Деиндивидуализација је концепт у социјалној психологији који се генерално сматра губитком самосвести у друштвеним групама, иако је ово спорно (види испод). За социјалног психолога, ниво анализе је појединац у контексту друштвене ситуације. Као такви, социјални психолози наглашавају улогу унутрашњих психолошких процеса. Други друштвени научници, попут социолога, више се баве ширим друштвеним, економским, политичким и историјским факторима који утичу на догађаје у датом друштву.

Преглед Теорије деиндивидуализације предлажу да је то психолошко стање смањене самоевалуације и смањене бојазни од процене, што узрокује антинормативно и дезинхибирано понашање. Теорија деиндивидуализације настоји да пружи објашњење за различита антинормативна колективна понашања, као што су насилне гомиле, масе за линчовање итд. Теорија деиндивидуализације такође је примењена на геноцид и постулирана као објашњење за антинормативно понашање на интернету и у комуникацији путем рачунара.

Иако се генерално анализира у контексту негативних понашања, као што су насиље руље и геноцид, утврђено је да деиндивидуализација игра улогу и у позитивним понашањима и искуствима. Још увек постоје одређене варијације у разумевању улоге деиндивидуализације у стварању антинормативних понашања, као и у разумевању како контекстуални знаци утичу на правила конструкта деиндивидуализације. Деиндивидуализација је губитак осећаја сопства у групи.

Главни теоријски приступи и историја

У савременој социјалној психологији, деиндивидуализација се односи на умањење осећаја индивидуалности које се јавља уз понашање које није у складу са личним или друштвеним стандардима понашања. На пример, неко ко је анонимни члан руље вероватније ће се понашати насилно према полицајцу него познати појединац. У једном смислу, деиндивидуализовано стање се може сматрати привлачним ако неко осећа да се може слободно понашати импулсивно, не размишљајући о могућим последицама. Међутим, деиндивидуализација је такође повезана са „насилним и антисоцијалним понашањем”..

Класичне теорије Гистав ле Бон је био рани истраживач овог феномена као функције гомиле. Ле Бон је представио своју теорију психологије масе у својој публикацији из 1895. године, Гомила: студија популарног ума. Француски психолог је окарактерисао свој постулирани ефекат менталитета гомиле, при чему индивидуалне личности постају доминиране колективним начином размишљања гомиле. Ле Бон је понашање гомиле сматрао „једногласним, емотивним и интелектуално слабим”. Он је теоретисао да губитак личне одговорности у гомили доводи до склоности ка примитивном и хедонистичком понашању целе групе. Овај резултујући менталитет, према Ле Бону, више припада колективу него било ком појединцу, тако да су индивидуалне особине потиснуте. Ле Бон је већ нагињао ка концепцији деиндивидуализације као стања изазваног смањењем одговорности, које проистиче из степена анонимности услед припадности гомили, где се пажња премешта са сопства на стимулативније, спољашње квалитете деловања групе (које може бити екстремно).

У суштини, појединци у гомили Ле Бона су робови начина размишљања групе и способни су да изврше најнасилније и најхеројскије чинове. Ле Боново објашњење феномена понашања у гомили на групном нивоу инспирисало је даље теорије о колективној психологији од Фројда, Макдугала, Блумера и Олпорта. Фестингер, Пепитон и Њуком су поново размотрили идеје Ле Бона 1952. године, сковавши термин деиндивидуализација да би описали шта се дешава када се особе унутар групе не третирају као појединци. About deindividuation theory, a social psychological account of the individual in the crowd and an attempt to explain anti-normative collective action Према овим теоретичарима, шта год да привлачи сваког члана одређеној групи, узрокује да они стављају већи нагласак на групу него на појединце. Ова неодговорност унутар групе има ефекат „смањења унутрашњих ограничења и повећања понашања које је обично инхибирано”. Фестингер и сарадници су се сложили са Ле Боновом перцепцијом понашања у гомили у смислу да су веровали да појединци постају утопљени у гомилу, што доводи до смањене одговорности. Међутим, ови релативно модерни теоретичари су разликовали деиндивидуализацију од теорије гомиле реформишући идеју да се губитак индивидуалности унутар гомиле замењује групним начином размишљања. Уместо тога, Фестингер и сарадници су тврдили да губитак индивидуалности доводи до губитка контроле над унутрашњим или моралним ограничењима.Postmes, T. & Spears, R. (1998). ,

Алтернативно, Р. Ц. Зилер (1964) је тврдио да су појединци подложни деиндивидуализацији под специфичнијим ситуационим условима. На пример, он је сугерисао да под награђујућим условима, појединци имају научени подстицај да испоље индивидуализоване квалитете како би себи приписали заслуге; док под кажњавајућим условима, појединци имају научену тенденцију да се деиндивидуализују кроз утапање у групу као средство дифузије одговорности.

