Стефан Урош -{III}- Немањић (око 1275/1276Андрија Веселиновић, Радош Љушић . Нови Сад.Станоје Станојевић, . (треће издање, репринт издања из 1926) , сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица или око 1284Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“ (рукопис из 1941) Београд 1989. (поглавље о Стефану)Жељко Фајфрић, „Света лоза Стефана Немање“, Шид 1998. — 11. новембар 1331.), познатији као Стефан Дечански, био је краљ Србије из породице Немањића, син краља Милутина (1282—1321.) и отац краља и цара Стефана Душана (1331—1355.).
Оженио се бугарском принцезом Теодором Смилец са којом је имао синове Душана и Душица. У другом браку, са византијском принцезом Маријом Палеолог, имао је троје деце: деспота и цара Симеона Уроша, Теодору и Јелену.
Био је талац Татара од 1292. до око 1297. године. Када се вратио, оженио се принцезом Теодором Смилец. Краљ Стефан Урош III добио је управу над Зетом око 1308. године, и побунио се против оца краља Милутина Немањића крајем 1313. године, или почетком 1314. године, али био је побеђен, ослепљен и послат у Цариград. После 7 година боравка у прогонству, крајем 1320. године, или вероватније почетком 1321. године, краљ Стефан Урош II Милутин дозволио је да се Стефан Урош III врати из прогонства у Србију. Када је краљ Стефан Урош II Милутин Немањић умро у октобру 1321. године, у Србији је почео грађански рат између Константина и Стефана Уроша III око престола, престо је освојио Стефан Урош III и крунисао се за краља 6. јануара 1322. године.
Касније се побунио око престола и краљ Стефан Владислав II, али је био поражен код Рудника и остатак живота је провео у Угарској. Одмах након преузимања власти краљу Стефану Урошу III Дечанском је умрла жена краљица Теодора Смилец Немањић. Од почетка његове владавине Дубровник и босански бан Стефан II Котроманић повели су рат да Србији отму Хум и полуострво Пељешац. Босански бан Стефан II Котроманић је успео отети Хум 1326. године. У то време, краљ Стефан Урош III се оженио Маријом Палеолог. У Византији је дошло до грађанског рата, између цара Андроника II Палеолога и цара Андроника III Палеолога. Краљ Стефан Дечански је стао на страну цара Андроника II, али није вршио никакве битне војне операције, касније је у рату победио цар Андроник III. Византијски цар Андроник III је склопио савез са Бугарском и 1330. године, кренули су у рат против Србије, али српски краљеви Душан и Стефан Урош III пресрели су бугарску војску и победили је у бици код Велбужда 28. јула 1330. године. После победе се састао са Бугарима и потписао мир, али да на бугарском престолу буду његова сестра царица Ана и њен син цар Јован Стефан. Тиме је показао да је Србија постала најмоћнија сила на Балканском полуострву. Византија је одустала од рата против Србије, и напала Бугарску. Српској властели није се свидело што нису напали Бугарску и добили више ратног плена и поседа. Млади краљ Стефан Душан почиње да постаје нелојалан и уз подршку властеле у августу 1331. године, диже побуну против оца. Краљ Стефан Урош III бива заробљен код Неродимља и пребачен у тамницу у Звечану, где је умро под неразјашњеним околностима 11. новембра 1331. године, а млади краљ Стефан Душан се крунисао за краља 8. септембра 1331. године.
Подигао је манастир Високи Дечани према коме је назван Дечански. Српска православна црква га је канонизовала као светог краља.
Младост Није јасно ко је била мајка краља Стефана Уроша III и када је он рођен. Изгледа да је рођен из незаконитог брака краља Стефана Уроша II Милутина и српске племкиње Јелене или Ане Тертер. Према истраживачима који мисле да је Јеленин син он је рођен око 1275., а они који мисле да је Анин син, краљ Стефан Урош III је рођен после 1284.
Упркос томе што је краљ Стефан Урош III вероватно рођен из незаконитог брака до побуне против оца (1313/14.) он је био означен за наследника престола. О томе јасно сведочи што се од 1306. године, Урош III јавља под заједничким владарским именом Немањића Стефан.
