Товаришево (, ) је село у Бачкој, у општини Бачка Паланка у Јужнобачком округу. Према попису из 2022. било је 2321 становника.
Историја О имену лево|мини|Печат села Товаришева и печат политичке општине Товаришево 1841, 1848, 1856. године Товаришево се као насељено место по први пут спомиње 1650. године,Др Жигмонт Ормош „Збирка монографија места, Товаришево (1859) Архив Војводине, МФ, ролна бр.95“ под именом СтоварилиФриђер Пешти „Именик места“ Архив Војводине, МФ, ролна бр.126“, из којег ће неколико деценије касније настати данашњи назив села.
Постоји неколико верзија: лат. Tovarisova, Tovarissova или Tovarisseva, нем. и мађ. Tovarischevo и Tovariszova.
Поједини историчари као основу за настанак имена села узимају словенску реч товар (благо или иметак), али по причама староседеоца и чињеници да се село помиње пре Велике сеобе Срба (1690), насеље највероватније добија име од речи „Стовариште“, а по народном „Товариште“, по месту где је истоварано дрво приликом крчења околних шума. Од 1894. године па до 1922. године, као и за време Другог светског рата село носи службени назив Бачтоварош (Bácstóváros).
Међутим, знатно раније, још од 13. века у околини данашњег Товаришева постојала су насељена места. Најстарија места за која се зна била су: Банча или Нађбанча, Добра, Миндсент, Каполч, Мачал или Машал, Сеплак или Сиплак, Шапин – Шапинац и Суљковача – Суљковац, Бариш-Бареш.Иштван Ивањи Др Душан Ј. Поповић и Живан Сечански „Грађа за историју насеља Војводине од 1965. до 1796."
Период у Хабзбуршкој монархији лево|мини|Православна црква десно|мини|Римокатоличка црква
Први писани подаци о селу (1715) показују да је насеље имало организовану месну власт, а први судија-кнез општинске власти у Товаришеву био је Мирчета Корполар (Каплар).Архив Војводине, Фонд Бачко-Бодрошке жупаније
Већ од 1753. године датирају писани подаци да у селу постоји српска школа, а 1788. године и школска зграда. У документима је остало забележено да од 1792. године у селу постојала противпожарна опрема.
Са растом броја немачког живља, који у размаку од 70 година постепено долази у село, прекопута православне цркве Светог Григорија Богослова, 1882. године завршена је изградња римокатоличке цркве Светог Карла Боромијског.
Још од 1810. године ради Ватрогасно друштво, а први стални лекар налази се у селу од 1910. године. Прва српска земљорадничка задруга за међусобно помагање и штедњу основана је 12. марта 1905. године, а имала је и сопствену библиотеку са више од 2.000 књига. Исте године кроз Товаришево је урађена и макадамска калдрма Бачка Паланка-Оџаци, а три године касније кроз село је прошао први воз на релацији Нова Паланка–Каравуково. Те године саграђен је и први твди пут до железничке станице. Око 1911. године Марина Бугарски је ископала први артешки бунар и продавала воду.Милош Д. Радојчин „Товаришево-из историје села и становништва“
Период у југословенској држави мини|десно|Споменик настрадалима у Првом светском рату мини|лево|Спомен обележје настрадалим у Другом светском
Током Првог светског рата мобилисани су скоро сви одрасли мушкарци. Око 250 њих учествује у биткама на разним фронтовима, а погинуло их је или умро око 20. Велики број мобилисаних Товаришана (око 60) дезертирао је из Аустроугарске војске, пребегао у руско заробљеништво и пријавио се у добровољце. Један део је пребегао у Српску војску на српском фронту.
Школујући се у Сарајеву пре 1914. године, три члана фамилије Протић из Товаришева: свештеник, књижевник и публициста Јован Протић (парох сарајевски и мостарски), учитељ Петар Протић и учитељица Зорка Протић, били су чланови Младе Босне.
Десетак мештана Товаришева учествовало је у Октобарској револуцији. Током рата у селу је прихваћено 161 дете из Босне, Херцеговине и Словеније. Поред ратних недаћа и Товаришево је захватила шпанска грозница, од које је умрло више од 100 становника.