П. Г. Зимбардо (1969) је сугерисао да „изражавање нормално инхибираног понашања” може имати и позитивне и негативне последице. Он је проширио предложени скуп фактора који доприносе деиндивидуализацији, изван анонимности и губитка личне одговорности, укључујући: „узбуђење, сензорно преоптерећење, недостатак контекстуалне структуре или предвидљивости, и измењену свест услед дрога или алкохола”, као и „измењене временске перспективе... и степен укључености у функционисање групе”. Зимбардо је постулирао да ови фактори доводе до „губитка идентитета или губитка самосвести”, што резултира неодговарањем појединца на спољашње стимулусе и губитком „когнитивне контроле над мотивацијама и емоцијама”. Сходно томе, појединци смањују своју усклађеност са добрим и лошим санкцијама које намећу утицаји изван групе.

Зимбардо је био доследан Фестингеру и сарадницима у својој сугестији да губитак индивидуалности доводи до губитка контроле, узрокујући да се погођене особе понашају интензивно и импулсивно, напустивши унутрашња ограничења. Међутим, он је развио овај модел специфицирајући „улазне варијабле” (ситуационе факторе) које доводе до овог губитка индивидуалности, као и природу резултујућих понашања (емоционална, импулсивна и регресивна). Зимбардо је даље развио постојећу теорију деиндивидуализације сугеришући да су ова понашања „самопојачавајућа” и стога тешко заустављива. Штавише, Зимбардо није ограничио своју примену на групне ситуације; он је такође применио теорију деиндивидуализације на „самоубиство, убиство и међуљудску непријатељство”.

Савремене теорије Крајем седамдесетих, Ед Динер је почео да изражава незадовољство тадашњом хипотезом о деиндивидуализацији, коју је сматрао неважећом без специфичног фокуса на психолошке процесе који доводе до деиндивидуализованог стања. Не само да је Зимбардов модел био мањкав у том погледу, већ улога његових улазних варијабли у изазивању антинормативних понашања није била уједначена. Сходно томе, Динер је преузео на себе да усаврши Зимбардов модел тако што је даље специфицирао унутрашње процесе који воде до деиндивидуализације. Године 1980. тврдио је да обраћање пажње на сопствене вредности кроз самосвест повећава способност те особе да се саморегулише. У групном контексту, када се пажња дистрибуира ка споља (у складу са овим моделом), даље од сопства, појединац губи способност да рационално планира своје поступке и замењује планирана понашања појачаном реакцијом на знакове из окружења. Тако је, према Динеру, смањење самосвести „дефинишућа карактеристика деиндивидуализације”. Динер је предложио да је строги фокус на анонимност као примарни фактор деиндивидуализације створио емпиријску препреку, позивајући на преусмеравање емпиријских истраживања на ту тему.

Иако је Динер успео да скрене фокус са анонимности у теоријској еволуцији деиндивидуализације, није успео емпиријски да разјасни функцију смањене самосвести у изазивању дезинхибираног понашања. Као одговор на ову нејасноћу, Прентис-Дан и Роџерс (1982, 1989) су проширили Динеров модел разликујући јавну самосвест од приватне самосвести. Они су теоретисали да се јавна самосвест смањује помоћу „знакова одговорности”, као што су дифузија одговорности или анонимност. Такви фактори, према овим теоретичарима, узрокују да чланови гомиле изгубе осећај последица за своје поступке; стога се мање брину о томе да буду оцењени и не очекују казну. Приватна самосвест (где се пажња премешта са сопства), међутим, смањује се „знаковима пажње”, нпр. групном кохезијом и физиолошким узбуђењем. Ово смањење доводи до „унутрашњег деиндивидуализованог стања” (које укључује смањену приватну самосвест и измењено размишљање као природни нуспродукт) које узрокује „смањену саморегулацију и пажњу према интернализованим стандардима за одговарајуће понашање”. Теоретичари „диференцијалне самосвести” сугерисали су да оба облика самосвести могу довести до „антинормативног и дезинхибираног понашања”, али је само процес смањене приватне самосвести, по њиховој дефиницији, био деиндивидуализација.

СИДЕ Најновији модел деиндивидуализације, модел социјалног идентитета ефеката деиндивидуализације (СИДЕ), развили су Расел Спирс и Мартин Ли 1995. године. СИДЕ модел тврди да манипулације деиндивидуализацијом могу имати ефекат смањења пажње на индивидуалне карактеристике и међуљудске разлике унутар групе. Они су свој модел представили објашњавајући да изражавање социјалног идентитета може испунити две опште функције: Афирмацију, усклађивање или јачање индивидуалних или групних идентитета. Убеђивање публике да усвоји одређена понашања.

Овај модел покушава да објасни низ ефеката деиндивидуализације који су изведени из ситуационих фактора као што су урањање у групу, анонимност и смањена препознатљивост. Дакле, деиндивидуализација је повећана истакнутост групног идентитета која може настати манипулацијом таквих фактора. СИДЕ модел је у супротности са другим објашњењима деиндивидуализације која укључују смањени утицај сопства. Даља објашњења Рајхера и сарадника наводе да манипулације деиндивидуализацијом утичу на прихватање норми не само кроз њихов утицај на самодефиницију, већ и кроз њихов утицај на односе моћи између чланова групе и њихове публике.

Класични и савремени приступи се слажу у главној компоненти теорије деиндивидуализације да деиндивидуализација доводи до „антинормативног и дезинхибираног понашања”.

Главна емпиријска открића

Милграм (1963)