Епилепсија или падавица (стгрч. ἐπιλαμβάνειν — „зграбити, шчепати или погодити“) јесте група дуготрајних неуролошких поремећаја које карактеришу епилептични напади. Ти напади су епизоде које могу варирати од краћих и скоро неприметних до дугих периода снажног трзања. Код епилепсије, напади се обично понављају, и немају непосредан основни узрок док се напади који се јављају због посебног узрока не сматрају да представљају епилепсију.
У већини случајева узрок је непознат, иако се код неких људи, између осталог, епилепсија развија као последица повреде мозга, можданог удара, рака мозга, и злоупотребе дроге и алкохола. Епилептични напади су последица претеране или абнормалне активности кортикалних нервних ћелија у мозгу. Дијагноза типично подразумева искључивање других стања која би могла проузроковати сличне симптоме (као што је синкопа) као и откривање присуства било који других непосредних узрока. Епилепсија се често може потврдити електроенцефалограмом.
Епилепсија се може излечити. Напади се могу контролисати лековима у око 70% случајева. Код оних чији напади не реагују на лекове, операција, неуростимулација или измене у исхрани могу доћи у обзир. Нису сви епилептични синдроми доживотни, неки не трају дуго, од 6 месеци до годину дана, и уз одговарајући лек могу нестати у потпуности и особа се може излечити и нормално функционисати. Код знатног броја људи долази до побољшања до те мере да им лекови више нису потребни.
Око 1% људи широм света (65 милиона) има епилепсију, а готово 80% случајева се јавља у земљама у развоју. Епилепсија постаје чешћа како људи старе. У развијеном свету, почетак нових случајева се јавља најчешће код одојчади и старијих људи. У многим областима света особама са епилепсијом је ограничена вожња или им није дозвољена, али већина може поново да вози након периода без напада.
Знаци и симптоми мини|Видео напада мини|Неко које изгризао врх језика приликом напада Епилепсију карактерише дуготрајан ризик од поновљених напада. Ови напади могу се презентовати на неколико начина у зависности од дела мозга који је захваћен и узраста особе.
Напади Најчешћи тип (60%) напада су конвулзиони. Од њих, две трећине почињу као фокални напади (који могу постати генерализовани) док једна трећина почиње као генерализовани напади. Преосталих 40% напада су неконвулзиони. Пример овог типа је абсенс напад, који представља смањени ниво свести и обично траје око 10 секунди.
Фокалном нападу често претходе одређени доживљаји, познати као аура. Они могу укључивати: сензорне (визуелне, слушне или мирисне), психичке, аутономне или моторне појаве. Трзање може почети у одређеној мишићној групи и проширити се на околне мишићне групе што је познато као Џексонов марш. Могу се јавити аутоматизми; то су активности које настају несвесно и углавном су једноставни покрети који се понављају као што је мљацкање устима или сложеније активности као што је покушај да се нешто подигне.
Постоји шест главних типова општих напада: тонично клонични, тонични, клонични, миоклонични, абсенс, и атонични напади. Сви укључују губитак свести и типично се дешавају без упозорења. Тонично клонични напади представљају контракцију удова за чиме следи њихово опружање заједно са лучним кривљењем кичме који трају 10–30 секунди (тонична фаза). Може се чути крик због контракције грудних мишића. Затим следи истовремено трзање удова (клонична фаза). Тонични напади производе константе контракције мишића. Особа често поплави због престанка дисања.Код клоничних напада присутно је истовремено трзање удова. Када престане трзање, може бити потребно 10–30 минута да се особа врати у нормалну; овај период се назива „постиктална фаза“.
Током напада може доћи до губитка контроле над столицом и мокрењем. Током напада особа може изгристи врх или стране језика. Код тонично клоничног напада, чешћи су угризи са стране. Угриз језика је релативно чест код психогених неепилептичних напада.
