Антипсихијатрија је контроверзни покрет заснован на ставу да психијатријско лечење често може бити више штетно него корисно за пацијенте. Термин антипсихијатрија је скован 1912. године, а покрет се појавио шездесетих година 20. века, наглашавајући контроверзе о психијатрији. Приговори укључују поузданост психијатријске дијагнозе, упитну ефикасност и штету повезану са психијатријским лековима, неуспех психијатријских лекова да покажу било какве детерминистичке третмане, као и правне бриге о једнаким људским правима и грађанским слободама које се поништавају присуством дијагнозе. Историјске критике психијатрије изашле су на видело након фокусирања на екстремне штете повезане са електроконвулзивном терапијом и терапијом инсулинским шоком. Термин „антипсихијатрија” је споран и често се користи за одбацивање свих критичара психијатрије, од којих се многи слажу да специјализована улога помагача за особе у емоционалном стресу понекад може бити прикладна и омогућити лични избор у одлукама о лечењу.

Поред забринутости у вези са ефикасношћу, антипсихијатрија може доводити у питање филозофске и етичке основе психотерапије и психоактивних лекова, сматрајући да су они обликовани друштвеним и политичким интересима, а не аутономијом и интегритетом појединачног ума. Они могу веровати да „пресуде о питањима урачунљивости треба да буду прерогатив филозофског ума” и да ум не би требало да буде медицинска брига. Неки активисти одбацују психијатријски појам менталне болести. Антипсихијатрија сматра психијатрију принудним инструментом угњетавања због неједнаког односа моћи између лекара, терапеута и пацијента или клијента, као и због веома субјективног дијагностичког процеса. Принудна хоспитализација, која се може правно спровести, представља важно питање у покрету. Принудно лечење такође може бити правно спроведено од стране медицинске професије против воље пацијента.

Овај децентрализовани покрет активан је у разним облицима већ два века. Током шездесетих година 20. века, било је много изазова за психоанализу и мејнстрим психијатрију, у којима је сама основа психијатријске праксе окарактерисана као репресивна и контролишућа. Психијатри идентификовани са антипсихијатријским покретом укључивали су Тимотија Лирија, Р. Д. Ленга, Франка Базаљу, Теодора Лидза, Силвана Аријетија и Дејвида Купера. Други укључени били су Мишел Фуко, Жил Делез, Феликс Гатари и Ервинг Гофман. Купер је сковао термин „антипсихијатрија” 1967. године, а написао је књигу Психијатрија и антипсихијатрија 1971. године. Реч Antipsychiatrie већ је коришћена у Немачкој 1904. године.Bangen, Hans: Geschichte der medikamentösen Therapie der Schizophrenie. Berlin 1992, , page 87 У књизи Мит о менталној болести (1961), Томас Сас је тврдио да је концепт менталне болести као болести валидан само ако постоји доказива телесна патологија, која је, према његовим речима, одсутна у стањима класификованим као менталне болести. У предговору најновијег издања, међутим, написао је да га је директно поткопавао покрет који је предводио Дејвид Купер (1931–1986) и да је Купер покушавао да замени психијатрију сопственом верзијом. Ђорђо Антонучи, који се залагао за непсихијатријски приступ психолошкој патњи, није себе сматрао делом антипсихијатријског покрета. Његов став представља „непсихијатријско размишљање, које психијатрију сматра идеологијом лишеном научног садржаја, незнањем, чији је циљ да уништи људе уместо да покуша да разуме животне тешкоће, како појединачне тако и друштвене, а затим да брани људе, мења друштво и ствара истински нову културу”.Antonucci, Giorgio: Il pregiudizio psichiatrico, Milano, 2020 , , page 10

Антонучи је увео дефиницију психијатрије као предрасуде у књизи I pregiudizi e la conoscenza critica alla psichiatria (1986). Покрет наставља да утиче на размишљање о психијатрији и психологији, како унутар тако и изван тих области, посебно у погледу односа између пружалаца лечења и оних који га примају. Савремена питања укључују слободу насупрот принуди, природу насупрот одгоју и право на различитост. Критичари антипсихијатрије из саме психијатрије противе се основном принципу да је психијатрија штетна, иако обично прихватају да постоје питања која треба решавати.

