Подела Римског царства|300п|мини Криза III века (позната као војна анархија или криза Царства) је назив који се везује за период историје Римског царства између 235. и 284. године. Та велика криза је била узрокована спољним нападима, унутрашњим грађанским ратовима и економском кризом. Промене које је Царство доживело у том периоду у погледу институција, друштва, економског живота, религије биле су толико дубоке, да се криза III века углавном тумачи као сам наговештај промене епохе, тј. наговештај доласка средњег века.

Током овог педесетогодишњег периода, свака од три велике опасности или невоље која је задесила државу је могла довести до краха Царства. Упркос што је по свакој разумној анализи Царство требало да престане да постоји, оно се одржало: томе су одлучно допринели способни цареви и коначно, Диоклецијанове мере, као и подела Царства.

Током кризе III века, Царством је владало више од двадесет, или чак двадесет пет особа (тачан број није могуће утврдити, због великог броја слабо документованих владавина узурпатора). Највећи број владара у овом периоду имао је изузетно кратке владавине, а већину царева на престо су уздизали њихови војници.

Историја

Доба војничких царева

Максимин Трачанин Максимин (235. – 238.), нови цар, мрзео је племство и владавину почео елиминишући саветнике Александра Севера. Цар је преживео неколико завера током своје владавине, али у војном смислу, Максимин је успешно одбио напад Алемана али уз тешке римске губитке. Након што је обезбедио границе према Германији, Максимин је презимио у Сирмијуму у Панонији одакле се борио против Дачана и Сармата током зиме 235. – 236.

Балбијеније и Пупијеније, Гордијан I и II Почетком 238. у провинцији Африка, избила је побуна због злоупотреба приликом прикупљања пореза. Локално становништво прогласило је остарелог гувернера провинције, Марка Антонија Гордијана Семпронијана и његовог сина Гордијана II за заједничке цареве. Сенат у Риму брзо их је подржао, због старог непријатељства према Максимину, који је био омражен међу сенаторима због свог опскурног порекла и прогона племства. Гордијан I и II добили су титулу августа и сенат је почео да прикупља присталице новим царевима. Максимин је окупио своју војску и кренуо на Рим, његове трупе састојале су се махом од лојалних му панонских легија. Међутим, у Африци је дошло до обрта. Гувернер суседне провинције Нумидије, Капелијан, који је дуго био у непријатељству са Гордијанима, је са својом легијом напао Картагину и надвладао браниоце града. Гордијан II је погинуо у борби; чувши вести о смрти сина, старији Гордијан се обесио.

Са сломом побуне у Африци, сенат се нашао у великој опасности. Пошто су јавно подржали Гордијане, сенатори нису могли да очекују никакву милост од Максимина када буде ушао у Рим. Због овога је сенат одлучио да настави да пркоси Максимину и изабрао двојицу старијих сенатора за цареве, Пупијенија и Балбина. Када је руља у Риму сазнала да је сенат изабрао за цареве људе из патрицијског сталежа - који нису били много популарни међу народом - дошло је до немира у граду. Многи су желели да цар постане унук Гордијана I, Гордијан III, и дошло је до уличних борби.

Пупијен и Балбин морали су да прихвате компромисно решење те је Гордијан III добио титулу цезара. У међувремену, Максимин је напредовао према Риму али је град Аквилеја одбио да му отвори капије. Током опсаде, његови војници постали су незадовољни због болести у кампу. Маја 238., војници су убили Максимина његовог сина и главне саветнике. Главе су им одсечене и однете у Рим.

Пупијен и Балбин тако су постали једини законити цареви, али убрзо су међусобна њихова неслагања довела до нових сукоба. Напослетку су обојицу брутално убили преторијанци, који су били незадовољни чињеницом да служе царевима које је изабрао сенат.

Гордијан III Гордијан III (238. – 244.) остао је једини цар, али, како је имао само тринаест година, сва власт нашла се у рукама преторијанског префекта Тимеситеја, чију је ћерку Транквилију, млади цар оженио.

