uspravno|мини|Приказ напада келнера по имену Жан Матис на француског председника Армана Фалијера мини|uspravno|Многи сисари, попут тигра, показују зубе као знак агресије — облик апосематизма. Агресија је понашање чији је циљ супротстављање или напад на нешто или некога. Иако се често чини с намером наношења штете, неки је могу усмерити у креативне и практичне сврхе. Може се јавити као реакција или без провокације. Код људи, агресију могу изазвати различити окидачи, на пример, нагомилана фрустрација због блокираних циљева или уоченог непоштовања. Људска агресија се може класификовати на директну и индиректну; док се прва одликује физичким или вербалним понашањем с намером да се некоме нанесе штета, друга се одликује понашањем с намером да се наруше друштвени односи појединца или групе.
У дефиницијама које се често користе у друштвеним и бихевиоралним наукама, агресија је акција или одговор појединца који другој особи доноси нешто непријатно. Неке дефиниције укључују и то да појединац мора имати намеру да науди другој особи.
Из интердисциплинарне перспективе, агресија се сматра „скупом механизама формираних током еволуције како би се појединац, рођаци или пријатељи наметнули другима, стекли или одбранили ресурсе (крајњи узроци) штетним средствима. Ови механизми су често мотивисани емоцијама попут страха, фрустрације, беса, осећаја стреса, доминације или задовољства (непосредни узроци). Понекад агресивно понашање служи као ослобађање од стреса или субјективни осећај моћи”. Предаторство или одбрамбено понашање између припадника различитих врста можда се не сматра агресијом у истом смислу.
Агресија може имати различите облике, који се могу изразити физички, или комуницирати вербално или невербално, укључујући: антипредаторску агресију, одбрамбену агресију (изазвану страхом), предаторску агресију, доминациону агресију, међумушку агресију, агресију резидент-уљез, материнску агресију, специфичну агресију врсте, агресију везану за пол, територијалну агресију, агресију изазвану изолацијом, иритабилну агресију и агресију изазвану стимулацијом мозга (хипоталамус). Постоје два подтипа људске агресије: (1) контролисано-инструментални подтип (сврсисходан или циљно оријентисан); и (2) реактивно-импулсивни подтип (често изазива неконтролисане радње које су неприкладне или непожељне). Агресија се разликује од онога што се обично назива асертивност, иако се ови термини често користе као синоними међу лаицима (као у фразама попут „агресиван продавац”).Akert, R.M., Aronson, E., & Wilson, T.D. (2010). Social Psychology (7th ed.). Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall.
Преглед Долард и сарадници (1939) предложили су да је агресија последица фрустрације, која је описана као непријатна емоција настала услед било каквог ометања у постизању награђујућег циља. Берковиц је проширио ову хипотезу о фрустрацији и агресији и предложио да агресивне тенденције не изазива толико фрустрација колико сама непријатна емоција, те да сви аверзивни догађаји производе негативан афекат, а тиме и агресивне, као и тенденције ка страху. Поред условљених стимулуса, Арчер је категоризовао стимулусе који изазивају агресију (као и страх) у три групе: бол, новина и фрустрација, иако је такође описао и претећу опасност, која се односи на објекат који се брзо креће ка визуелним сензорима субјекта, и може се категорисати као „интензитет”.
Агресија може имати адаптивне користи или негативне ефекте. Агресивно понашање је индивидуална или колективна друштвена интеракција која представља непријатељско понашање са намером наношења штете или повреде. Уобичајено се разликују две широке категорије агресије. Једна укључује афективну (емоционалну) и непријатељску, реактивну или осветничку агресију која је одговор на провокацију, док друга укључује инструменталну, циљно оријентисану или предаторску агресију, у којој се агресија користи као средство за постизање циља.Berkowitz, L. (1993). Aggression: Its causes, consequences, and control. New York, NY: McGraw-Hill. Пример непријатељске агресије био би када особа удари некога ко ју је увредио. Инструментални облик агресије била би оружана пљачка. Истраживања о насиљу из различитих дисциплина пружају одређену подршку разликовању између афективне и предаторске агресије. Међутим, неки истраживачи доводе у питање корисност разликовања између непријатељске и инструменталне агресије код људи, упркос њеној свеприсутности у истраживањима, јер већина стварних случајева укључује мешовите мотиве и међусобно повезане узроке.
Предложене су бројне класификације и димензије агресије. Оне зависе од тога да ли је агресија вербална или физичка; да ли укључује релациону агресију као што је прикривено малтретирање и социјална манипулација;Ellie L. Young, David A. Nelson, America B. Hottle, Brittney Warburton, and Bryan K. Young (2010) Relational Aggression Among Students Principal Leadership, October, copyright the National Association of Secondary School Principals да ли се намерава наношење штете другима; да ли се спроводи активно или изражава пасивно; и да ли је агресија усмерена директно или индиректно. Класификација такође може обухватити емоције повезане са агресијом (нпр. бес) и ментална стања (нпр. импулсивност, непријатељство). Агресија се може јавити као одговор на несоцијалне, али и социјалне факторе, и може имати блиску везу са стилом суочавања са стресом. Агресија се може показати како би се неко застрашио.
На оперативну дефиницију агресије могу утицати морални или политички ставови. Примери су аксиоматски морални поглед назван принцип неагресије и политичка правила која регулишу понашање једне земље према другој. Слично томе, у такмичарским спортовима, или на радном месту, неки облици агресије могу бити дозвољени, а други не (видети Агресија на радном месту).Nathaniel Snow Violence and Aggression in Sports: An In-Depth Look (Part One) (Part 2 Part 3) Bleacher Report, 23 March 2010 Агресивна понашања су повезана са проблемима прилагођавања и неколико психопатолошких симптома као што су антисоцијални поремећај личности, гранични поремећај личности и интермитентни експлозивни поремећај.
