Жарко Зрењанин Уча (Избиште, код Вршца, 11. септембар 1902 — Павлиш, код Вршца, 4. новембар 1942) био је револуционар, учесник Народноослободилачке борбе, један од организатора устанка у Војводини и народни херој Југославије.
Године 1923. завршио је Учитељску школу и службовао у македонском селу Канатларци, а потом у родном Избишту. Поред просветног, бавио се и просветитељским радом. Године 1927. је постао члан илегалне КПЈ, а убрзо је постао секретар Окружног комитета КПЈ за јужни Банат. Године 1933. је био ухапшен због издавања илегалног комунистичког листа и осуђен на три године затвора.
Након изласка са робије 1936. године, наставио је са партијским радом радећи на обнови партијских организација у Војводини. Крајем 1938. је обновио рад Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, а 1939. године је постао његов политички секретар. Због политичко-револуционарног рада био је више пута хапшен. Године 1940. изабран је у чланство Централног комитета КПЈ.
Након окупације Југославије, 1941. године организовао је припреме за ослободилачку борбу у Војводини. Највише је радио у Банату и иницијатор је стварања партизанских одреда и њихових првих оружаних акција. После тешких удараца које су организације КПЈ у Банату и Бачкој претрпеле у лето и јесен 1941, радио је на њиховом обнављању. Погинуо је у сукобу са окупаторским снагама, које су новембра 1942. године опколиле кућу у Павлишу, у којој се налазио.
За народног хероја је проглашен 5. децембра 1944. година, а 2. октобра 1946. банатски град Петровград је у његову част преименован у Зрењанин.
Биографија Детињство и школовање Рођен је 11. септембра 1902. године у селу Избишту, код Вршца. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице. Његови родитељи отац Жива и мајка Драга, рођена Малушев, имали су поред њега још четворо деце, три ћерке — Анђелку, Веру и Љубиму и сина Спасоја. Жарко је био друго дете, најстарија је била Анђелка. Детињство је провео у родном Избишту, одрастајући са сестрама и братом. Његова породица живела је заједно са дедом Марком, бабом Белом и стрицем Владом.
У родном месту је од 1909. до 1913. године завршио четири разреда основне школе. Пошто је 1913. године његова старија сестра Анђелка Анђа, као одлична ученица, од Српско-банатског конвикта добила стипендију за даље школовање у Сегедину, њихови родитељи су одлучили да и Жарка пошаљу на школовање у Сегедин. Пошто се гимназија тамо учила само на мађарском језику, родитељи су га у току школске 1913/14. године одвели у мађарско село Скореновац, код Ковина, како би тамо завршио пети разред основне школе и боље савладао мађарски језик.
десно|мини|180px|Жарко Зрењанин као ученик основне школе На самом почетку Првог светског рата, 1914. године Жарко је пошао у гимназију у Сегедин. У веома тешким ратним условима завршио је тамо до 1917. године три разреда гимназије. За то време његов отац и стриц били су мобилисани у Аустроугарску војску и послати најпре у Дебрецин, а потом на Источни фронт. Као и многи насилно мобилисани припадници јужнословенских народа, Жарков отац и стриц су побегли из Аустроугарске војске, вратили се у Банат и придружили се „зеленом кадру”. Пошто се рат ближио крају, Жаркова мајка је одлучила да Жарко даље школовање настави у Белој Цркви, где је до 1919. године завршио четврти и пети разред гимназије.
Године 1919. Жаркова сестра Анђа је завршила Учитељску школу и одлучила је да потражи учитељски посао. Плашећи се да ће добити службу у неком забаченом месту, родитељи су се противили да иде. Да би помогао сестри, Жарко је одлучио да прекине школовање и да се са њом пријави за посао учитеља. Пошто је у то време био велики мањак учитеља, ученици виших разреда гимназије су могли да врше дужност учитеља. Док су чекали посао, Жарко је у току 1920. године, као приватни ученик завршио шести разред гимназије у Панчеву.