Једна чета на челу са поручником Српске војске Јевремом Младеновићем улази у Товаришево 11. новембра 1918. године, а убрзо престаје и Аустроугарска политичка власт. После Првог светског рата Товаришево припада Бачкој области, а од 1929. Дунавској бановини и Бачкопаланачком срезу.
После рата, 1924. године почиње електрификација насеља. Четири година касније уведена је и улична расвета. Активно ради Добровољно ватрогасно друштво, а у то време у селе постоји Црвени крст, који броји преко 110 чланова. У месту се сукобљавају срнаовци и орјунаши, у априлу 1924. је убијен локални председник Орјуне."Политика", 19. апр. 1924, стр. 4
Одмах после рата у селу су по први пут одигране позоришне представе, приказане прве филмске пројекције, активно је радио хор и тамбурашки оркестар, формиран фудбалски клуб. После 1930. године у селу раде три фабрике кудеље.
После Априлског рата 1941. године, у које су погинула тројица Товаришана, 13. априла у село улази мађарска хортијевска војска. Убрзо су из села протерали око 60 породица добровољаца из Првог светског рата. Озрен Бингулац народни Трибун, управитељ школе из ТоваришеваБИНГУЛАЦ Озрен, каснији првак опере у Новом Саду, са највиђенијим Србима је одведен у Дахау, а поручник Младеновић је стрељан.
На Краљевском ратном речном броду "Драва" на Дунаву поред 78 својих другова гине и Светозар Ранко Микић, морнар на том броду (који је потопљен 13. априла 1941. године код Челарева и који је оборио 13 немачких авиона у априлском рату). У крвавој рацији у Јужној Бачкој почетком 1942. године страдала су и тројица Товаришана. Поједини радно способни мушкарци (у појединим периодима тај број је достизао и 300) су одведени на принудни рад у Немачкој, Аустрији и Мађарској, а десетак је завршило у Дахауу.
У Товаришеву је све време рата било неколико партизанских база (база „Вишња“ на Радонићевом салашу, база код Кривокућиних-"база број два"), где су се крили партизани и илегалци и одакле су се смишљале акције.Милош Д. Радојчин „Товаришево у Народноослободилачком рату 1941-1945“
Иако је међу Немцима постојала нетрпељивост према мађарској управи, велики број Немаца се добровољно одазвао у Вермахт и СС јединице које су биле углавном на руском фронту.
1943/44. Мађарска власт је спровела присилну мобилизацију Срба староседелаца 1920-1923. годишта и послала их на Руски фронт.
Њих двадесетак се пробило до совјетских јединица, и при том пробоју погинули су најмање седморица, остали су се прикључили Црвеној армији.
Како се ближио крај рата у ноћи између 11. и 12. октобра 1944. године Товаришки Немци (око 22% предратне популације) су у организованој евакуацији од стране немачких војних власти, у запрежним колима заувек напустили село.
Дана 16. октобра 1944. године око 16 сати у село из правца Парага улази један вод Бачкопаланачког партизанског одреда и ослобађа га. После одушевљења мештана и великог славља у центру, већ сутрадан у село из правца Обровца упада велика група фашиста. Партизани су се без отпора повукли, а фашисти су почели да убијају и пале село. Мештани масовно беже у атар и на салаше. Тада је убијен 21 Товаришанин (цивил) и запаљено је 48 кућа. Изгорела је и сеоска школа, део општинске зграде и стан православног свештеника. Товаришево је поново ослобођено 21. октобра и тада је формиран Месни народноослободилачки одбор.Милош Д. Радојчин: „Товаришево у Народноослободилачком рату 1941-1945“
После организованог одласка и протеривања Немаца, у село се досељавају колонисти из Босне (116 српских породица из Ливањско-граховског поља који су преживели НДХ), те се знатно мења структура становништва. 1955. године урађена је потпуна електрификација и реконструкција целе електричне мреже и саграђен је Дом културе. Водовод је грађен у етапама, од 1965. до 1971. године. Амбуланта, као део Дома здравља у Бачкој Паланци завршена је 1964. године. Спортска хала саграђена је 1996. године, канализациона мрежа 2008. године, а у току су радови на капели на сеоском гробљу.
