Битка на Мишару или бој на Мишару је битка вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске у месту Мишар код Шапца од 13. августа до 15. августа (односно од 1. до 3. августа по јулијанском календару) 1806. Ова битка је једна од највећих победа српских устаника за време Првог српског устанка. Битку је овековечио Филип Вишњић у народној епској песми „Бој на Мишару”, док ју је руски сликар Афанасиј Иванович Шелоумов овековечио монументалном композицијом уља на платну „Бој на Мишару”.
Позадина 1806. године на савет Наполеона Бонапарте, Порта је решила да се разрачуна са српским устаницима. По ратном плану који су разрадили француски официри, Турска војска је требала да изврши офанзиву на устаничку територију са концентричним нападима. Послате су војске из три правца. Прву војску из правца Видина са око 18 хиљада војника зауставио је 24. јуна 1806. године код Пореча Миленко Стојковић. Друга војска из правца Ниша предвођена Ибрахим пашом Бушатлијом од Скадра кретала се са 55 хиљада низама, коњицом и 17 топова и кумбара ка Делиграду. Док је Карађорђе са шумадијском војском био још на Морави и чекао напад Турака од Ниша, трећа војска Турака из Босне, предвођена босанским везиром Сулејман-пашом Скопљаком и пашама Синаном и Хасаном, су продрли преко Мачве до Шапца, окупирали га и потиснули устанике до ушћа реке Вукдраже у Саву. Истовремено, један јачи одред Турака под командом сребреничког Хаџи-бега је кренуо из Соко града према Ваљевској нахији. Турски план је био да се ова колона у Палежу споји са главнином која је из Шапца требало да настави ка Београду.
Јаков Ненадовић је известио Карађорђа и затражио помоћ, а овај му је поручио да што дуже задржава Турке како зна и уме, док он не стигне, пошто победи Турке на Делиграду. Стојан Чупић и прота Матеја Ненадовић су преговарали са Турцима у Бадовинцима, задржавши их двадесетак дана да са главном војском не пођу на Шабац. Када је босански везир стигао са војском до Шапца, Карађорђе је већ победио на Морави и кренуо у Подриње.
Карађорђе је са војском брзо стигао до Лајковца, а одатле је кренуо ка шанцу на Кличевцу код Ваљева. Главнину војске је предао Милошу Обреновићу да прихвати борбу са Хаџи-бегом. Карађорђе је очигледно хтео прво да се ослободи Хаџи-бега, а онда да нападне Сулејман-пашу Скопљака. Хаџи-бег је поражен 1. августа (20. јула по старом календару) 1806. код Братачића.
Босански везир је са својом војском истог дана кренуо из Шапца ка Београду. Десно крило његове војске на челу са бањалучким Хасан-пашом су устаници дочекали у Месарцима и потиснули ка Шапцу. Главнина турске војске под командом Сулејман-паше је наставила напредовање и увече се улогорила у селу Ушће. Ту су их током ноћи напали Јаков Ненадовић и поп Лука Лазаревић. Ујутро су се устаници повукли, али су друге ноћи опет напали Турке. Босански везир је одлучио да се повуче до Шапца и да чека повољнију прилику да нападне Београд.
