Имануел Кант (; Кенигзберг, 22. април 1724 — Кенигзберг, 12. фебруар 1804) био је немачки филозоф. Кант је родоначелник класичног немачког идеализма и по многима један од највећих филозофа свих времена. Он је сматрао да људски ум ствара структуру искуства, да је разум извор морала, да естетика проистиче из способности незаинтересованог суђења, да су простор и време форме наше чулности, и да је свет какав јесте сам по себи независан од наше спознаје. Кант је сматрао да су његови ставови еквивалент Коперниканске револуције у филозофији, у смислу Коперниковог оповргавања гледишта старог света да Сунце ротира око Земље. Први је ценио и разумео научни рад и дело Исака Њутна, због чега је своју филозофију засновао на покушају да помири захтеве нове модерне науке и филозофске традиције, посебно етике. Његова гледишта и данас имају битан утицај на савремену филозофију, посебно у областима метафизике, епистемологије, етике, политичке теорије, и естетике.
Политички, Кант је био један од најранијих заступника идеје да перпетуални мир може да буде остварен путем универзалне демократије и међународне кооперације. Он је веровао да ће то бити коначни исход универзалне историје, мада није рационално планиран. Тачна природа Кантових религиозних идеја је и даље предмет посебно врућих филозофских дебата, при чему су гледишта у опсегу од идеје да је Кант био рани и радикални заступник атеизма што је коначно кулминирало онтолошким аргументом за постојање Бога, до знатно критичнијих гледишта која се оличавају у Ничеу који тврди да је Кант имао „теолошку крв“ и да је Кант био само софистицирани апологетичар за традиционална хришћанска религиозна веровања, пишући да „Кант је желео да докаже, на начин који би запањио обичног човека, да је обични човек у праву: то је била тајна шала те душе.“Friedrich Nietzsche (trans. Walter Arnold Kaufmann).
У једном од Кантових главних радова, Критици чистог ума (-{Kritik der reinen Vernunft,}- 1781), он је покушао да објасни однос између разума и људског искуства и да се пође изван неуспеха традиционалне филозофије и метафизике. Кант је желео да оконча еру узалудних и спекулативних теорија људског искуства, истовремено се одупирући скептицизму мислилаца попут Дејвида Хјума. Кант је сматрао да он завршава постојеће стање и отвара пут изван странпутице која је модерну филозофију довела између рационализма и емпиризма, он је покушао да објасни однос између разума и људског искуства и да се пође изван неуспеха традиционалне филозофије и метафизике. Широко је прихваћено да је он спојио те две ране модерне традиције у својим размишљањима.http://plato.stanford.edu/entries/kant/quote|"He synthesized early modern rationalism and empiricism"
Кант је тврдио да су наша искуства структурирана неопходним карактеристикама наших умова. По његовом мишљењу, ум даје облике и структуре искуства тако да, на апстрактном нивоу, сва људска искуства имају извесне заједничке есенцијалне особине. Између осталог, Кант је сматрао да су простор и време интегрални свим људским искуствима на нивоу чулности, као што су и појмови узрока и последице на нивоу разума. Једна важна последица његовог стајалишта је да је наше искуство увек одраз појавног света спознатог нашим чулима: ми немамо директан приступ самим стварима, ноуменалном свету. Кант је објавио низ других важних радова о етици, религији, праву, естетици, астрономији, и историји. Тиме су обухваћени Критика практичног ума (-{Kritik der praktischen Vernunft}-, 1788), Метафизика морала (-{Die Metaphysik der Sitten}-, 1797), која се бави етиком, и Критика моћи суђења (-{Kritik der Urteilskraft}-, 1790), која је усредсређена на естетику и телеологију.
