Атрибуција је термин који се користи у психологији и бави се начином на који појединци перципирају узроке свакодневних искустава, било као спољашње или унутрашње. Модели који објашњавају овај процес називају се теоријом атрибуције. Психолошка истраживања атрибуције започела су радом Фрица Хајдера почетком 20. века, а теорију су даље развили Харолд Кели и Бернард Вајнер. Хајдер је први увео концепт перципираног „локуса узрочности” како би дефинисао перцепцију сопственог окружења. На пример, неко искуство може бити перципирано као узроковано факторима изван контроле особе (спољашње) или као резултат сопственог деловања (унутрашње). Ове почетне перцепције називају се атрибуције. Психолози користе ове атрибуције како би боље разумели мотивацију и компетенцију појединца. Теорија је од посебног интереса за послодавце који је користе за повећање мотивације, циљне оријентације и продуктивности радника.

Психолози су идентификовали различите пристрасности у начину на који људи приписују узрочност, посебно када се ради о другима. Основна грешка атрибуције описује тенденцију да се понашање објашњава диспозиционим или карактерним особинама, уместо узимања у обзир спољашњих фактора. Другим речима, особа је склона да претпостави да су други људи одговорни за сопствене невоље, док за сопствене невоље криви спољашње факторе. Културна пристрасност се јавља када неко доноси претпоставку о понашању особе на основу сопствених културних пракси и уверења.

Теорија атрибуције је критикована као механистичка и редукционистичка јер претпоставља да су људи рационални, логични и систематични мислиоци. Такође, она не успева да узме у обзир друштвене, културне и историјске факторе који обликују приписивање узрока.

Позадина Фриц Хајдер је зачео теорију атрибуције у време када су психолози унапређивали истраживања о личности, социјалној психологији и људској мотивацији. Хајдер је радио самостално на свом истраживању, али је изјавио да не жели да се теорија атрибуције приписује њему, јер су у процес биле укључене многе различите идеје и људи. Вајнер је тврдио да је Хајдер био превише скроман и да отвореност теорије одржава њену функционалност и данас. Теорија атрибуције је изворна „матична” теорија, из које су се развили модел коваријације Харолда Келија и тродимензионални модел Бернарда Вајнера. Теорија атрибуције је такође утицала на неколико других теорија, као што је Хајдеров перципирани локус узрочности, што је на крају довело до Десијеве и Рајанове теорије самоодређења.

Кључни теоретичари

Фриц Хајдер Гешталт психолог Фриц Хајдер се често описује као „отац теорије атрибуције” с почетка 20. века. У својој дисертацији из 1920. године, Хајдер се бавио проблемом феноменологије: зашто опажачи приписују својства као што је боја опаженим објектима, када су та својства заправо ментални конструкти? Хајдеров одговор је био да опажачи оно што „директно” осећају — на пример, вибрације у ваздуху — приписују објекту за који сматрају да узрокује те сензорне податке. „Опажачи суочени са сензорним подацима тако виде перцептивни објекат као нешто 'спољашње', јер сензорне податке приписују њиховим основним узроцима у свету.” Хајдер је проширио ову идеју на атрибуције о људима: „мотиви, намере, осећања... суштински процеси који се манифестују у отвореном понашању”. Најпознатији допринос Фрица Хајдера психологији почео је 1940-их година, када је почео да проучава и прикупља знања о међуљудском понашању и социјалној перцепцији. Ове налазе је сабрао у својој књизи из 1958. године, Психологија међуљудских односа (енгл. The Psychology of Interpersonal Relations), а Хајдеров рад је постао широко признат као најбољи извор знања о теорији атрибуције. У овој књизи, Хајдер наводи два кључна циља која је планирао да постигне у својим студијама. Његов први циљ био је да развије научну теорију засновану на „концептуалној мрежи погодној за неке од проблема у овој области”. Теоретичари који покушавају да следе Хајдеров пут често погрешно тумаче овај циљ, јер многи погрешно претпостављају да је суштина људског понашања дихотомија особе, а не оно што је Хајдер заправо сугерисао у својој књизи. Хајдеров други циљ био је да редефинише разумевање „психологије здравог разума” како би развио сопствену научну теорију која објашњава социјалну перцепцију код људи. Овај други циљ је јасније дефинисао Хајдерову теорију атрибуције. Кроз своје истраживање теорије атрибуције, бавио се разлозима због којих особа постиже успех или неуспех. Да би организовао истраживање, Хајдер је разлоге поделио на три различите теме: прва је способност, друга напор, а трећа тежина задатка. Хајдер је способност и напор сматрао унутрашњим факторима, а тежину задатка спољашњим фактором.

Бернард Вајнер Бернард Вајнер није био зачетник теорије, али је проширио теорију атрибуције на неколико начина како би остала релевантна за данашње друштво. Најутицајнији аспект Вајнеровог рада је мотивациони аспект теорије атрибуције, који је увео око 1968. године. То значи да начин на који неко перципира прошле догађаје и поступке одређује које ће поступке та особа предузети у будућности, јер су је прошла искуства мотивисала да то учини. Вајнер је свој допринос теорији атрибуције изградио на другим познатим теоријама као што су Аткинсонова теорија мотивације, теорија нагона и Торндајков закон ефекта, који описује како ће се награђена понашања вероватно понављати. Вајнер је тврдио да је теорија атрибуције субјективна, што значи да мисли и осећања особе покрећу ову теорију. То значи да истраживачи не морају да остану објективни у свом истраживању и могу да истражују емоције, пристрасности, мотивације и понашања својих учесника.