Карађорђе се кретао врло опрезно и прикривено, бојећи се да у току марша не дође до сукоба са бројчано надмоћнијом турском војском. Напред је ишао Карађорђе са старешинама, за њим коњица, па бројна пешадија у белим чакширама и кратким гуњцима, са дугом косом везаном у перчинеПетар Милатовић, Бранко Богдановић, Забавников занимљиви водич кроз Први српски устанак, јатаганима о појасу и дугом пушком о рамену, а зачеље су чинили старци и голобради младићи са ашовима, лопатама, будацима и секирама.Богдан Секендек, Бој на Мишару, стр. 25 и 26 Иако ни једна од обе војске нису имале прописе о униформама, знакова разликовања српских од турских војника било је много од тога да су Турци носили углавном чалме и турбане, а Срби фесове, шубаре или били гологлави, па до тога да је коса била знак распознавања, јер су Срби дугу косу везивали у перчин, док су Турци бријали главе. Обе војске су око струка везивале разнобојне платнене појасеве, највише црвене боје. Такође су Турски војници били богатије одевени од Срба, а и начин ношења сабља се код Турака и Срба разликовао.Такође су и боје одеће биле различите, будући да је Србима било забрањено да носе зелену господску одећу, и углавном су носили белу одећу од грубог сукна.Радош Љушић, Карађорђевићи, владари и ратници, Карађорђе вожд народа српског, Устаници су били наоружани као и Турци пушкама крџалинкама, танчицама и рогама. Пре доласка на Мишар, Карађорђе је војску прво зауставио код храстова у селу Трбушац, да се причесте. Потом је војску опет зауставио крај једне ограде од прошћа. Он је ишчупао два проштаца из ограде, дао их сеизу и рекао војсци да свако ишчупа онолико проштаца колико може да понесе, јер ће се од тих проштаца градити шанац.
Дана 9. августа је српска војска јачине 6000-7000 пешака и до 2000 коњаника била на Мишару и стигла на Мишарско брдо. Карађорђе је одабрао место на заравни мишарског брега, шест стотина корака од литице, показао свом барјактару Секули Гавриловићу где да пободу кочеве и устаници су почели да подижу шанац између Саве и Јеленачке шуме, негде на заравни мишарског брда, јер је Карађорђе видео тактички и стратешки потенцијал, будући да је имао добар преглед терена испред брда, одакле ће се Турци кретати. Карађорђе је избор места за шанац поткрепио речима: „Овде сам ја и раније био и са Турцима се тукао. Ако Турци хоће према Београду морају овим путем који пресеца поље. Лево не могу од густе шуме, а десно од нас је Сава иза ових шумарака. Ова шума и Сава могу послужити као ослонац нашим положајима. У шуми можемо прикрити резерве. Уздигнути део Мишарског поља нам омогућава да видимо Турке из даљине.”Богдан Секендек, Којекуде, Његовим трагом, Многи наводе да је положај шанца био пресудан за победу. Док шанац још није био изграђен, Турци су 10. августа изашли из свог логора око Шапца и напали Србе. Двапут су јуришали и двапут су били одбијени. Турци су затим почели да праве топовске положаје и да намештају кошаре, док су Срби у расутом строју пуцали на њих и ометали их у изради положаја.Константин Ненадовић,Живот и дела великог Ђорђа Петровића,Карађорђа,стр.149 мини|Фес је био обележје распознавања устаничке војске
Топографија По свом геофизичком изгледу, Мишар одудара од пространог равничарског дела у ком је смештен Шабац. То је простор са неравним теренима, увалама и брежуљцима, који одговара више шумадијском делу Србије, него Посавини. Мишарски брег (или брдо на ком се налазио шанац), иако једва педесет метара штрчи изнад равнице која је пукла испод Мишара, доминира над Шапцом и његовом околином. Може се описати као зараван, тј. плато или релативно равна површина која је узвишена у односу на осталу површину око ње. Мишар се убраја у три узвишења која окружују Шабац, заједно са Летњиковачким брдом и Јевремовцем. Од литице Мишарског брега терен је раван, а равно поље на брегу се простире све од Орида, где се падином завршава брег. Такође Мишарски брег има и падину у правцу реке Саве. Карађорђе је напоменуо да бира простор између реке Саве и густе шуме, будући да је шанац био