Биографија
Имануел Кант, оснивач критичке филозофије, рођен је у Кенигзбергу (данас Калињинград) у источној Пруској; био је син самарџије и, по сопственом казивању, унук емигранта из Шкотске. Образовао се у локалној средњој школи, (Collegium Fridericianum), а затим на Универзитету у Кенигзбергу, где је имао срећу да сретне првокласног учитеља у филозофу Мартину Кнуцену. Након универзитета, око 1746. године, Кант је неколико година радио као приватни учитељ у породицама из различитих делова источне Пруске. Током овог периода је наставио своје студије, а након магистратуре 1755. године почиње да предаје на кенигзбершком универзитету у својству приватног доцента (Privatdozent). Предавао је широк спектар предмета, укључујући физику, математику и физичку географију, као и филозофију, али је живео у сиромаштву дуги низ година. Тек 1770. године, кад је именован за професора катедре за логику и метафизику, његове финансијска ситуација је олакшана.
Кантова прва књига, Gedanken von der wahren Schätzung der lebendigen Kräfte (Размишљања о правој процени животних снага), објављена је већ 1747. у Кенигзбергу, а између 1754. и 1770. написао је импресиван низ есеја и расправа. Његови рани радови су првенствено доприноси филозофији природе, а најзначајнији је Општа историја природе и теорија небеса из 1755. године. Тек после 1760. филозофска интересовања у модерном смислу постају доминантна у његовој мисли. Ове публикације су му већ донеле значајну славу у немачким ученим круговима у време када је добио место професора. Наредних десет година је период издавачке тишине током ког је Кант спремао свој магнум опус, Критику чистог ума. Појаву Критике су жељно ишчекивали Кантови пријатељи и колеге филозофи, али када је она коначно објављена 1781. општа реакција је била збуњеност уместо дивљење. Кант је покушао да отклони неспоразуме поновним изношењем главног аргумента у Пролегомени свакој будућој метафизици из 1783. и преписивањем неких централних делова Критике за њено друго издање 1787. године. Истовремено је наставио, са изузетном енергијом за човека његових година, да разрађује остатак свога система. До 1790. Критика практичкога ума и Критика моћи суђења су биле у штампи, а од главних расправа само су се још појавиле Религија у границама пуког разума (1793) и Метафизика морала (1797). Кант је тада уживао велику славу широм Немачке и постао познат и у другим европским земљама, иако су га многи једва разумевали. Међутим, у старости, врло се љутио видећи како неки од најспособнијих младих филозофа у његовој земљи, међу којима су Јохан Готлиб Фихте, Фридрих фон Шелинг и Ј. С. Бек, изјављују да он у ствари није разумео своју сопствену филозофију и предлажу да отклоне недостатке стварањем властитих „трансценденталних” система. Има разлога да се верује да је дело којим се Кант бавио последњих година живота било замишљено као противнапад таквим критичарима. Али Кант није успео да га заврши пре смрти. Преостали су само фрагменти окупљени под насловом Opus Postumum.
Кантов нефилозофски живот се одвијао готово сасвим без дешавања. Никад се није женио. Једна прилика у којој је могао постати политички релевантан десила се 1794. године, када га је пруски краљ, након појаве његове књиге о религији, замолио да не објављује даље о теми пошто су његови ставови изазивали узбуну код ортодоксних верника. Кант је обећао и до даље полемике није дошло. Завршивши дужности професора дошао је на ред да постане ректор универзитета. За остало, редовно је ручао са својим пријатељима; издалека се дивио Жану Жаку Русоу и Француској револуцији; ћаскао са путницима који су му доносили вести о ширем свету који сам никада није видео. Слабије телесне грађе, пазио се и чувао своје физичке снаге те је био доброг здравља све до релативно кратког времена пре смрти. Било му је скоро осамдесет кад је умро.