Видевши да је Рим ослабљен нападима варвара на Рајни и Дунаву, Сасаниди су отпочели напад прешавши Еуфрат. Када су персијанци под вођством Шапура напали Месопотамију, млади цар по последњи пут у римској историји је отворио врата Јанусовог храма и послао велику војску на исток. мини|десно|Биста Гордијана III, музеј у Лувру.

Сасаниди су потиснути иза Еуфрата и поражени у бици код Ресене (243.), сам цар придружио се походу, међутим, његов таст, Тимеситеј умро је под нејасним околностима. Цар је морао да обустави планирани напад на персијску територију. Марко Јулије Филип, познатији као Филип Арабљанин постао је нови преторијански префект а рат са Персијанцима настављен је 244. Дошло је до контра-напада персијанаца и у бици код данашње Фалуџе римљани су тешко поражени а сам Гордијан је умро иако узрок његове смрти није познат. Неки извори наводе да је умро у борби а неки да је убијен по Филиповом налогу. Млади цар, несрећна судбина његовог оца и деде и сама његова трагична смрт, од њега су начинили једну од ретких личности у римској историји коју су многи поштовали. Сенат га је деификовао упркос противљењу новог цара Филипа.

Филип Арапски Поставши цар, Филип (244. – 249.) није желео да понови грешке својих претходника те је пожурио у Рим да осигура свој положај и среди односе са сенатом. Закључен је мир са персијанцима. Јерменија је препуштена персијском утицају а Филип је исплатио Шапуру 500.000 златних динарија у замену за мир.

244. цар се вратио у Рим где је напорно радио да би побољшао односе са сенатом. Старе римске вредности и традиције поново су успостављене. Ипак, Филипу је убрзо понестало новца, огромни данак Персијанцима и амбициозни грађевински подухвати, као и давања за војску, испразнили су касу што је цар решио подизањем пореза и отказивањем уговорених давања племенима северно од Дунава. Ове одлуке имале су великог ефекта на само царство и Филипову владавину. мини|лево|Филип Арабљанин, музеј Ермитаж.

245. цар је морао да напусти Рим, услед напада народа Карпи, који су упали у Дакију, прешли Дунав ка Мезији тиме припретивши Балканским провинцијама. Цар је успоставио свој камп у Филипопољу у Тракији. Нападачи су побеђени и Филип се тријумфално вратио у Рим 247. године. Поводом хиљадугодишњице основања Рима (према традицији, град је основао Ромул, 21. априла 753. п. н. е.) приређене су величанствене прославе и игре као и позоришне представе. Више од 1000 гладијатора погинуло је у борбама у Колосеуму у којима је учествовало на стотине егзотичних животиња. Упркос свечаном расположењу у Риму, дошло је до озбиљних проблема у Панонији где су незадовољне легије прогласиле Тиберија Клаудија Пакатијана за цара. Услед настале забуне, Квади и друга германска племена прешла су границу и опљачкала Панонију. У исто време, Готи су напали Мезију и Тракију и прешавши Дунав опсели Марцијанопољ. И на истоку је дошло до побуна а два нова узурпатора устала су против цара.

Надвладан серијом побуна, Филип је понудио да се повуче али је сенат то одбио и подржао га. Најгласније је цара подржао извесни Гај Месије Квинт Деције. Филип, импресиониран таквом подршком, послао је Деција као специјалног изасланика у Панонију и Мезију.

Деције је успео да умири побуну али незадовољство легија је и даље расло. Дунавске трупе прогласиле су Деција за цара у лето 249. и он је одмах кренуо на Рим.

Филипова ситуација се и без тога већ драматично погоршала, финансијске потешкоће нагнале су цара да девалвира новац, у Египту су избили нереди што је ометало снабдевање Рима житом а то је коштало Филипа подршке. Деције је покушао да постигне споразум са Филипом, међутим, дошло је до битке код Вероне, Филип је поражен и убијен септембра 249. у бици или од стране сопствених војника који су пожурили да угоде новом владару.

