мини|десно|Пример за еклектицизам у коме су примењени стилови ренесансе и готике на згради Светог Августина у Паризу. Еклектицизам (од — изабрати) представља филозофски приступ који се не придржава строго једне парадигме или скупа претпоставки, већ се ослања на више различитих теорија, стилова или идеја како би стекао потпунији увид у одређени предмет, или примењује различите теорије у конкретним случајевима. Међутим, ово често подразумева одсуство строгих конвенција или правила која би прописивала како и које теорије треба комбиновати.
Еклектицизам у етици, филозофији, политици и религији се често пореди са синкретизмом, али се ова два концепта разликују у приступу повезивања елемената из различитих традиција. Док синкретизам у религији подразумева стапање или асимилацију неколико различитих традиција у нови, јединствени систем, еклектицизам усваја елементе из различитих система, али их не мора нужно интегрисати у једну заокружену целину. Ова разлика омогућава шири, свеобухватнији приступ у еклектицизму, где се избор заснива на појединачној вредности или склоности, а не на тежњи ка стварању нове јединствене традиције.
Порекло Забележено је да су еклектицизам први практиковали антички грчки и римски филозофи који се нису везивали ни за један одређени систем, већ су из постојећих филозофских веровања одабирали она учења која су им се чинила најразумнијим. Од тако прикупљеног материјала изградили су сопствени филозофски систем. Термин потиче од грчке речи („онај који бира најбоље”), а она од („изабран, одабран”). Познати еклектичари у грчкој филозофији били су стоици Панетије и Посидоније, и представници Нове Академије Карнеад и Филон из Ларисе. Међу Римљанима, Цицерон је био изразито еклектичан, будући да је објединио перипатетичка, стоичка и новоакадемичарска учења. Филонов наследник и Цицеронов учитељ Антиох из Аскалона заслужан је за то што је Академија под његовим утицајем коначно прешла из скептицизма у еклектицизам. Други еклектичари били су Варон и Сенека Млађи.
Међутим, како наводе Рошкер и Сухадолник, иако еклектицизам има грчко порекло, сам термин се ретко користио и чак је добио негативну конотацију међу историчарима грчке мисли, који су га повезивали са нечистим и неоригиналним мишљењем. Научници попут Климента Александријског тврдили су да еклектицизам има дугу историју у грчкој филозофији и да почива на дубљем метафизичком и теолошком уверењу да је апсолут/Бог извор свих племенитих мисли и да се сви делићи истине могу пронаћи унутар различитих филозофских система.
Употреба мини|Велико предворје Палате Гарније, аутор Шарл Гарније, 1860–1875. Стилски, тежило се барокној раскоши кроз раскошно декорисане монументалне структуре које су евоцирале Версај Луја XIV. Међутим, то није била пука обнова барока, већ синтеза класицистичких стилова, попут ренесансе, барока, рококоа, неокласицизма итд. Стога је то пример еклектицизма у архитектури. мини|Рана кућа у румунском националном стилу у улици Григоре Александреску у Букурешту, Румунија, непознати архитекта, око 1900, која меша елементе Боз-ара и румунског националног стила Архитектура и уметност
Еклектицизам у уметности представља комбинацију, мешање разних стилова или „позајмљивање” елемената једног уметничког правца у оквиру других праваца. Већина данашње уметности сматра се еклектичном. Архитектура овог усмерења развија се половином 19. века и опстаје до почетка треће деценије 20. века, упоредо са формирањем нове, различите концепције и израза који је обележен као сецесија.
Термин еклектицизам користи се да опише комбинацију елемената из различитих историјских стилова у једном делу, првенствено у архитектури и, имплицитно, у ликовној и декоративној уметности. Термин се понекад широко примењује и на општу стилску разноликост архитектуре 19. века након неокласицизма (), мада се оживљавања стилова у том периоду, од 1970-их, углавном називају аспектима историзма.
Еклектицизам игра важну улогу у критичким расправама и евалуацијама, али је донекле удаљен од стварних облика артефаката на које се примењује, те је његово значење прилично неодређено. Најједноставнија дефиниција појма — да свако уметничко дело представља комбинацију различитих утицаја — толико је уопштена да је од мале практичне вредности. У извесном смислу, еклектицизам подсећа на маниризам по томе што се термин користио пежоративно током већег дела периода његове употребе, с тим што, за разлику од маниризма, еклектицизам никада није прерастао у покрет нити је чинио специфичан стил: одликује га управо то што није био одређени стил.
мини|Зграда бр. 45 у улици Курсел у Паризу, непознати архитекта, непознат датум, пример архитектуре 19. века која се може назвати „еклектичном” јер користи елементе из више класицистичких стилова, попут француског барока и стила Луја XVI Борилачке вештине
Неке борилачке вештине могу се описати као еклектичне у смислу да позајмљују технике из широког спектра других борилачких вештина.
Филологија У текстуалној критици, еклектицизам је пракса испитивања великог броја текстуалних сведока и одабира варијанте која се чини најбољом. Резултат процеса је текст са читањима изведеним из многих сведока. У чисто еклектичком приступу, ниједан сведок се унапред теоријски не фаворизује. Уместо тога, критичар формира мишљење о појединачним сведоцима, ослањајући се и на спољашње и на унутрашње доказе.
