мини|усправно|250п|Сантијаго де Компостела — једно од најзначајнијих ходочасничких места у средњем веку и у данашњици
Ходочашће (исламски "хаџилук" или "хаџ") је дугачко путовање на одређено свето место. Особа која врши ходочашће назива се ходочасник (исламски "хаџија").
Хришћани на ходочашће одлазе у посету Христовом гробу, у светом хришћанском граду Јерусалиму.
Услед турске окупације, за ходочаснике наметнут је назив "хаџија", овај назив се је током турског ропства усталио, тако да су многи ходочасници уз своје име прилепили префикс"Хаџи-". Пуно презимена потичу од таквих предака, јер се тај статус сматрао почасним (Хаџи-Петровић на пример).
У симболичком смислу ходочашће је упоредо инициалистичи акт и дело предаје. Међу хришћанима, ходочашће се води до Јерусалима, и других светих места везаних за Христов живот на земљи. сем хришћанства, налази се у религијама које придају посебан значај и снагу одређеним местима. У хиндуизму представља главна ходочасничка места, тзв. чардхам. У Јудаизму ходочашће у Сило и касније у Јерусалим где је била Господова светиња. У будизму су значајна места та која су спојена са животом Буде, док је у исламу, овим местом, Мека родно место Мухамедово. Удаљене храмове и светиње посећивали су и стари Грци и Римљани а слично и Германски народи.
У хришћанској Европи се у циљевима ходочашћа нарочито ка месним црквама у дане њиховог освештавања или на дан свеца њихових патрона, усредсређује и друштвени живот.
У свету, поступањем секуларизације се овај обичај осамосталио од верског порекла и ходочашће у профаном свету постаје синоним забавног парка.
Залеђина
Особа која направи такво путовање назива се ходочасником. Нека истраживања су показала да људи који се баве ходочасничким шетњама имају од тога биолошке, психолошке, социјалне и духовне терапеутске користи.
Света земља делује као жариште за ходочашћа аврамских религија јудаизма, хришћанства и ислама. Према студији Универзитета у Стокхолму из 2011. године, ови ходочасници посећују Свету земљу да би додирнули и видели физичке манифестације своје вере, потврдили своја веровања у светом контексту уз колективно узбуђење и лично се повезали са Светом земљом.
Хришћански свештеник Френк Феј пише да је ходочасник „увек у опасности да постане туриста“, и обрнуто, пошто путовање увек по његовом мишљењу поремети утврђени поредак живота код куће и он идентификује низ разлика између њих.
Ходочашће у Јудаизму Стари и Нови Закон представља Јевреје који путују сваке године на ходочашће три пута у Јерусалим. Неколико пророка предузима такође своје лично ходочашће на Синајску гору где се сусреће са Господом. И данас су нека места за Јевреје јако значајна- позната је нпр. молитва код Зида плача- остатака западне стране јерусалимског храма који је дефинитивно уништен 70. године.
Ходочашће у будизму
Ходочашће у будизму (пали: cetiyacārikā или vandanacārikā) није обавеза (као нпр. у исламу), мада је врло популарна пракса. Будисти углавном посећују места где су се догодила четири најзначајнија догађаја у Будином животу -- Лумбини где је рођен, Бод Гају где се постигао пробуђење, Сарнат где је први пут објавио учење (дхамму) и Кусинару где је преминуо.
Прва особа за коју се зна да је ишла на ходочашће био је краљ Ашока, које је око 260. п. н. е. отишао у Бодх Гају, и у Лумбини десетак година касније. Најчувенији будистички путопис свих времена настао је из пера кинеског ходочасника Хсуан Тсанга. Овај будистички монах провео је 16 година на ходочашћу у Индији и касније веома детаљно описао то путовање. У будистичким земљама верници данас такође често путују у значајне храмове или манастире.
Ходочашћа у хришћанству thumb|right|Бакрорез Јерусалима из књиге српског ходочасника Христофора Џефаровића штампане у Бечу 1748.