Фебруара 1921. године од Министарства просвете био је постављен за вршиоца учитељске дужности у хомољском селу Бусуру, код Петровца на Млави. Жарку се веома свидео учитељски посао па је у августу 1921. године одлучио да напусти службу и настави даље школовање. У јесен 1921. године уписао се у трећи разред Учитељске школе у Сомбору, коју је завршио 1923. године са врло добрим успехом.
Прве политичке идеје Први контакт са политичким идејама Жарко је добио у раном детињству од деде Васе Малушева, оца његове мајке, који је раније био политички активан као присталица Светозара Милетића и члан његове народне странке. Касније током школовања, посебно у гимназији у Сегедину и Белој Цркви, Жарко је почео да добија прва сопствена политичка гледишта — под утиском страхота Првог светског рата, националне нетрпељивости између Срба и Мађара, која је владала тих ратних година, одјека Октобарске револуције у Русији и др.
Утицај на Жарка тих година имао је и његов друг из села Славко Срдановић, са којим је похађао гимназију у Сегедину и Белој Цркви. Славко је био мало старији од Жарка и упознавао га је са политичком ситуацијом у новонасталим околностима — распад Аустроугарске и формирање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, али и догађајима у свету, а пре свега грађанском рату у Русији. Славко је касније студирао право у Београду и 1921. године постао члан Комунистичке партије Југославије.
Током кратког службовања у селу Бусуру, у Хомољу, Жарко је упознао учитеља Чедомира Милићевића, који је био комуниста. Он се убрзо оженио Жарковом сестром Анђом, а на Жарка је оставио велики утицај причајући му о положају радника и сељака, о социјалној неправди и беди, о комунизму, о Октобарској револуцији, Лењину и др. Преко њега је добио и прву марксистичку литературу, а током учења Учитељске школе у Сомбору, активно је пратио листове „Учитељска борба” и „Учитељска искра”, Драгутина Михаиловића.
У Учитељској школи у Сомбору, био је веома активан у литерарној дружини ове школе, а као ученик старијих разреда био је цензор ученицима првог и другог разреда. Током завршног разреда Учитељске школе, Жарко је био један од организатора штрајка ученика против лоше исхране у интернату, за коју је био одговоран управник интерната и свештеник Ненад Барачки. Пошто је њихова жалба Министарству просвете пропала, Жарко је био окарактерисан као бунтовник. За време школовања био је биран и за члана Управе дружине „Натошевић”, а на школским приредбама је читао реферате о просветном раду Доситеја Обрадовића, Његоша и др.
Учитељска служба Одмах по завршетку Учитељске школе, Жарко је 2. јула 1923. године добио своју прву учитељску службу у селу Канатларци, код Прилепа, у тадашњем Битољској области. Ту је упознао са тешким животом сељака беземљаша и печалбара. У овом селу живео је велики број Турака, па му је било потребно око годину дана да научи турски језик и да се зближи са сељацима. Жарко се није само бавио радом у школи, где је организовао драмску, хорску и фолклорну секцију, већ је и просветитељски деловао међу сељацима — организовао је бројна предавања, аналфабетске течајеве, пропагирао је „рационалну пољопривреду” и др. Све ово га је учинило да буде веома цењен и поштован, не само међу мештанима Канатлараца, већ и околних места.
thumb|200px|д|Зрењанин (лево) са сеоским хоџом у Канатларцима, док је радио као учитељ Велику помоћ у сналажењу у новој средини пружио му је Андон Алексовски, управитељ школе, који је био социјалиста. Заједно са њим почео је да шири социјалистичке идеје у Канатларцима, а потом и у околним селима. Повезао се и са учитељима из околних села, као и другим тада напредним људима. Две године је у школи организовао прославу Првог маја. Сељаци су у Жарку видели велику подршку, па су му се често жалили на председника Општине Талета Шиклевског, који је уз помоћ жандарма заводио терор међу турским становништвом, које је тада било социјално и национално угњетавано. Жарко је сељацима писао молбе и жалбе и помагао им упућујући их да се боре за своја права. Водио је и борбу против религиозне заосталости и сујеверја, али је и поред тога одржавао пријатељске односе са хоџом Зулфикаром из села Мусинци.