Миотонични напади обухватају грчење мишића или у неколико области или у свим. Абсенс напади могу бити суптилни са само окретањем главе или намигивањем ока. Особа не пада и враћа се у нормалну одмах по његовом завршетку. Атонични напади обухватају губитак мишићне активности дуже од једне секунде. Ово се типично дешава у обе стране тела.
Око 6% особа са епилепсијом имају нападе које активирају одређени догађаји и познати су као рефлексни напади. Особе са рефлексном епилепсијом имају нападе које искључиво активирају одређени надражаји. У честе окидаче се убрајају треперење светлости и изненадна бука. Код одређених типова епилепсије, напади се чешће дешавају приликом спавања, а код других типова се дешавају готово само током спавања.
Велики напад Дијагнозира се наглим губитком свести. Приликом пада, усљед губљења свести врло често дође до повреда главе. Напад се састоји од две фазе: клонична и тонична фаза. У тоничној, почетној фази, која траје двадесетак до тридесетак секунди болесник има згрчене полусавијене руке и испружене ноге, не дише, и постаје цијанотичан у лицу.
После тога прелази у клоничну фазу, у којој болесник поново почиње дисати, појављује се пена на устима која може бити и крвава због угриза на језику који је врло чест, затим се јављају трзаји који су симетрични и синхрони. У овој фази може доћи и до попуштања сфинктера, због чега долази до неконтролисаног мокрења,а ређе до дефецирања. Ова фаза траје неколико минута. По завршетку напада, болесник има амнезију за период напада, осећа се исцрпљено и поспано.
Мали напад Ова врста епилептичног напада може се јавити самостално или у комбинацији са осталим облицима епилептичних манифестација. Ова врста напада се очитује као краткотрајни прекид континуитета свијести. Најчешће дјелује као да се болесник загледао у једну тачку, а у ријеђем броју случајева може аутоматски наставити започету радњу. Послије малог напада, болесник не осјећа умор, и наставља са претходно започетом радњом као да се ништа није догодило. Као и код великог напада болесник се не сјећа времена када је имао напад.
Постиктал Након активног дела напада, типично постоји период конфузије који се назива постиктални период пре повратка нормалног нивоа свести. То обично траје 3 до 15 минута али може трајати сатима. Други чести симптоми укључују: осећај умора, главобоља, тешкоће у говору, и абнормално понашање. Психоза после напада је релативно честа, јављајући се код 6—10% људи. Често се људи не сећају шта се дешавало током тог времена. Локализована слабост, позната као Тодова парализа, такође се може десити након фокалног напада. Када се јави, типично траје неколико секунди до минута али може ретко трајати дан или два.
Психосоцијалне последице Епилепсија се може негативно одразити на друштвено и психолошко благостање. Те последице могу обухватити друштвену изолацију, стигматизацију или инвалидитет. То може довести до нижег образовног успеха и лошијег исхода приликом запошљавања. Тешкоће у учењу су чешће код особа са овим стањем а нарочито међу децом са епилепсијом. Стигма везана за епилепсију може утицати и на породице оболелих.
Одређени поремећаји се дешавају чешће код људи са епилепсијом, делимично у зависности од присутног епилептичног синдрома. Они укључују: депресију, анксиозне поремећаје, и мигрене. Поремећај недостатка пажње са хиперактивношћу погађа три до пет пута више децу са епилепсијом него децу у општој популацији. ПХПХ и епилепсија остављају значајне последице на дечије понашање, учење и друштвени развој. Такође, епилепсија је чешћа код особа са аутизмом.
