Бранко Крсмановић (Доња Мутница, код Параћина, 3. октобар 1915 — Космај, 8. август 1941) био је револуционар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Студирао је агрономију у Прагу, где се дружио са југословенским студентима, који су припадали омладинском револуционарном покрету и преко њих се заинтересовао за комунистичке идеје. У јесен 1936. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а јануара 1937. године, заједно са групом југословенских студената из Прага, је отишао у Шпанију, где се у редовима Интернационалних бригада борио против фашизма.
Током рата је стекао чин капетана и налазио се на разним одговорним дужностима у 129. интернационалној бригади. Јануара 1939. године је поломио ногу, па је с групом рањеника био пребачен на лечење у Француску. Након оздрављења, Бранко је био затворен у концентрационим логорима, које су француске власти формирале у лето 1939. године за шпанске добровољце. Почетком 1941. године је успео да се врати у Југославију, али је одмах био ухапшен. Након месец дана је био протеран у Параћин, где је био под полицијским надзором.
Након окупације Југославије, маја 1941. године постао је члан Војног комитета при Покрајинском комитету КПЈ за Србију. Активно је радио на организовању устанка, обилазећи многа места у Поморављу. Крајем јуна 1941. постао је члан Штаба НОП одреда Србије и учествовао је у формирању првих партизанских одреда у Србији. Почетком августа 1941. године налазио се у Штабу Космајског партизанског одреда. Непосредно пред полазак за Ваљево, 8. августа 1941. године на Космају га је затекла једна од првих окупаторских операција против устаничких снага, у којој је погинуо заједно са Миливојем Радосављевићем.
За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године.
Биографија Детињство и младост Рођен је 3. октобра 1915. године у селу Доња Мутница, код Параћина. Потицао је из богате земљорадничке породице, а његови родитељи Драгутин и Вела Крсмановић имали су још двоје старије деце — сина Чедомира и ћерку Наталију. До поласка у основну школу Бранко је највише времена проводио са бабом Живком, пошто су његови родитељи били заузети радовима на великом имању. Кућа Крсмановића у Доњој Мутници утврђена је као споменик културе. Године 1921. пошао је у родном месту у основну школу и ту је завршио два разреда, пошто се породица 1923. године преселила у Параћин, где су његови родитељи отворили кафану. Ту је завршио основну школу и 1925. године уписао четвороразредну гимназију „Вук Караџић“. Бранко је припадао последњој генерацији ученика ове гимназије, јер је по његовом завршетку четвртог разреда, 1929. године гимназија у Параћину била угашена, а њен рад је обновљен тек 1935. године.
Даље школовање наставио је у гимназији у Јагодини, где је завршио пети разред, а потом је прешао у гимназију у Ћуприји, где је завршио шести и седми разред. Још у нижим разредима гимназије Бранко се посветио писању песама, углавном љубавног и социјалног садржаја, а био је активан и у литерарној дружини „Омладинац“, која се налазила под утицајем тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Касније у вишим разредима гимназије Бранко је почео да чита дела Светозара Марковића, Максима Горког, Николаја Чернишевског, Џека Лондона, као и стихове Владимира Мајаковског и Косте Абрашевића.
У току седмог разреда гимназије написао је приповетку „Социјалист“, у којој је оживео сећања свог стрица Тодора, који је током боравка у Француској припадао социјалистима. Писање ове приповетке узнемирило је наставнике, јер је у то време владала велика борба против појаве „комунизма“ у школству. Такође, Бранко је учествовао у формирању омладинског друштва „Скаутски стег“, које је било нека врста против теже режимској соколској организацији. Ово друштво се веома брзо проширило на радничку и занатлијску омладину. Све ово је изазвало нетрпељивост једног дела професора према Бранку и он није успео да заврши осми разред гимназије. Када је септембра 1933. године поново уписао осми разред, школској управи је стигло анонимно писмо у коме је писало да се Бранко залаже за антидржавне идеје и да се дружи с комунистима, па је због свега овога био приморан да се испише из ове гимназије и пређе у гимназију у Књажевцу.