Медицински стручњаци широко сматрају да антипсихијатријски покрети промовишу негирање менталних болести, а неки сматрају да су њихове тврдње упоредиве са теоријама завере.

Историја

Претече мини|Нарентурм у Бечу — на немачком „кула будала” — била је једна од најранијих зграда наменски изграђених као „лудница”. Изграђена је 1784. године. Први широко распрострањени изазов преовлађујућем медицинском приступу у западним земљама догодио се крајем 18. века. Као део прогресивног доба просветитељства, покрет „моралног третмана” оспоравао је грубе, песимистичне, соматске приступе засноване на телу и спутавању који су преовладавали у систему болница и „лудница” за људе који су се сматрали ментално поремећенима, а који су углавном третирани као дивље животиње без разума. Развијене су алтернативе, које су у различитим регионима предводили бивши пацијенти, у неким случајевима и сами лекари, као и верски и световни филантропи. Овај „морални третман” сматран је пионирским хуманијим психолошким и социјалним приступима, без обзира на то да ли се спроводио у медицинским установама; међутим, он је такође укључивао одређену употребу физичког спутавања, претњи казном и личних и друштвених метода контроле. Како је током 19. века постао етаблирани приступ, расло је и противљење његовим негативним аспектима.

Према Мишелу Фукоу, дошло је до помака у перцепцији лудила, при чему се на њега почело мање гледати као на обману, тј. поремећено расуђивање о истини, а више као на поремећај редовног, нормалног понашања или воље. Фуко је тврдио да су, пре тога, лекари често могли да прописују путовања, одмор, шетње, повлачење и уопште контакт са природом, која се сматрала видљивим обликом истине, као средство за раскид са вештачким светом (а тиме и заблудама). Други облик лечења укључивао је супротност природи, позориште, где се пацијентово лудило одигравало пред њим на такав начин да би се заблуда сама открила пацијенту.

Тако је најистакнутија терапеутска техника постала суочавање пацијената са здравом разумском вољом и ортодоксним страстима, које је идеално отелотворавао лекар. „Лек” је укључивао процес супротстављања, борбе и доминације, где је здрава воља лекара надвладавала проблематичну вољу пацијента. Сматрало се да ће конфронтација довести не само до изношења болести на видело путем њеног отпора, већ и до победе здраве воље и одрицања од поремећене воље. Морамо применити ометајућу методу, да разбијемо спазам помоћу спазма.... Морамо потчинити цео карактер неких пацијената, обуздати њихове заносе, сломити њихов понос, док друге морамо стимулисати и охрабрити (Ескирол, Ж. Е. Д., 1816De la Folie. Chapter 5: Traitement de la folie, pp. 132-133: in Foucault (1997), ). Фуко је такође тврдио да је све веће интернирање „ментално оболелих” (развој све већих и бројнијих азила) постало неопходно не само ради дијагнозе и класификације, већ зато што је затворено место постало услов за лечење које се сада схватало првенствено као надметање воља, питање потчињавања и победе. мини|управно|лево|Крупан план „Ужаса азила Кју” приказаних у Лијевим илустрованим недељним полицијским вестима 1876. године.