Узроци Епилепсија није само једна болест, већ симптом који се може јавити услед више различитих поремећаја. По дефиницији, напади се јављају спонтано и без непосредног узрока, као у случају акутне болести. Основни узрок епилепсије може бити генетски или последица структурних или метаболичких проблема, али је у 60% случајева узрок непознат. Генетска, конгенитална и развојна обољења су чешћи узрочници међу млађим особама, док су код старијих тумори мозга и мождани удари чешћи узрочници епилепсије. Епилептични напади се такође могу јавити као последица других здравствених проблема; ако се јаве непосредно након неког посебног узрочника, као што су мождани удар, повреда главе, тровање или метаболички проблем, познати су као акутни симптоматски напади и биће сврстани у оквиру шире класификације поремећаја повезаних са епилептичним нападима, уместо у оквиру саме епилепсије. Многи узрочници акутних симптоматских епилептичних напада могу такође довести до појаве епилептичних напада у каснијем периоду, што је познато као секундарна епилепсија.
Генетика Верује се да је у већини случајева епилепсије реч о генетској повезаности, било директно или индиректно. Неке врсте епилепсије су последица дефекта у оквиру само једног гена (1-2%); већина је последица интеракције између више гена и фактора средине. Сваки од дефеката у оквиру само једног гена је редак, а описано је више од 200 случајева. Неки од гена повезаних са епилепсијом утичу на јонске канале, ензиме, ГАБА и рецепторе спрегнуте са Г протеином.
Код идентичних близанаца, ако један има епилепсију постоји шанса од 50-60% да ће такође и други бити погођен. У случају неидентичних близанаца постоји ризик од 15%. Овај ризик је већи код особа са генерализованим епилептичним нападима него код оних са фокалним нападима. Ако оба близанца болују од епилепсије, у већини случајева они ће имати исти епилептички синдром (70-90%). Код осталих блиских рођака особе са епилепсијом постоји пет пута већи ризик за појаву епилепсије него код опште популације. Између 1 и 10% особа са Дауновим синдромом и 90% оних са Ангелмановим синдромом имају епилепсију.
Секундарна Епилепсија се може јавити као последица извесног броја других здравствених проблема, укључујући: туморе, мождани удар, трауме главе, раније инфекције централног нервног система, генетске абнормалности, као и оштећења мозга у периоду око рођења. Међу онима који су оболели од тумора мозга скоро 30% има епилепсију, што чини тумор мозга узрочником у око 4% случајева епилепсије. Овај ризик је највећи код тумора који се налазе у слепоочном режњу мозга и код тумора који споро расту. Код других великих лезија, као што су церебралне кавернозне малформације и артериовенске малформације ризик је 40 - 60%. Међу особама које су претрпеле мождани удар епилепсија се јавља у 2-4% случајева. У Уједињеном Краљевству мождани удар је узрочник у 15% случајева епилепсије, а верује се да је код старијих особа узрочник у 30% случајева. Сматра се да је између 6 и 20% случајева епилепсије последица трауме главе. Блага повреда мозга скоро двоструко повећава овај ризик, док тешка повреда мозга повећава ризик седмоструко. Код особа које су задобиле повреду главе ватреним оружјем велике снаге, овај ризик износи око 50%.
Ризик од појаве епилепсије после менингитиса је мањи од 10%; та болест чешће изазива епилептичне нападе док траје сама инфекција. У случају херпес симплекс енцефалитиса ризик од појаве напада је око 50% са високим ризиком од накнадног развоја епилепсије (до 25%). Инфекција свињском пантљичаром (lat. Taenia solium), која може да доведе до неуроцистицеркозе, представља узрочник у чак половини броја случајева епилепсије који се јављају у деловима света где је овај паразит уобичајен. Епилепсија се такође може јавити и после неких других инфекција мозга као што су церебрална маларија, токсоплазмоза и токсокариаза. Хронична употреба алкохола повећава ризик од епилепсије: они који пију шест јединица алкохола на дан имају два и по пута већи ризик од епилепсије. Међу осталим ризицима се налазе Алцхајмерова болест, мултипла склероза, туберозна склероза и аутоимуни енцефалитис. Вакцинисање не повећава ризик од епилепсије. Неухрањеност је фактор ризика који се најчешће среће у земљама у развоју, мада није баш јасно да ли је она директни узрочник или је само реч о повезаности.
Синдроми