Од средине 19. века, еклектицизам, у коме нема а приори пристрасности према једном рукопису, доминантна је метода уређивања грчког текста Новог завета (тренутно, издања Уједињених библијских друштава, 4. изд. и Нестле-Аланд, 27. изд.). Упркос томе, најстарији рукописи, који припадају александријском типу текста, највише су заступљени, и критички текст има александријску оријентацију.Aland, B. 1994: 138
У западној филозофији мини|Посидоније (око 135 – око 51. п. н. е.), који је следио стоицизам, али и дела Платона, Аристотела и грчко-римских природних филозофа.
У хеленистичкој филозофији, Еклектичари су користили елементе из више филозофија, текстова, животних искустава и сопствених филозофских идеја. Ове идеје обухватају теме попут живота и егзистенције, сазнања, вредности, разума, ума и језика. Овај покрет је уско повезан са средњим платонизмом. Еклектички мислиоци су цветали током Римског царства. Према Католичкој енциклопедији, еклектицизам „тежи изградњи система довољно широког и неодређеног да укључи, или не искључи, принципе различитих школа, мада понекад даје већи значај онима из једне школе”. Еклектичке личности Римског царства могле су припадати одређеним филозофским школама, а да притом остану еклектичне и ослањају се на различите традиције. Кључни представници су Асклепијад из Битиније, Боетије, Панетије са Родоса, Посидоније, Деметрије Киник, Демонакс, Филон из Ларисе, Антиох из Аскалона, Андроник са Родоса, Аристокле, Александар Афродизијски, Порфирије и Симплиције Киликијски.
Антиох из Аскалона () био је ученик Филона из Ларисе и учитељ Цицерона. Под његовим утицајем, платонизам је прешао из академског скептицизма Нове Академије у еклектицизам. Док је Филон заступао доктрину да ништа није апсолутно сигурно, Антиох је то напустио да би подржао догматизам. Међу његовим приговорима скептицизму било је уверење да без чврстих убеђења није могућ рационалан садржај живота. Антиох је истакао да је противречно тврдити да се ништа не може тврдити или доказивати да се ништа не може доказати; те да не можемо говорити о лажним идејама и истовремено порицати разлику између лажног и истинитог. Изложио је академски, перипатетички и стоички систем на такав начин да покаже да су ове три школе одступале једна од друге само у мањим појединостима. Антиох је био првенствено заинтересован за етику, у којој је покушао да пронађе средњи пут између Зенона из Китијума, Аристотела и Платона. На пример, сматрао је да је врлина довољна за еудаимонију, али да су за највиши степен среће неопходна и телесна и спољашња добра.
Ову еклектичку тенденцију омогућила је чињеница да је већина Платонових дела била недогматска. Средњи платонизам је био подстакнут потребом да се размотре главне теорије пост-платонских школа филозофије, попут аристотеловске логике и стоичке психологије и етике (теорија добара и емоција). С једне стране, средњи платоничари су се, попут каснијих перипатетика, бавили научним активностима као што су излагање Платонових доктрина и објашњење његових дијалога; с друге стране, покушали су да систематски развију платонске теорије. У мери у којој је у томе било подложно утицају неопитагорејства, било је од значајне важности за припрему пута за неоплатонизам.
У модерној филозофији, Виктор Кузен је био оснивач модерног еклектицизма.
Психологија и социјални рад
Еклектицизам је препознат у приступима психологији који узимају у обзир бројне факторе који утичу на понашање и когницију или психу. Седамдесетих година 20. века, психолози су почели да користе оне приступе и технике за које су сматрали да су прикладни за њиховог клијента. Приликом идентификовања, објашњавања и мењања понашања клијента, они разматрају више различитих перспектива.
Еклектицизам у социјалном раду представља приступ стварности по коме многи фактори утичу на понашање и психу, те је неопходно размотрити све перспективе приликом идентификације, објашњења, одређења и промене понашања.Иван Видановић, Речник социјалног рада
У азијској мисли и религији Индијске религије и филозофије су често еклектичне, у смислу ослањања на идеје и праксе из различитих филозофских и религијских традиција. Индијска мисао је обухватала разноликост традиција, сваку са својим посебним учењима и праксама, као што су веданта, санкхја, нјаја и будизам. Ове традиције су показале изузетну способност да асимилују и прилагоде елементе једне од других. Ова тенденција сеже до упанишада, које инкорпорирају и синтетизују широк спектар идеја о природи стварности, сопству (атман) и крајњем принципу (браман). Упанишаде не представљају јединствену, униформну доктрину, већ различите перспективе.
Средњовековна Индија је видела успон бхакти покрета, које је такође карактерисала еклектична употреба различитих филозофских идеја и религијских пракси, укључујући веданту, тантру и локалне народне обичаје. Слично томе, сикистичка традиција представља пример еклектицизма комбиновањем елемената бхакти хиндуизма и ислама. Модерни хиндуизам је такође резултат еклектичког процеса који је спојио бројне филозофске и религијске утицаје (Уједињујући хиндуизам). Модерне хиндуистичке личности попут Свамија Вивекананде и Махатме Гандија наставиле су ову традицију еклектицизма. Вивекананда се ослањао на веданту, санкхја-јогу и западну филозофију како би представио универзалистички поглед на религију. Ганди, под утицајем џаинистичких, хиндуистичких и хришћанских идеја, развио је јединствену филозофију ненасиља (ахимса) и социјалног активизма.
Индијски будизам, посебно махајана традиција, такође је значајан по отворености према широком спектру филозофских идеја и пракси. Махајана је апсорбовала и реинтерпретирала концепте из ранијих будистичких школа, истовремено интегришући елементе и божанства из небудистичких традиција. Каснији вађрајана будистички покрет такође се ослањао на бројне махајанске токове мисли, као и на шиваитску тантру, како би развио своје системе мишљења и праксе.