Харолд Кели Харолд Кели, социјални психолог, проширио је Хајдерову теорију атрибуције. Келијев главни истраживачки циљ био је да нагласи централне идеје које је Хајдер открио у теорији атрибуције. Први фокус Келијевог истраживања био је поглед на спољашње и унутрашње атрибуције. Његов други фокус био је утврђивање да ли је поступак за долажење до спољашњих и унутрашњих атрибута повезан са експерименталном методологијом. Кели је касније ову идеју претворио у свој модел/принцип коваријације. Кели описује овај принцип као „ефекат који се приписује оном услову који је присутан када је ефекат присутан и који је одсутан када је ефекат одсутан”. Кели је посматрао узрочне закључке и покушао да разради Хајдеров модел објашњавајући ефекте одређених фактора.

Врсте

Спољашња Спољашња атрибуција, такође названа ситуациона атрибуција, односи се на тумачење нечијег понашања као узрокованог окружењем појединца. На пример, ако се некоме пробуши гума на аутомобилу, то се може приписати рупи на путу; приписивањем догађаја лошем стању ауто-пута, особа може да осмисли догађај без нелагоде да је то можда у стварности био резултат њене лоше вожње. Појединци чешће повезују несрећне догађаје са спољашњим факторима него са унутрашњим.

На пример, размотримо особу која користи спољашње атрибуције као начин да не користи слушне апарате. Примери за то су: пацијент нема новца да приушти слушне апарате, па их не купује. Особа верује да би коришћење слушних апарата учинило теретом за људе око себе, па их не носи. Особа не верује лекару који јој прописује слушне апарате. На крају, особа верује да друга здравствена стања, било њена или неког другог у њеном животу, имају предност над потребом за слушним апаратима.

Вен Фангфанг је истраживала како људи реагују када посматрају ситуације из спољашње перспективе, фокусирајући се на то како атрибуција кривице утиче на емоције и понашање. Студија је тестирала да ли појединци који кривицу приписују људима, а не спољашњим факторима, чешће доживљавају бес, што затим може довести до агресивног понашања или друштвеног избегавања. Да би ово истражили, истраживачи су анализирали реакције на два стварна догађаја: цурење приватних података повратника из Вухана и одбијање радника који се враћају из Хубеја. У трећем делу студије, објаснили су да ли би промена начина на који би људи препознали кривицу (унутрашња наспрам спољашње) утицала на њихове емоције и будуће поступке. Налази показују да када појединци кривицу приписују другима (унутрашња атрибуција), већа је вероватноћа да ће осећати бес и непоштовање, што резултира или агресијом или избегавањем. Студија показује како унутрашње атрибуције могу појачати негативне емоционалне реакције и обликовати друштвена понашања.

Унутрашња Унутрашња атрибуција, или диспозициона атрибуција, односи се на процес приписивања узрока понашања некој унутрашњој карактеристици, као што су симпатичност и мотивација, а не спољашњим силама. Овај концепт се преклапа са локусом контроле, где појединци осећају да су лично одговорни за све што им се догађа.

Размотримо пример особе која користи унутрашње атрибуције да оправда неношење прописаних слушних апарата. Примери за то су: пацијент верује да слушни апарати нису неопходни, па одлучује да их не носи. Пацијент се плаши стигматизације због инвалидитета и потребе за слушним апаратима да би правилно чуо, па одлучује да их не носи. Пацијент се бори са уклапањем слушних апарата у свакодневни живот и верује да је лакше не носити их. На крају, пацијент не разуме у потпуности користи које ће му слушни апарати пружити, па одлучује да их не носи упркос предностима које би му донели.

Вен Фангфанг је објаснила како су посматрачи треће стране реаговали на дискриминацију радника који се враћају из Хубеја, фокусирајући се на то како је њихова способност да припишу кривицу (унутрашња атрибуција) утицала на њихове емоције и понашања. Студија је открила да када посматрачи криве друге, осећају се љутије, што доводи до избегавања или агресивног понашања. Друге емоције, као што су туга и напетост, остале су исте. Овај налаз подржава модел когниција-емоција-акција, који показује како тумачења ситуације утичу на емоционалне реакције и следеће поступке појединаца. За разлику од спољашње атрибуције, где се криве фактори околине, унутрашња атрибуција доводи до јачих негативних емоција и интензивнијих реакција.

Остале димензије атрибуције Разлика између унутрашњих и спољашњих атрибуција допуњена је другим димензијама атрибуције када је теорија атрибуције примењена на разумевање клиничке депресије.Abramson, L.Y., Seligman, M.E.P. and Teasdale, J. : 49–74. 1978. Ове димензије укључују да ли се узрок перципира као стабилан или нестабилан, тј. да ли траје током времена или је краткотрајан, и да ли се узрок перципира као глобалан (тј. утиче на све ситуације у животу особе) или специфичан за ситуацију.

Теорије и модели

Психологија здравог разума У књизи Психологија међуљудских односа (енгл. The Psychology of Interpersonal Relations) из 1958. године, Фриц Хајдер је покушао да истражи природу међуљудских односа и подржао концепт онога што је назвао „здрав разум” или „наивна психологија”. У својој теорији, веровао је да људи посматрају, анализирају и објашњавају понашања помоћу објашњења. Иако људи имају различите врсте објашњења за догађаје у људском понашању, Хајдер је открио да је веома корисно груписати објашњења у две категорије: унутрашње (личне) и спољашње (ситуационе) атрибуције. Када се направи унутрашња атрибуција, узрок датог понашања се приписује карактеристикама појединца као што су способност, личност, расположење, напори, ставови или диспозиција. Када се направи спољашња атрибуција, узрок датог понашања се приписује ситуацији у којој је понашање виђено, као што су задатак, други људи или срећа (да је појединац који производи понашање то учинио због окружења или друштвене ситуације). Ове две врсте воде ка веома различитим перцепцијама појединца који се упушта у понашање.

Перципирани локус узрочности