Биолошки приступи концептуализују агресију као унутрашњу енергију ослобођену спољним стимулусима, производ еволуције кроз природну селекцију, део генетике и производ хормонских флуктуација. Психолошки приступи концептуализују агресију као деструктивни инстинкт, одговор на фрустрацију, афекат изазван негативним стимулусом, резултат посматраног учења друштва и разноврсних појачања, и резултат варијабли које утичу на лична и ситуациона окружења.
Етимологија Термин агресија потиче од латинске речи , што значи напад. Латинска реч је настала спајањем и , што је значило „корачати ка”. Прва позната употреба датира из 1611. године, у смислу непровоцираног напада.Merriam-Webster: Aggression Retrieved 10 January 2012
Психолошки смисао „непријатељског или деструктивног понашања” датира из енглеског превода списа Сигмунда Фројда из 1912. године.Online Etymology Dictionary: Aggression Retrieved 10 January 2012 Алфред Адлер је 1908. године теоретисао о „агресивном нагону”. Стручњаци за васпитање деце почели су да говоре о агресији, уместо о бесу, од 1930-их година.Stearns, D. C. (2003). Anger and aggression. Encyclopedia of Children and Childhood: In History and Society. Paula S. Fass (Ed.). Macmillan Reference Books
Етологија десно|мини|250п|Мужјаци морских слонова у борби Етолози проучавају агресију у вези са интеракцијом и еволуцијом животиња у природним окружењима. У таквим окружењима, агресија може укључивати телесни контакт као што су грижење, ударање или гурање, али већина сукоба се решава претњама и застрашујућим покретима који не наносе физичку штету. Овај облик агресије може укључивати показивање величине тела, рогова, канџи или зуба; стереотипне сигнале, укључујући изразе лица; вокализације као што је песма птица; ослобађање хемикалија; и промене у боји.Van Staaden, M.J, Searcy, W.A. & Hanlon, R.T. 'Signaling Aggression' in Aggression Academic Press, Stephen F. Goodwin, 2011 Термин агонистичко понашање се понекад користи за ове облике понашања.
Већина етолога верује да агресија пружа биолошке предности. Агресија може помоћи животињи да обезбеди територију, укључујући ресурсе као што су храна и вода. Агресија међу мужјацима се често јавља како би се обезбедиле могућности за парење, и резултира селекцијом здравије/снажније животиње. Агресија се такође може јавити ради самозаштите или заштите потомства. Агресија између група животиња такође може пружити предност; на пример, непријатељско понашање може натерати популацију животиња на нову територију, где потреба за прилагођавањем новом окружењу може довести до повећања генетске флексибилности.Psychology- The Science of Behaviour, pg 420, Neil R Clarkson (4th Edition)
Између врста и група Најочигледнији тип интерспецијске агресије је онај који се примећује у интеракцији између предатора и његовог плена. Међутим, према многим истраживачима, предаторство није агресија. Мачка не шишти нити савија леђа док јури пацова, а активна подручја у њеном хипоталамусу подсећају на она која одражавају глад, а не на она која одражавају агресију.Gleitman, Henry, Alan J. Fridlund, and Daniel Reisberg. Psychology. 6th ed. . Међутим, други ово понашање називају предаторском агресијом и указују на случајеве који подсећају на непријатељско понашање, као што је убијање мишева од стране пацова. У агресивној мимикрији предатор има изглед безопасног организма или објекта привлачног плену; када се плен приближи, предатор напада.
Животиња која се брани од предатора може се упустити у реакцију „бори се или бежи” или „негуј и спријатељи се” као одговор на напад или претњу нападом, у зависности од процене снаге предатора у односу на сопствену. Алтернативне одбране укључују низ антипредаторских адаптација, укључујући сигнале за узбуну. Пример сигнала за узбуну је нерол, хемикалија која се налази у мандибуларним жлездама јединки врсте Trigona fulviventris. Показало се да ослобађање нерола од стране јединки T. fulviventris у гнезду смањује број јединки које напуштају гнездо за педесет посто, као и да повећава агресивна понашања попут грижења. Сигнали за узбуну попут нерола такође могу деловати као сигнали привлачења; код T. fulviventris, јединке које је ухватио предатор могу ослободити нерол како би привукле сараднике из гнезда, који ће затим напасти или угристи предатора.
Агресија између група је делом одређена спремношћу за борбу, која зависи од низа фактора, укључујући бројчану предност, удаљеност од матичних територија, учесталост сусрета група, такмичарске способности, разлике у величини тела и чија се територија напада. Такође, појединац је склонији да постане агресиван ако су у близини други агресивни чланови групе. Један посебан феномен – формирање координисаних коалиција које нападају суседне територије да би убиле конспецифике – документован је само код две врсте у животињском царству: 'обичних' шимпанзи и људи.
Унутар групе Агресија међу конспецифицима унутар групе обично укључује приступ ресурсима и могућностима за размножавање. Једна од њених најчешћих функција је успостављање хијерархије доминације. Ово се дешава код многих врста кроз агресивне сусрете између супарничких мужјака када се први пут нађу заједно у истом окружењу. Обично агресивније животиње постају доминантније. У тест ситуацијама, већина конспецифичне агресије престаје око 24 сата након што се група животиња окупи. Агресија је са овог гледишта дефинисана као „понашање које има за циљ да повећа социјалну доминацију организма у односу на доминантну позицију других организама”. Губљење сукоба може се назвати социјални пораз, а победа или пораз су повезани са низом практичних и психолошких последица.