позициониран да му Сава дође са десне, а шума са леве стране, како Турци не би могли да заобиђу шанац. Простор од реке Думаче где се налазио везиров шатор са штабом па до литице брега је раван, као и плато на брегу где је био шанац због чега се често везано за битку спомиње Мишарско поље. Сам Карађорђе је у припреми битке навео да ће шанац бити изграђен на издигнутом делу Мишарског поља, како би српска војска могла да посматра кретање турске војске Мишарским пољем. Битка се одиграла на простору од речице Думаче па до данашњег споменика битке. Најжешће борбе вођене су на платоу Мишарског брега око шанца. Само бојно поље се налазило на простору између речице Думаче, реке Саве, шуме у Јеленчи, Орашца и сланог извора Слатине код Мишарског брега. мини|Литица Мишарског брега са црквом на врху заравни и кућама у подножју
Шанац Шанац је 1848. године обишао Јанко Шафарик. По Јанку Шафарику, најдужа северна страна је била дуга 303 -{m}-, а источна 285 -{m}-. На источној страни постављени су тешки топови – Крња и Шибоња.Српско географско друштво - часопис Глобус бр. 30: „Мишар као одредиште ђачких екскурзија“, Љиљана Грчић, (2005), приступ 14.4.2013 Ров око шанца је био дубок 1,1 -{m}-, при врху широк 1,5, а при дну 0,8 -{m}-. На земљаном грудобрану је било постављено дебело и зашиљено коље у виду палисаде постављено усправно са шиљцима нагоре, а испред њега дубоке „курјачке јаме“, кружне рупе у којима је такође било пободено зашиљено коље. Палисаде је Карађорђе са устаницима наводно претходно ишчупао из некакве ограде на путу ка Мишару. Између две више зашиљене палисаде, налазила се у размаку нижа палисада, такозвана пушкарница, преко које би борци пребацили пушку и пуцали. Такође су на шанцу биле израђене нише за муницију. Иза грудобрана налазио се банкет, т.ј. простор за стрелце, на које је могло да стане два реда стрелаца, а иза банкета налазио се ров за ред стрелаца који је пунио оружје. Имао је четири топовске табле, од којих је једна била редан. Унутрашња страна грудобрана била је обложена плетивом. Шанац је имао капију за испад пешадије као и велику капију за топове. У средини шанца су се налазили Карађорђев чадор и земљани магацин за џебану. Шанац је био удаљен неких 600 корака од ивице мишарског брда и налазио се у близини места званог Доња Слатина. Шанац је на платоу заравни подигнут тик уз пут који од Шапца води ка Палежу и Београду тако да се са леве стране шанца налазила густа шума, а десно од шанца је била река Сава. На тај начин је Карађорђе практично Турској војсци затворио пут ка Београду, јер је због шуме и реке Саве то био једини пролаз на путу од Шапца ка Београду. Такође се наводи да је услед дуге августовске суше земља била тврда, па је копање шанца било јако тешко, посебно по августовској спарини. Од шанца данас није остало никаквог трага. Више пута предлагано је да се шанац у потпуности обнови; 2015. године градске власти у Шапцу су урадиле мали сегмент грудобрана шанца са кољем на месту где се налазе Карађорђеви бунари, међутим овај сегмент историјски је нетачно урађен, будући да је грудобран превише низак и да је коље постављено под углом од 45 степени, а заправо је коље на Мишарском шанцу стајало као ограда под углом од 90 степени окренуто са шиљцима нагоре.
Топови Српски устаници су поседовали четири топа, од тога два тешка гвоздена топа Крња и Шибоња, једну хаубицу(кубуз)Генерал-потпуковник Никола Гажевић,Војна енциклопедија, Друго издање, Том 3, Фоча-Јајце,Београд 1972,стр.398 и једну кумбару.
Битка мини|лево|План Мишарске битке по Јанку Шафрику. |мини|200п|Споменик жртвама битке на Мишару Дана 13. августа прво је обављено јутрење. Карађорђе је на ограду поставио стрелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замењивати прве док пуне пушке. У сваком углу шанца је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми. Преко реке Саве, окупио се на позив Турака народ из Срема да посматра битку. Међу њима били су и официри аустријске војске који су наредили да се подигне осматрачница и да се посматра ток боја.