Прво поуздано појављивање краља Стефана Уроша III у изворима везано је за вазални положај Србије према Татарима. Око 1292. краљ Стефан Урош II Милутин је са братом краљем Стефаном Драгутином преотео од Бугара област Браничева, али је то довело до рата са бугарским владарем Видина кнезом Шишманом. Када је Краљевина Србија поразила и кнеза Шишмана и освојила Видин, запретила је опасност да буде нападнута од Шишмановог врховног господара татарског кана Ногаја. Да би избегао сукоб са њим краљ Стефан Урош II Милутин је морао Татарима послати као таоце свог сина Стефана Уроша III и још неколико чланова из властеоских кућа. Србија је постала вазал татарског кана Ногаја 1293/94. Стефан Урош III је остао међу Татарима најмање до 1297. године, тј. почетка њиховог рата око власти, а можда и до Ногајеве смрти и погибије у том сукобу 1299. Са погибијом Ногаја Србија је престала бити вазал Татара. После повратка у Србију, Урош III се оженио око 1300. године, а можда је добио на управу и област у Приморју.
Долазак Симониде у Србију мини|лево|Фреска краљице Симониде мини|Стефан Дечански, икона у манастиру Јасеновац Године 1299. краљ Милутин се оженио по пети пут, ћерком византијског цара Андроника II Палеолога Симонидом. Милутинова четврта жена краљица Ана Тертер била је предата цару, а брак са њом проглашен је неважећим. У почетку то није утицало на положај Стефана Уроша III. У време сукоба краља Драгутина и краља Милутина, Стефан Урош III добио је на управу Зету око 1308. године, којом је управљао као очев намесник са звањем младог краља, али убрзо после измирења краља Драгутина и краља Милутина, крајем 1313. године, или почетком 1314. године Урош III се побунио против оца краља Стефана Уроша II Милутина. У време док је био млади краљ Стефан Урош III је био ожењен Теодором, ћерком бугарског цара Смилца и док је управљао Зетом млади краљ Стефан Урош III Немањић је добио два сина, а поред њих познато је да је имао најмање и једну кћерку: Душан (око 1308. године, или 1312—1355), који је био српски краљ а потом цар (1331—1355) Душиц, умро у Цариграду око 1318. Јелена, удата за Младена III Шубића, умрла после 1355.
Краљ Стефан Урош II Милутин Немањић са краљицом Симонидом Палеолог није могао да има деце, али њена мајка царица Ирина свестрано је радила на томе да се српски престо обезбеди неком од њених синова. Прво је послала Димитрија али се њему Србија учинила дивљом и он се ускоро вратио у Византију. Исто је покушала и са другим сином Теодором, али је он то одбио и уместо тога постао монфератски маркиз.
Буна против оца Управник у Зети млади краљ Стефан Урош III се побунио против оца. Мало писаних података о тој буни имамо. Побуна младог краља Стефана Уроша III била је крајем 1313. године, или почетком 1314. године, и можда је после помирења краља Стефана Драгутина и краља Стефана Уроша III Милутина помислио да је угрожено његово право да наследи престо. Према Даниловом зборнику младог краља Стефана Уроша III је на побуну наговорила његова властела. Краљ Милутин Немањић је, скупивши војску кренуо на сина, који се пред очевом силом повукао преко Бојане. Архиепископ Данило II у свом делу „Житија српских краљева и архиепископа" пише да је краљ Милутин тада сину понудио преговоре и да је млади краљ Стефан дирнут отишао оцу и молио за опроштење. Међутим, када се краљ Стефан Урош II Милутин дочепао младог краља Стефана Дечанског није имао милости. Стефан Урош III је био окован и послат у Скопље где је ослепљен и послат у Цариград.