Током боравка у Књажевцу, Бранко је поред учења, наставио са друштвеним радом. Био је активан у литерарној дружини и скаутској организацији. Такође, током боравка у Књажевцу, Бранко је доживео и своју прву велику љубав са Вером Миленковић, студенткињом Правног факултета. Бранко је од Вере добио сазнања о активном револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету и борби студената за своја права. После завршене матуре, Бранко се вратио кући у Параћин са размишљањима о свом будућем студирању. Неколико дана боравио је у Скопљу, у посети сестри Наталији, а након повратка кући, определио се за студије агрономије, јер је имао велику љубав према селу и пољопривреди. Пошто је желео да студира у новој средини, одлучио се за Прашки универзитет.
Студије у Прагу У Прагу, главном граду у то време по демократском поретку познате Чехословачке, налазило се око 350 студената из Југославије. Разлози југословенских студената за одлазак у Праг били су разни, али су најчешће преовлађивала три — са завршеном средњом школом нису се могли уписати ни на један од Универзитета у Краљевини Југославији; студије музике и сликарства у Прагу су тада држали веома познати и признати професори и многим студентима је због припадности револуционарном покрету било онемогућено или отежано школовање у земљи. Бранко је у Прагу 1934. године уписао агрономију и студирао је на Факултету пољопривредног и шумарског инжењерства Чешког техничког универзитета. Становао је у студентском дому „Александров колеџ“, који је изградила чехословачка влада у знак пријатељства с Краљевином Југославијом. У њему је тада живело око 120 студената из Југославије и око 60 чешких студената. Бранко је био у истој соби са Вељком Влаховићем, такође студентом технике и касније познатим југословенским револуционаром. Међу југословенским студентима, с којима се Бранко дружио истичу се — Ратко Павловић Ћићко, Лазар Удовички, Ахмет Фетахагић, Милан Вукић, Мехо Куртагић, као и Иво Вејвода и његова сестра Вера Вејвода, са којом је Бранко био у љубавној вези.
200п|мини|лево|Група шпанских бораца из Прага, 1938. године. Слева надесно, стоје — Мирко Ковачевић, Ратко Павловић, Лазар Удовички, непознати борац, Јоже Бресквар и Илија Енгел; седе — Славко Чолић, Вељко Влаховић, непознати борац и Бранко Крсмановић. По доласку у Праг, Бранко је велики труд уложио да што пре савлада чешки језик, а потом се веома активно укључио у студентски друштвени живот. Био је члан Друштва југословенских пољопривредних техничара, које је једно од првих подигло глас против прописа у Југославији, који су забрањивали ученицима средњих школа да уписују факултете, јер је ова одредба дискриминисала велики број сиромашних ученика, који нису имали пара за студирање у иностранству. Често је навраћао у студентски дом „Страховка”, где се дружио са студентима који су били чланови Академског друштва „Матија Губец”, које је окупљало студенте из Југославије. Чланови овог друштва држали су предавања из историје социјализма, дијалектичког и историјског материјализма, а поред тога они су дискутовали и о актуелним политичким питањима у Југославији и свету, па се Бранко под њиховим утицајем, прикључио групи револуционарних студената.
Нако завршетка прве године студија, у лето 1935. године Бранко је распуст провео у Параћину у посети родитељима. Тада је обишао своје другове из Параћина, Ћуприје и Јагодине и са њима причао о Прагу, његовој историји и лепоти, о слободарским идејама грађана и дружењу с њима, а нарочито о револуционарном раду југословенских студената у Прагу, њиховим клубовима и удружењима, као и о забрањеним књигама до којих се у Чехословачкој лакше долазило. На путу за Праг, септембра 1935. године неколико дана се задржао у Београду, а потом је са групом другова, такође студената, бродом отпловио до Братиславе одакле је отишао у Праг. На почетку нове школске године, октобра 1935. године Бранко је био један од првих потписника Прогласа југословенских студената у Чехословачкој упућеног студентима у Југославији. Истог месеца у Академском дому је био одржан велики збор југословенских студената у Прагу на коме су се они изјаснили за демократску Југославију. Међу говорницима на овом збору био је и Бранко Крсмановић.
