мини|Витрувијански човек, Леонардо да Винчи Људска природа је фундаментална супстанца људскости, као и распон људског понашања који се не мења зависно од културног ЛЉЈ контекста. Људска природа је изузетно сложен феномен тако да се истински може схватити само уколико се имају у виду одговарајући критеријуми који чине контекст процене. Обично се истиче да није у људској природи оно што није у складу са њом. Тако се, као важан процес, истиче појава процеса алијенације, односно отуђења човека од његове сопствене природе. У религијском смислу, отуђење од људске природе најчешће се односи на илузију о независности и аутономности свести. Најшире је, међутим, отуђење од људске природе проучавано у свери економских односа и рада када су истицане погубне последице аутоматизације на људску природу и њен однос према производима свога рада и стваралаштва. Теорије отуђења људске природе критиковане су од Хегела, Маркса, Ничеа и структуралиста. Људска природа је концепт који означава фундаменталне диспозиције и карактеристике - укључујући начине размишљања, осећања и деловања - за које се каже да их људи природно поседују."human nature." Merriam-Webster Dictionary. Merriam-Webster Inc. Retrieved 21 June 2020.Duignan, Brian, and Emily Rodriguez, eds. 2018. "Human nature." Encyclopædia Britannica."human nature." Dictionary.com. Random House Inc. 2020. Retrieved 21 June 2020."human nature." Cambridge Advanced Learner's Dictionary. Cambridge: Cambridge University Press. 2020. Термин се често користи за означавање суштине човечанства, или онога што значи бити човек. Ова употреба се показала контроверзном, јер постоји спор да ли таква суштина заиста постоји или не.
Аргументи о људској природи вековима су били у средишту филозофије и концепт наставља да изазива живу филозофску дебату. Иако се оба концепта међусобно разликују, дискусије о људској природи типично су повезане са онима које се тичу упоредне важности гена и животне средине у људском развоју (тј. 'природа наспрам узгоја'). Сходно томе, концепт такође наставља да игра улогу у областима науке, попут неуронаука, психологија и друштвене науке (као што је социологија), у којима различити теоретичари тврде да су дали увид у људску природу. Људска природа се традиционално супротставља људским атрибутима који се разликују међу друштвима, попут оних повезаних са специфичним културама.
Традиционално се каже да је концепт природе као стандарда за доношење судова започео у грчкој филозофији, барем с обзиром на њен велики утицај на западне и блискоисточне језике и перспективе.Gilden, Hilail, ed. 1989. "Progress or Return." In An Introduction to Political Philosophy: Ten Essays by Leo Strauss. Detroit: Wayne State University Press. До касне антике и средњег века, посебан приступ који је постао доминантан био је приступ Аристотелове телеологије, према којој се веровало да људска природа постоји некако независно од појединаца, узрокујући да људи једноставно постају оно што су предодређени на постану. Ово је, заузврат, схваћено као демонстрација посебне везе између људске природе и божанства, при чему се људска природа схвата у смислу коначних и формалних узрока. Тачније, ова перспектива верује да сама природа (или божанство које ствара природу) има намере и циљеве, укључујући и циљ човечанства да живи природно. Таква схватања људске природе виде ову природу као „идеју“, или „облик“ човека.Aristotle, Metaphysics, 1078b. Међутим, постојање ове непроменљиве и метафизичке људске природе предмет је многих историјских расправа, које се настављају у модерно доба.
Насупрот Аристотеловом схватању фиксиране људске природе, релативна поводљивост човека се посебно снажно аргументира у последњих неколико векова - прво од стране раних модерниста као што су Томас Хобс, Џон Лок и Жан Жак Русо. У свом делу Емил или о васпитању, Русо је написао: „Не знамо шта нам наша природа дозвољава да будемо.“Saunders, Jason Lewis. 1995. "Western Philosophical Schools and Doctrines: Ancient and Medieval Schools: Sophists: Particular Doctrines: Theoretical issues." Encyclopædia Britannica. Archived from the original on 27 May 2011. Retrieved 7 February 2011. Од почетка 19. века, такви мислиоци као што су Хегел, Дарвин, Фројд, Маркс, Кјеркегор, Ниче и Сартр, као и структуралисти и постмодернисти уопште, такође су се понекад залагали против фиксне или урођене људске природе.