У селу је крајем седамдесетих подигнут споменик и постављен авион у знак сећања на Товаришана Милету Протића, краљевског пилота, а потом команданта Прве партизанске ескадриле, и све настрадале у Другом светском рату.
Споменик настрадалим у периоду од 1912-1920. године, постављен је у центру села 2002. године, да би 2014. постављена биста Гаврилу Принципу, коју је открио Емир Кустурица као и спомен-плоча са именима 56 солунских добровољаца (староседелаца) из Товаришева коју је открио Матија Бећковић.
Током ратова на простору бивше Југославије у село се досељава неколико десетина породица из Босне, Крајине и Хрватске.
Током рата у Западном Срему, гине војник ЈНА из Товаришева Миодраг Мија Петровић по коме је касније именована једна улица.
Становништво мини|лево|150п|Попис становништва села Товаришева из 1728. године Највећи број првих становника Товаришева, Срба, доселило се у ове крајеве у време Велике сеобе под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године. Иако се Товаришево 1698. године спомиње међу запустелим селима, први попис становништва дотира из 1715. године са 18 српских домова.
Једна од могућих варијанти о пореклу становника, јесте да су се за време сеобе под Чарнојевићем, многе породице иселиле из Моравичког краја, при чему је миграција била нарочито усмерене према Бачкој. Тако се поуздано зна да су становници ових крајева основали следећа насеља: Српску Моравицу (вероватно Стару Моравицу), Ковиљ и Товаришево.Ђорђе Петровић „Ивањица, туристички водич" (1980)
Од насељавања Товаришева па све до краја XVIII века становници села су били Срби. Касније село насељавају Немци, који су долазили из суседних села насељених немачким живљем, највише из Бачке Паланке и Гајдобре. Касније након њихове емиграције (пре Другог светског рата живело их је око 880), већинско становништво су Срби.
По одласку Немаца у село се организовано досељава становништво из Босне. Товаришево је до 1945. године населило 116 породица углавном из околине Ливна.
У Товаришеву 2002. године живи 3102 становника. Просечна старост становништва износи 40,6 година (39,2 код мушкараца и 41,9 код жена). У насељу има 1039 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,99. Пунолетан је 2456 становника. Жене чине 51%, а мушкарци 49% становништва. У селу живи 23% становништва млађих од 19 година. Удео зрелог становништва (од 20 до 59 година) је 52%. У старом становништву већину чине жене, што је последица њиховог дужег живљења. У селу има 1039 домаћинстава и 929 породица, а просечан број чланова је 2,99.Илин Миленко: „ДРУШТВЕНО-ГЕОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ТОВАРИШЕВА - дипломски рад“
Од 1931. године бележи се опадања броја житеља (Од пописа 1953. до пописа 1991. године бележи се пад за 712 становника). Имиграцијама у друге средине, пре свега градску, и снижавања природног прираштаја. То се нарочито односи на 1993. годину када је природни прираштај износио -7,2‰ (због рата на простору бивше СФРЈ), као и 1999. године када је износио -5,83‰ (Бомбардовање СРЈ).
Највећи проценат Товаришана се баве пољопривредом (42%), затим следе они запослена у прерађивачкој индустрији, трговини, оправци моторних возила и предмета за личну употребу. Према последњем попису највећи број има завршену средњу школу (42,1%), високо и више образовање има 9% Товаришана, а 3% је неписмено.
Школство мини|лево|300п|Факсимил протокола венчаних из 1744. године мини|200п|Товаришки ђаци с почетка 20. века мини|200п|Табла на школи мини|200п|Школска приредба јун 2009. године Према писаним подацима школство у Товаришеву датира од 1753. године, а први учитељ се звао Петар. Историчари српског школстава у Војводини забележили су да се товаришка основна школа убраја у најстарије школе у овом крају.Милош Д. Радојчин: „270 година писмености и школства у Товаришеву“
Према архивским подацима 1766. године селу је чак 10 свештеника пореклом и сеоских породица, а како је село бројало свега 326 становника може се закључити да је тадашња школа одлично радила. Писмених Товаришана било је знатно пре, па је тако сачуван попис становника из 1728. године писан ручно старом ћирилицом.