Октав Мирбо (; Тревиер, 16. фебруар 1848 — Париз, 16. фебруар 1917) био је француски новинар, полемичар, књижевни критичар, романсијер и драмски писац. Једна је од најинтересантнијих и најоригиналнијих фигура књижевног света из периода Belle epoque. Велики је био демистификатор.
Биографија
После дугогодишњег „проституисања“ свога пера и писања за новац у туђе име, Октав Мирбо је доживео успех првим романом који је потписао својим именом, Голгота (Le Calvaire, 1886). Затим је објавио Опата Жила (L'Abbé Jules, 1888), први француски роман у коме се осећа утицај Достојевског, и Себастијена Рока (Sébastien Roch, 1890), узбудљиву приповест о силовању једног малолетника од стране католичког свештеника. Његова два најчувенија романа су Врт мучења (Le Jardin des supplices, 1899), у коме показује “закон убиства” који управља људским друштвима, и Дневник једне собарице (Le Journal d'une femme de chambre, 1900), оштру сатиру уперену против француског друштва из “Belle Époque”, роман према коме су Жан Реноар (1946) и Луис Буњуел (1964) снимили филм. У своја два последња романа, Регистарска таблица 628-Е (La 628-E8, 1907), у коме је реч о путовању аутомобилом кроз Белгију, Холандију и Немачку и Динго (Dingo, 1913), чији је јунак његов сопствени пас, Мирбо одбацује поетику реалистичког романа XIX века.
У позоришту, Мирбо је тријумфовао својом великом комедијом нарави и карактера, Посао је посао (Les affaires sont les affaires, 1903), у којој се појављује нови тип пословног човека, Изидор Леша. Приказано је и његових шест сасвим модерних једночинки под насловом Фарсе и моралитети (Farces et moralités).
Ангажовани интелектуалац анархистичке инспирације, Мирбо је био страствени бранитељ капетана Алфреда Драјфуса и жестоко је критиковао политичке институције грађанског друштва и капиталистичку економију.
Уметнички критичар обдарен великом луцидношћу и добрим укусом, Мирбо је бранио Клода Монеа, Камија Писароа и Огиста Родена и открио Винсента Ван Гога, Камиј Клодел и Аристида Мајола. Његови чланци објављени су, у два тома, под насловом Естетичке битке (Combats esthétiques, 1993).
Прототип ангажованог писца
Прототип је ангажованог писца, он је анархиста и индивидуалац и велики демисификатор људске природе и институција које отуђују људе, тлаче их и убијају. Зачео је естетику откровења и одредио себи мисију да „оне који се понашају као да не виде присили да погледају Медузу у лице“. Зато је почео да преиспитује, не само буржоаско друштво и капиталистичку економију, него и владајућу идеологију и традиционалне књижевне форме, јер сви они доприносе умртвљавању савести и стварању лажне и непотпуне слике о нашој судбини и о судбини друштва. Нарочито се истицао у борби за напуштање тзв. реалистичког романа. Одбацујући натурализам, академизам и симболизам, нашао је свој пут негде између импресионизма и експресионизма, а велики број писаца двадесетог века његови су дужници.
Литература
thumb|right|150px|Динго, 1924 Le Calvaire (1886). L'Abbé Jules (Опат Жил) (1888). Sébastien Roch (1890). Dans le ciel (На небу) (1892—1893) Les Mauvais bergers (1897). Le Jardin des supplices (Врт мучења) (1899). Le Journal d'une femme de chambre (Дневник једне собарице) (1900). Les 21 jours d'un neurasthénique (21 дан једног неурастеника) (1901). Les affaires sont les affaires (Посао је посао) (1903) Farces et moralités (Фарсе и моралитети) (1904). La 628-E8 (1907). Le Foyer (Огњиште) (1908). Dingo (Динго) (1913). Un gentilhomme (1920). Contes cruels (1990). L'Affaire Dreyfus (1991). Lettres de l'Inde (1991). Combats esthétiques (Естетичке битке) (1993). Combats littéraires (2006). Correspondance générale (2003-2005-2009). Pierre Michel - Jean-François Nivet, Octave Mirbeau, l'imprécateur au cœur fidèle, Séguier, 1990. Pierre Michel, Les Combats d'Octave Mirbeau, Besançon, 1995. Samuel Lair, Mirbeau et le mythe de la Nature, Presses universitaires de Rennes, 2004. Cahiers Octave Mirbeau, n° 1-24, 1994-2013.
Спољашње везе
Société Octave Mirbeau. Octave Mirbeau (Scribd). Éditions du Boucher . Dictionnaire Octave Mirbeau . Pierre Michel, Bibliographie d'Octave Mirbeau, 2006 (pdf.) . ОКТАВ МИРБО, ПРАВДОТВОРАЦ . Октав Мирбо, « Štrajk glasačâ » . Пјер Мишел « Sartr i Mirbo : Od mučnine do angažmana » . Пјер Мишел, « Случај Октав Мирбо » - Од књижевног пролетера до интелектуалца“ (Резиме) . Пјер Мишел, « Виктор Иго у очима Октава Мирбоа » (Резиме) . Jelena Novakovic, « Дон Жуан идеала »,Политика, 15/07/2017.
Категорија:Рођени 1848. Категорија:Умрли 1917. Категорија:Француски књижевници Категорија:Француски новинари