Ипак, Стефан Урош III није био потпуно ослепљен. Извршилац казне био је поткупљен, или је био ослепљен само делимично (усијани леген није пробио зенице), али је Стефан Урош III из страха од краља Милутина до његове смрти носио повез преко очију.Nastasijević S. Stefan Dušan. Beograd. Obradović. 2012. thumb|Приказ ослепљеног Стефана Дечанског како му се у сан јавља Свети Никола
Изгнанство у Цариграду У Цариграду је цар Андроник II имао саучешћа према прогнаном краљевићу коме је тамо умро млађи син, Душиц, који је вероватно рођен у пролеће 1314. године и са своје стране није чинио ништа да му отежа живот. Ово изгнанство могло је имати значајан утицај на Стефановог сина Стефана Душана. Стефан Дечански је остао у Цариграду 7 година. Осећајући приближавање смрти, најраније крајем 1320. године, или вероватније почетком 1321. краљ Милутин дозволио је да се Урош III врати из прогонства. После његовог повратка, 29. октобра 1321. године, краљ Милутин је умро у свом двору у Неродимљу.
Борба за престо и крунисање Последњих година владавине краљ Стефан Урош II Милутин је за наследника престола одредио сина Стефана Константина, али пре него што је нови краљ преузео и учврстио власт, „неочекивано” као претендент за круну појавио се и “ослепљени” Стефан Урош III, а борбе наследника за краљевску власт и нереди су почели вероватно у време сахране краља Стефана Уроша II Милутина. Легитимни наследник био је Милутинов син из првог брака, Константин, који је раније био намесник у Хуму, а после прогонства Стефана Уроша III добио је на управу и Зету. Стефана Уроша III када је чуо за очеву смрт прогласио је да му је свети Никола вратио вид, скинуо завој са очију и око себе створио јаку странку. На његову страну је стала и Црква. Урош III je предложио Константину и да поделе власт што је принц одбио. Тако је започела борба око Милутиновог наслеђа, у којој је Урош III победио.
230п|мини|десно|Стефан Дечански на крунисању добија вид У време борби међу браћом, на Богојављање 6. јануара 1322. године, архиепископ Никодим крунисао је Стефана за краља са титулом „Стефан Урош III, благоверни и христољубиви краљ српских и поморских земаља“, а његовог сина Стефана Душана као младог краља.
Константиново одбијање да се нагоди, мучеништво Стефана Уроша III, веровање у чудесну моћ исцељења и његово словенско порекло по мајци су освојили симпатије народа и свештеника. У борби са краљем Стефаном Урошем III краљ Стефан Константин је поражен, ухваћен и ако је веровати Псеудоброкару сурово убијен тако што је прикован клиновима за даску и расечен на пола.
thumb|Стефан Дечански повраћа вид, Стеван Алексић
Као трећи претендент на престо појави се Драгутинов син краљ Стефан Владислав II. После Милутинове смрти Владислав се избавио из тамнице и истакао своје право на српски престо. Уз њега је пристао само онај део властеле који је некада био под његовим оцем краљем Стефаном Драгутином, а помагао га је угарски краљ а вероватно и његов сестрић босански бан Стефан II Котроманић. Рат између краља Стефана Уроша III и краља Стефана Владислава II се отегао све до пролећа 1324. године. Главне борбе водиле су се око Рудникa, значи на самој граници јер је краљ Стефан Владислав II држао Мачву, Усору и Соли у Босни и Београд. Једна од главних битака овог рата одиграла се у близини манастира Светог Николе у Бањи код Прибоја, на Лиму у тадашњој жупи званој Дабар, када је и сам манастир пострадао.Томислав Ж. Поповић, Манастири и цркве у Србији,стр.20 На крају краљ Стефан Владислав II је био савладан надмоћним снагама краља Стефана Уроша III. Понуђено му је да се склони у Босну одакле би могао да претендује на српски престо као што су то и у прошлости многи радили, али је он уместо тога изабрао живот у Угарској где је и умро. После његове смрти босански бан је заузео Усору и Соли а угарски краљ део Мачве и Београд.
Владавина Напади из Босне и Дубровника После победе у борби за власт, морао је да угуши све устанке у Србији, у чему је и успео. Морао је да ратује са краљем Стефаном Владиславом II 1323. године, спор је избио око поседовања Рудника, сукоб је трајао вероватно до пролећа 1324. године, краљ Стефан Урош III Дечански је однео победу, а краљ Стефан Владислав II је отишао у Угарску и од тада му се губи сваки траг. Не зна се када је умро, али се још 1325. године, спомиње у Дубровачком документу као „dominus reg Vladislaus”. Хум је тада заузео босански бан Стефан II Котроманић.