На Свестудентској скупштини југословенских друштава у Прагу, одржаној 14. фебруара 1936. године донета је Резолуција која је била упућена Министарству просвете Краљевине Југославије. У овој Резолуцији прашки студенти су подржали револуционарне студенте Београдског универзитета у борби за њихове захтеве и права. У току лета 1936. године, пред отварање Светског омладинског конгреса у Женеви, Бранкови другови Вељко Влаховић и Ратко Павловић су радили на састављању брошуре „Сви за мир — мир за све”, а септембра исте године Вељко Влаховић и Лазар Удовички су учествовали на Светском омладинском конгресу, као део југословенске делегације, коју је предводио Иво Лола Рибар. На годишњој скупштини Академског друштва „Југославија“, које је још 1914. године основао књижевник Јован Скерлић и које је окупљало сва стручна и завичајна удружења југословенских студената у Прагу, одржаној почетком октобра 1936. године изабран је нови Управни одбор чији је председник био Ратко Павловић Ћићко, а један од чланова Управног одбора је био и Бранко Крсмановић. Такође, Бранко је био изабран и за председника студентске самоуправе у студентском дому „Александров колеџ“, где се залагао за већа студентска права.
У јесен 1936. године, на предлог Вељка Влаховића, Бранко је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У то време, југословенски студенти-комунисти у Прагу су имали две партијске ћелије. Прву ћелију су сачињавали студенти из „Александар колеџа” — Вељко Влаховић, Лазар Удовички, Марко Спахић, Бранко Крсмановић и Ратко Павловић, као секретар, док су другу ћелију сачињавали студенти ван овог дома, међу којима су били — Илија Енгел, Оскар Данон, Иво Вејвода, Адела Бохуницки и Зора Гаврић. Након пријема у КПЈ, Бранко је почео озбиљније да проучава марксистичку литературу, у чему су му значајно помагали Вељко и Ратко. Иако су студенти комунисти у Прагу били у много бољем положају, него студенти комунисти у Југославији, њиховом политичком деловању је главна сметња била чешка полиција, која је због сталних захтева југословенских власти и Југословенског посланства у Прагу, често претресала собе и држала под присмотром известан број студената из Југославије. Једном приликом, када је чешка полиција код студента Ивана Јакшића пронашла партијски материјал, који је био намењен за штампање у листу „Пролетер“, органу ЦК КП Југославије, чија се техника од 1934. године налазила у Прагу, било је приведено 36 студената, међу којима је био и Бранко.
Пут за Шпанију 200px|мини|десно|Бранко Крсмановић и Вељко Влаховић у Шпанији 1937. године. Јула 1936. године у Шпанији је дошло до војне побуне, која је убрзо прерасла у грађански рат. Генерал Франциско Франко, уз помоћ војске и фашистичких паравојних формација из Италије и Немачке, новембра 1936. године је кренуо на Мадрид. За то време Уједињено Краљевство и Француска су се држали по страни, не желећи да изазивају немачког канцелара Адолфа Хитлера. Шпанска република се тешко борила са фашистичком побуном, па је њена влада, састављена од социјалиста и комуниста, септембра исте године позвала све антифашисте да се у редовима Интернационалних бригада придруже шпанском народу у борби против фашизма. Новембра 1936. године у листу „Пролетер“ био је објављен чланак Јосипа Броза Тита, у коме је он у име Централног комитета КП Југославије позвао све комунисте и антифашисте да се укључе у одбрану Шпанске републике.