред стигао је у Финску око 1249, и остварио огроман утицај. У раном 14. веку јављају се први помени финских студената на Сорбони. У југозападном делу земље, једно се насеље развило у већи град - Турку. Турку је био један од већих градова и у Краљевини Шведској, међу чијим житељима су били и бројни немачки трговци и занатлије. Другде у средњовековној Финској, урбанизација није ухватила маха. На југу Финске и у дугачком приобалном појасу Ботничког залива налазиле су сточарске насеобине, организоване као парохије – црквени или световни феуди. У другим областима живео је мањи број Лапонаца или Самија – ловаца, риболоваца и ситних фармера. Током 12. и 13. века, велики број шведских насељеника населио се на јужним и северозападним обалама Финске, на Оландским Острвима и архипелагу између Туркуа и Оландских Острва. У овим областима се и данас говори шведски језик. Шведски је тада постао језик виших кругова и у многим крајевима Финске.
Током 13. века, Турку је постао бискупско седиште а та је бискупија у средњем веку идентификована као финска у данашњем смислу, јер других седишта у Финској није било. Катедрала у Турку је била центар Светог Хенрија, и културни центар целе бискупије. Бискуп је вршио црквену власт над већим делом данашње Финске и био је најмоћнији човек. Бискупи су често били Финци, али су командири војске по замковима углавном били скандинавски или немачки племићи. Године 1362. представници из Финске су позвани да учествују у избору краља Шведске, па се ова година често помиње као време интегрисања овог подручја у Краљевину Шведску. Као и у скандинавском делу краљевине, ниже племство чинили су магнати који су могли да приуште наоружање и оклоп за коњаника. Њих је углавном било на југу Финске.
Јако утврђење Вијипури (шведски Виборг) чувало је источну границу Финске. Шведска и Новгород потписали су мировни споразум у Нотеборгу 1323. али он није потрајао. Тако је 1348. шведски краљ Магнус Ериксон започео неуспели крсташки поход против православних јеретика, који је само ујединио његове противнике и коштао га круне. Камен спотицања у односима Шведске и Новгорода била је северна обала Ботничког залива и дивљина области Саво или Савонија/Саволакс на истоку Финске. Новгород је та подручја сматрао као ловишта и риболовишта својих карелијских поданика, и противио се постепеном насељавању католика са запада. Повремене пограничне чарке Шведске и Новгорода обележиле су крај 14. и 15. века, али већином је владао затегнути мир. Постојале су и унутрашње тензије. Током 1380-их грађански рат је беснио у скандинавском делу Шведске, а немири су се пренели и у Финску. Победник је била Краљица Маргарета I Данска, која је током 1389. под јединствену власт довела три скандинавска краљевства Шведску, Данску и Норвешку у такозвану Калмарску унију. Следећих 130 година обележили су покушаји различитих шведских фракција да се отцепе из уније. Финска је била повремено умешана у те борбе, али се може рећи да је 15. век донео мир и напредак, раст броја становника и економски развој. Крајем 15. века стање на источној граници се заоштрило. Велика московска кнежевина је освојила Новгород, и припремала се да под својом влашћу уједини све Русе, па су се односи са Шведском заоштрили. Године 1495. и 1497, беснео је брутални рат. Утврђење Виборг одолео је руској опсади, према легенди, спасло га је чудо.
XVI век
Калмарска Унија се распала 1521. а Густав Васа је постао краљ Шведске. Током његове владавине, формирана је шведска црква (1527). Државна управа је реформисана и унапређена, у одређеној мери и децентрализована, а свакако оспособљена за скупљање увећаних пореза. У складу са Реформацијом, 1551 Микаел Агрикола, бискуп у Турку, објавио је превод Новог завета на фински. Густав Васа је 1550. основао Хелсинки, који је наредна два века био рибарско сеоце.
Краљ Густав Васа је умро 1560. а круна је прешла на његове синове. Краљ Ерик XIV започео је еру експанзије када је 1561. заузео град Талин у Естонији. Ливонијски рат је означио период непрестаних ратова у следећих 160 година. У почетним фазама, Шведска се борила за власт у Естонији и Летонији против Данске, Пољске и Русије. Фински је народ трпео регрутовања, повећане порезе и разне злоупотребе војних заповедника. Ово је довело до Клупског рата 1596/97 – сељачке побуне угушене у крви. Миром у Тјавзину са Русијом 1595. финска се граница померила на исток и север.
За историју Финске у XVI веку важан је био раст насељених подручја са становништвом које се бави земљорадњом. Држава је подстицала сељаке из Савоније да се населе у дивљини средње Финске па су староседелачки Лапонци често морали да се одселе. Неке од тих области биле су подручја лова становника Карелије, па је то током осамдесетих година 16. века довело до крвавог герилског рата између досељеника Финаца и староседелаца Карела.
XVII век – Шведска Империја
Од 1611—1632 у Шведској је на власти Краљ Густав Адолф, чије су војне реформе преобразиле шведску војску од наоружаних сељака у ефикасну војну силу, вероватно најјачу свог времена у Европи. Освајање Ливоније (данашње Естоније и Летоније) је довршено, а нека подручја одузета су и Русији Миром у Столбови. 1630 шведска (и финска) војска је умарширала у централну Европу, како би учествовала у у Протестантско-Католичком сукобу у Немачкој, Тридесетогодишњи рат. Финска лака коњица, позната као Хакапелита, сејала је страх међу католицима.
Након Вестфалског мира 1648, Шведска је сматрана за једну од највећих сила у Европи. У току трајања рата, неколико важних реформи је учињено у Финској: 1637—1640. и 1648—1654. Гроф Пер Брахе био је гувернер Финске. За његовог управљања десиле су се важне реформе и основано је неколико важних градова. 1640. Краљица Кристина Шведска основала је први Универзитет у Финској - Академија у Турку, на његов предлог. Ово је једини Универзитет у Европи који је основала жена. 1642. цела Библија је објављена на Финском.
Ипак, високи порези, стални ратови и хладна клима (Мало ледено доба) значили су мрачно раздобље Финцима. 1655—1660. нова серија жестоких ратова је вођена, па су Финци ратовали на подручјима Ливоније, Пољске и Данске. 1676. Шведска се трансформисала у апсолутну монархију.
Средња и источна Финска, производиле су и извозиле катран, важну сировину за одржавање бродова.
Шведска је имала своју колонију у Новом Свету – данашњи Делавер у Пенсилванији између 1638—1654. Бар половина емиграната су били финског порекла.
На подручју религије, XVII век је доба стриктног лутеранизма.
1697-9. климатске промене су довеле до велике глади која је усмртила око 30% популације у Финској. Ускоро је почео рат који је значио прекретницу у историји Финске (Велики Северни Рат 1700-21).
XVIII век – доба рационализма
Током Великог северног рата (1700—1721), Финску су окупирали Руси, а југоисточни део, и важан град и утврђење Виипури, су анексирали на основу Мира у Нистаду (Уусикаупунки). Тиме је успостављена граница са Русијом, отприлике као после Другог светског рата. Шведски статус европске супер-силе је нестао, а Русија је преузела ту улогу. Апсолутна монархија је окончана у Шведској. Власт над Шведском преузима Парламент, а унутар њега две веће странке Хатс и Цапс па је мања “Дворска” странка без утицаја. Цапс је била наклоњена миру са Русијом, и подржавали су је многи Финци, али и Хатс је имала подршку у Финској међу онима који су тражили освету против Руса.