Технике и процедуре азила у то време укључивале су „изолацију, приватна или јавна испитивања, технике кажњавања попут хладних тушева, моралне разговоре (охрабрења или укоре), строгу дисциплину, обавезан рад, награде, преференцијалне односе између лекара и његових пацијената, односе вазалства, поседовања, служења, понекад чак и ропства између пацијента и лекара”. Фуко их је сумирао као „дизајниране да од медицинске личности направе 'господара лудила'” кроз моћ коју лекарева воља врши над пацијентом. Ефекат овог помака је затим послужио да се увећа моћ лекара у односу на пацијента, што је корелирало са брзим порастом интернација (азила и присилног задржавања).De la Folie: in Foucault (1997),

Друге анализе сугеришу да је успон азила био првенствено покренут индустријализацијом и капитализмом, укључујући слом традиционалних породичних структура. До краја 19. века, психијатри су често имали мало моћи у пренатрпаном систему азила, делујући углавном као администратори који су ретко обраћали пажњу на пацијенте у систему где су се терапеутски идеали претворили у институционалне рутине. Уопштено, критичари указују на негативне аспекте преласка ка „моралним третманима”, и истовремену широку експанзију азила, медицинске моћи и закона о принудној хоспитализацији, који су одиграли важну улогу у развоју антипсихијатријског покрета. мини|Интернирац којег спутавају у кади. мини|управно|Интернирац у столици за спутавање у Азилу за сиромашне лудаке Западни Рајдинг, 1869. Различите критике новонастале области психијатрије из 19. века тематски се преклапају са антипсихијатријом 20. века, на пример у њиховом преиспитивању медикализације „лудила”. Те критике су се јавиле у време када лекари још нису били постигли хегемонију кроз психијатрију, па стога није постојала јединствена сила којој би се требало супротставити. Ипак, расла је забринутост због лакоће са којом су људи могли бити затворени, уз честе извештаје о злостављању и незаконитом затварању. На пример, Данијел Дефо, аутор Робинзона Крусоа, претходно се залагао за већи надзор владе над „лудницама” и за правичан процес пре присилног интернирања.Defoe, Daniel (1697). An Essay upon Projects. London: Cockerill Касније је тврдио да мужеви користе болнице за азил да би затворили своје непослушне супруге,Defoe, Daniel (1728). Augusta Triumphans: Or, The Way To Make London The Most Flourishing City In The Universe. а у каснијем памфлету да и супруге чине исто својим мужевима.Defoe, Daniel (1740) quoted in Такође је предложено да се улога управника азила одвоји од лекара, како би се обесхрабрило искоришћавање пацијената.Faulkner, B. (1789). Observation on the General and Improper Treatment of Insanity. London

Постојала је општа забринутост да лекари подривају личност медикализацијом проблема, тврдећи да само они имају стручност да суде, и аргументујући да је ментални поремећај физички и наследни. У Енглеској је средином 19. века основано Друштво пријатеља наводних лудака како би оспорило систем и водило кампању за права и реформе. У Сједињеним Државама, Елизабет Пакард је објавила серију књига и памфлета описујући своја искуства у лудници у Илиноису, у коју је била принудно смештена на захтев свог супруга. Све време је била добро препозната класна природа менталних болница и њихова улога као агенција контроле. Нову психијатрију су делимично оспоравале две моћне друштвене институције — црква и правни систем. Ови трендови су тематски повезани са каснијим антипсихијатријским покретом с краја 20. века. Како се психијатрија професионалније етаблирала током 19. века (сам термин је сковао Јохан Кристијан Рајл 1808. у Немачкој као "Psychiaterie") и развијала наводно инвазивније третмане, противљење се повећавало. На југу САД, црни робови и аболиционисти сусрели су се са драпетоманијом, псеудонаучном дијагнозом која је жељу робова да побегну од својих господара представљала као симптом патологије.

Крајем 1870-их постојао је организован изазов психијатрији од стране нове специјалности неурологије, углавном сконцентрисан око контроле државних лудница у Њујорку. Практиканти су критиковали менталне болнице због неуспеха у спровођењу научних истраживања и усвајању модерних терапеутских метода као што је неспутавање. Заједно са лаичким реформаторима и социјалним радницима, неуролози су формирали Национално удружење за заштиту лудих и превенцију лудила. Међутим, када су чланови лаици довели у питање компетентност лекара у азилима да уопште пруже одговарајућу негу, неуролози су повукли своју подршку и удружење се распало.

Ране 1900-е