Теорија еволуције Чарлса Дарвина посебно је променила облик расправе, подржавајући тврдњу да преци човечанства нису били попут човечанства данас. Ипак, новије научне перспективе - попут бихејвиоризма, детерминизма и хемијског модела у савременој психијатрији и психологији - тврде да су неутралне у погледу људске природе. Као и у већем делу савремене науке, такве дисциплине настоје да пруже објашњење са мало или без прибегавања метафизичкој узрочности. Оне могу бити понуђене да објасне порекло људске природе и њене фундаменталне механизме, који стоје у њеној основи, или да демонстрирају капацитете за промену и различитост који би вероватно кршили концепт фиксне људске природе.
Референце
Литература
William Keith Chambers Guthrie, A History of Greek Philosophy: Volume 1, The Earlier Presocratics and the Pythagoreans, 1962. Søren Kierkegaard, On the Concept of Irony with Continual Reference to Socrates, 1841. A.A. Long. Hellenistic Philosophy. University of California, 1992. (2nd Ed.) Martin Litchfield West, Early Greek Philosophy and the Orient, Oxford, Clarendon Press, 1971. Martin Litchfield West, The East Face of Helicon: West Asiatic Elements in Greek Poetry and Myth, Oxford [England] ; New York: Clarendon Press, 1997. Clark, Stephen. 2012. Ancient Mediterranean Philosophy: An Introduction. New York: Bloomsbury. Curd, Patricia, and D.W. Graham, eds. 2008. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. New York: Oxford University Press. Gaca, Kathy L. 2003. The Making of Fornication: Eros, Ethics, and Political Reform in Greek Philosophy and Early Christianity. Berkeley: University of California Press. Garani, Myrto and David Konstan eds. 2014. The Philosophizing Muse: The Influence of Greek Philosophy on Roman Poetry. Pierides, 3. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing. Gill, Mary Louise, and Pierre Pellegrin. 2009. A Companion to Ancient Greek Philosophy. Oxford: Blackwell. Hankinson, R.J. 1999. Cause and Explanation in Ancient Greek Thought. Oxford: Oxford University Press. Hughes, Bettany. 2010. The Hemlock Cup: Socrates, Athens and the Search for the Good Life. London: Jonathan Cape. Kahn, C.H. 1994. Anaximander and the Origins of Greek Cosmology. Indianapolis, IN: Hackett Luchte, James. 2011. Early Greek Thought: Before the Dawn. New York: Continuum. Martín-Velasco, María José and María José García Blanco eds. 2016. Greek Philosophy and Mystery Cults. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing. Nightingale, Andrea W. 2004. Spectacles of Truth in Classical Greek Philosophy: Theoria in its Cultural Context. Cambridge, UK: Cambridge University Press. O’Grady, Patricia. . Preus, Anthony. 2010. The A to Z of Ancient Greek Philosophy. Lanham, MD: Scarecrow. Reid, Heather L. 2011. Athletics and Philosophy in the Ancient World: Contests of Virtue. Ethics and Sport. London; New York: Routledge. Wolfsdorf, David. 2013. Pleasure in Ancient Greek Philosophy. Key Themes in Ancient Philosophy. Cambridge; New York: Cambridge University Press.
Volume 1: The Living God (1992). Volume 2: The Word of Life (1992). Volume 3: Life in the Spirit (1994).
Спољашње везе
Ancient Greek Philosophy, entry in the Internet Encyclopedia of Philosophy Ancient Greek Philosophers, Worldhistorycharts.com
Категорија:Филозофски концепти Категорија:Антропологија Категорија:Психологија Категорија:Лични живот Категорија:Еволуциона психологија Категорија:Човек