Карактер Кантове филозофије
Кант је био први међу великим филозофима модерног времена који је провео свој живот као професионални предавач филозофије. Универзитетска регулатива је од њега захтевала да своја предавања заснива на одређеним текстовима, и у ту сврху није користио дело великих савремених мислиоца попут Декарта и Лока, већ приручнике својих професорских претходника, посебно Кристијана Волфа, Александра Г. Баумгартена. и Г.Ф. Мејера. Волф и Баумгартен су пресвукли Лајбницову филозофију у пристојно академско одело, представљајући његове мисли у облику система са коначним изгледом који је сасвим стран своме оригиналу; Мејер је учинио исто са доктринама формалне логике. Њихов пример је имао скоро фаталан утицај на Канта, јер је и он сматрао да филозофија мора бити темељита ако жели да буде академски уважавана — што између осталог значи, техничка и шематска.
У Критици чистог ума Кант је изложио своје теорије, како је касније казао, прогресивним поретком, полазећи од онога што је било логички прво и напредујући према познатим чињеницама. Такође је употребио властиту разрађену терминологију и апаратуру „делова”, „подела” и „књига” чији наслови изненађују и чија прикладност предмету није одмах очигледна. Не чуди што његови први читаоци нису успели да открију о чему је дело у својој целости. Критика практичког ума и Критика моћи суђења су још педантније, пошто је у њима Кант истрајавао на формалном оквиру који је већ коришћен у Критици чистог ума, полазећи од дела означеног као „Аналитика” и идући до другог означеног као „Дијалектика”, откривајући једну или више „Антиномија” у бављењу дијалектиком, да би завршио несређеним додатком ирелевантно названим „Доктрина методе”. Чињеница да је Кант већ био старији човек када је написао ова последња дела несумњиво објашњава његову приврженост ономе што су неки коментатори назвали архитектоником његове филозофије; што је у сваком случају велика препрека правилном разумевању и вредновању његових идеја без предрасуда. Ипак, као што изразито показују одломци у његовим етичким списима, Кант је био способан да своје мисли изложи јасно, чак и елоквентно. Био је добар писац, али је донекле некритички прихватио школски метод присутан код његових колега професора филозофије.
Први задатак при читању Канта је стога да се скине формално академско одело у које је он пресвукао своју мисао. Када се то уради, оно што се појављује није провинцијални филозоф попут Волфа или Баумгартена, већ личност изузетног интелектуалног и моралног стаса. Кантово знање о главним европским филозофима често је било само површно, а његова процена дела неких његових савременика је свакако била претерано великодушна. Али, уз све то, Кант је имао сигуран осећај за оно што је у то време било интелектуално важно; једини је међу филозофима осамнаестог века одмах ценио величину Исака Њутна и био је потпуно свестан изазова за етику као последица Њутновог рада који је представљен када су његове наизглед детерминистичке импликације биле схваћене. Сабирајући Кантову зрелу филозофију у једну формулу: желео је да инсистира на ауторитету науке, а да ипак сачува аутономију морала. Постизање резултата у том напору је представљало дивовски задатак, који је укључивао разматрање питања могућности метафизике уопште, као и изградњу теорије научног сазнања и разраду новог етичког система.
Кант свакако није био задовољан пуким уопштавањима; настојао је да своја становишта детаљно разради, са много конкретних аргумената, као и да изнесе опште случаје. Али нејасноће његовог језика комбинују се са обимом његових интелектуалних амбиција што спречава просечног читаоца да тачно разуме оно што је истраживао; појединачне тачке се могу разабрати, али се тешко разазнаје целина. Ипак, да бисмо били поштени према Канту, читалац мора видети појединачно у ширем оквиру, ономе у којем га је сам Кант видео. Процењивати њихову филозофску вредност без узимања у обзир њиховог положаја у укупном кантовском систему, као што су многи критичари покушавали, сасвим је неодбрањиво.
Трансцендентална естетика
На почетку Критике чистог ума (А19/B33), Кант излаже тезу да је трансцендентална естетика наука која се бави проучавањем априорних форми опажања. Иако трансцендентална естетика данас не би била схваћена као наука, и упркос оправданим критикама Кантора, Кант њоме даје значајан допринос схватању простора и времена, излажући да они представљају априорне форме опажања.