Евсевије Цезарејски у својој Црквеној историји наводи да је Филип био први цар хришћанин иако за то не постоје докази.

Трајан Деције

мини|десно|Трајан Деције. Деције, као нови цар (249. – 251.) упамћен је првенствено по прогону хришћана, иако су размере тог прогона можда касније предимензиониране од стране хришћанских писаца. Децијев едикт захтевао је од свих становника царства да принесу жртву пред локалним магистратом, за добробит царства. Сви који би принели жртве добили би сертификат којим се потврђивало да су се повиновали едикту. Заправо, сертификат је био потврда лојалности боговима предака као и потврда конзумације обредне хране и пића. Сертификат је такође укључивао и имена званичника који су надгледали обред. Иако многи историчари наводе да Деције није намеравао да наметне римски пантеон свима у царству, већ да обезбеди јединство државе и потврди старе римске вредности из доба римског мира (Pax Romana). Упркос томе, едикт је довео до немира. Многи хришћани одбили су да принесу жртву ризикујући тако да буду стављени на муке а затим и погубљени. Неколико познатих хришћана је погубљено а међу њима и папа Фабијан.

У исто време, дошло је нове епидемије куге. Између 251. и 266. у Риму је дневно умирало око 5.000 људи.

На Балкану, цар Деције водио је борбу против Гота, који су под вођством краља Книве опсели Никопољ на Дунаву. Готи су ускоро заузели и Филипопољ (модерни Пловдив) а сам цар побегао је пред нападачима, што је био први пут да римски владар буде приморан на бекство пред варварима.

Деције се вратио са појачањима и у бици код Абрита, Деције и његов син, Хереније погинули су а римска војска уништена. Деције је био први римски цар који је погинуо у бици са спољним непријатељем.

После вести о Децијевој смрти, војници су за цара прогласили Требонијана (251. – 253.) генерала у Децијевој војсци. Децијев син, Хостилијан у Риму је прихваћен за цара. Да би избегао нови грађански рат, Требонијан је прихватио Хостилијана као савладара и усвојио га. Убрзо је, међутим, тринаестогодишњи Хостилијан умро од куге. Требонијан и његов син Волусијан тако су постали цареви. Требонијанова владавина обележена је немирима, куга је десетковала популацију а на истоку, Сасаниди су напали Јерменију и уништили једну римску војску. 253., цар Шапур заузео је неколико градова у Сирији, укључујући и Антиохију а римског одговора скоро да није било.

Серија побуна и нереда у провинцијама наставила се, незадовољни војници прогласили су Емилијана за цара. Под нејасним околностима, Требонијан и Волусијан су погинули - или били убијени - у бици против Емилијана августа 253. Иако је сенат прогласио Емилијана за цара, убрзо је дошло до новог сукоба. Валеријан, гувернер Рајнских провинција кренуо је са великом војском према Италији. Емилијанови војници, бојећи се грађанског рата и Валеријанових надмоћних снага, убили су цара код Сполета. Валеријан је проглашен за новог цара.

Валеријан Валеријана (253. – 259.) је и сенат признао за цара након што је овај ушао у Рим. Прва Валеријанова одлука као цара је да прогласи свог сина Галијена за цезара и савладара. Ситуација на истоку била је драматична, Јерменија и Сирија пале су под власт Шапура а и на западу прилике по Рим биле су далеко од повољних. Стога су двојица царева поделили одговорности, Валеријан је кренуо на исток а Галијен на запад. До 257. Валеријан је повратио Антиохију и Сирију под римску власт. 259. цар је био у Едеси али нови талас куге усмртио је много легионара ослабљујући римске снаге и персијанци су опсели град.

Почетком 260. Валеријан је одсудно поражен у Бици код Едесе. Уговорен је састанак са Шапуром, ради преговора о примирју али персијанци су прекршили договор и заробили самог цара који је остао Шапуров заробљеник до краја живота. Овај догађај био је велико понижење за царство.

Галијен