Жарков просветитељски рад је запао за очи председнику Општине, који је само чекао прилику да Жарка ухапси и протера из Канатлараца. Почетком 1924. године Шиклевски је покушао да ухапси Жарка, због свађе са жандармима који су покушали да их растерају са излета, где је био са колегама. Вест о Жарковом хапшењу брзо се прочула по селу, па су се сељаци побунили због чега је одмах био пуштен. Поновни сукоб Жарка и Шиклевског био је у јесен исте године, када га је ухапсио после једне расправе у селу Тополчани. Тада је Жарко провео једну ноћ у затвору.
Године 1925, након две године проведене на служби у Канатларцима, Жарко је имао право да затражи друго место службовања. Иако су га мештани његовог родног Избишта тражили да пређе код њих на службу, он је на молбу мештана Канатлараца одлучио да остане још годину дана. Шиклевског је на месту председника Општине заменио учитељ Тодор Мицковић. Он је на место председника Општине дошао одлуком Среског начелства у Прилепу, које је оспорило победу Мирчета Јанчевског, кандидата Демократске странке. Мицковић је на све начине покушавао да протера Зрењанина, посебно јер је он подржавао Јанчевског. На крају је успео да групу богатијих мештана наговори да поднесу тужбу против Жарка због наводног „неправилног односа према ученицима и родитељима” и јер је „противник вере и обичаја”. На суду у Прилепу, велика група мештана Канатлараца је оповргла све ове оптужбе и Жарко је био ослобођен.
На личну Жаркову молбу, 15. јула 1926. године Министарство просвете је донело решење о његовом премештају у село Избиште. Приликом испраћаја из Македоније, Жарка је до железничке станице у селу Тополчани пратило око педесетак мештана Канатлараца, са којима се дружио током боравка у селу. На Жарково место дошао је нови учитељ Жива Јовановић, Жарков земљак и познаник, који је наставио његов просветитељски рад у селу.
У школи у Избишту Жарко је затекао бољу ситуацију него у Канатларцима, али се и ту ангажовао да побољша услове школовања и помогне сељацима. Обновио је читаоницу и сеоску књижницу. У читаоници је организовао аналфабетски курс за неписмене сељаке. Брзо је стекао поштовање својих старијих колега Васе Бранкова и Бранка Горонића, који су му давали подршку у раду. Укључио се активно и у рад Прве српске земљорадничке задруге у Избишту. Током 1927. године основао је „Народни универзитет”, у којем је окупљао омладину, одрасле и старије људи и организовао предавања о хигијени, здрављу, пољопривреди и др. За предаваче је доводио професоре из Вршца и са Београдског универзитета, а често је и сам био предавач.
Септембра 1927. године у Учитељској школи у Вршцу је положио практични учитељски испит, а у току јула и августа 1928. године је у Београду, у организацији Црвеног крста похађао учитељски курс за ручни рад. У децембру 1928. учествовао је на Обласном учитељском збору за вршачки, белоцрквански, алибунарски и ковински срез, где је пред око 300 учитеља одржао предавање о „Дечијем криминалу”. Када су августа 1930. године гостовали вршачки соколи у Избишту, где су држали соколски јавни час, приређен им је био леп пријем. Гости су остали на народном весељу, а новине су забележиле да је за успех соколског излета, поред бележника Тоше Искуљева и подбележника Француског заслужан био и Жарко Зрењанин."Време", 6. август, Београд 1930. године
Партијски рад Почетком 1927. године постао је члан тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У КПЈ се укључио у Вршцу, преко свог старог пријатеља адвоката Славка Срдановића, који га је и упознао са социјалистичким идејама. У лето 1928. године учествовао је на партијском скупу у Бечкереку којем је присуствовао и организациони секретар КПЈ Ђуро Ђаковић. Децембра исте године у својој кући је основао прву партијску ћелију у Избишту.