Старовековна пракса Хришћани имаше већ у 2. веку поштовање према гробовима мученика и ка њима су долазили и ту су се молили. Од 4. века почињу ходочасници путовати до Свете земље на места која су повезана са животом Исуса Христа. Ходочашћа су хришћани предузимали као покајања за грех и жеље за очишћењем и посвећењима.
Ходочашћа у средњем веку У средњем веку хришћанско ходочашће било је врло често код имућних хришћана, као и међу властелом, ходочасници путоваше чак до јерусалима кроз бројне земље и непријатељски настројене, неверничке области. Ради заштите ходочасника, склапани су многи уговори с неверницима, који су се редовно поштовали, чак и у доба рата. У доба рата на блискому истоку прићи јерусалиму доводило ходочаснике у смртну опасност, муслиманске војске имаше обичај заробити ходочаснике и користити их као таоце у преоговорима и уценама. Давање ноћења путницима било је један од гестова милосрдачности и ценило се као део самог ходочашћа.
Ходочашћа и крсташки ратови У раном средњем веку спадали су у најзначајнија ходочасничка места, места спојена са животом Исуса Христа у Светој земљи. После заузимања Јерусалима од стране Турака 1078. године ови путеви нису више били сигурни за путнике хришћане и то је повело до тежње да се у хришћанство опет Света земља добије натраг и 1095. године је дошло до Првог крсташког рата који је сазван од стране папе Урбан II и 1099. је освојен Јерусалим а за одбрану путника и њихову сигурност настају витешки редови. Ово доба не траје дуго и 1187. године султан Саладин добија Јерусалим а 1291. године пада и последње упориште и крсташко утврђење у Светој земљи.
Маријанска ходочасна места Маријанска ходочасна места нису места која су спојена са животом Девице Марије већ су то места на којим се приказала Девица Марија. или ка слици или скулптури којим се придавала натприродна снага. Међу најзначајнија маријанска ходочасничка места спада Лурд, Фатима, Лорето, Ла Салета и др.
Ходочашћа за годишњице Сваке године су се вршиле прославе у месним црквама за годишњице када је освећена црква или на дан патрона цркве којем је црква посвећена. На те дане је у том месту био концентрисан живот из целе области.
Ходочашћа у англиканским и протестантским црквама Значајна места за ходочашћа у англиканским црквама су били гроб Томаса Бекета у Кантебуриу. Већина других протестантских цркава на признаје ходочашћа официјелно али за лутеране су од значаја места спојена са животом Мартина Лутера као нпр. Витенберг или тврђава Вартбург и ова места се такође посећују.
Ходочашће у исламу
У исламу се ходочашће назива још и хаџилуком односно хаџом. Хаџилук је један од пет стубова ислама и обавеза сваког муслимана. Уколико му то здравље и финансијске могућности дозвољавају, сваки муслиман треба барем једанпут да посети Меку.
Ходочашће у осталим религијама Индуси путују на више места а главна четири од њих ствара тз. чардхам и они верују да овај пут води ка ослобађању од циклуса поновног рођења.
Ходочашће као забавни парк У Европи је место ходочашћа било центар друштвеног живота и због тога се ка њему прикључивао и забавни програм који је најме за децу био најпривлачнији део ходочашћа. По местима ходочашћа су били присутни са својим опремама власници рингишпила, љуљачки, стрељана и сл.
Види још Верски туризам
Референце
Литература
. [includes a map 'African Pilgrimage Routes to Mecca, ca. 1300–1900'] . Coleman, Simon & John Eade (eds) (2005), . Santa Barbara, Ca.: ABC-CLIO.
[Pilgrimage] Kerschbaum & Gattinger, Via Francigena – DVD – Documentation, of a modern pilgrimage to Rome. , Verlag EUROVIA, Vienna Margry, Peter Jan (ed.) .
. Zarnecki, George (1985), The Monastic World: The Contributions of The Orders. , . (e-book - the eight major Buddhist sites in India)
, Westport CT
Спољашње везе
Database of Shrines and Pilgrimage in the Netherlands
Romeria de El Rocío - Hda. de Las Americas de Nstra. Sra. del Rocío
Категорија:Религијске праксе