Душевна болест, ментални поремећај или психијатријски поремећај, према савременој дефиницији, обухвата различите поремећаје који се сврставају у следеће групе: конфликти у развоју личности (неурозе), поремећаји у организацији личности (поремећаји личности или психопатије) и психолошке кризе изазване тешкоћама у интерперсоналним односима.
Ментални поремећај је бехавиорални или ментални патерн који може да узрокује патњу или ограничену способност функционисања у животу. Таква својства могу да буду перзистентна, релапсирајућа и ремитирајућа, или се могу јавити у једној епизоди. Многи поремећаји су описани, са знацима и симптомима који варирају у широком опсегу између специфичних поремећаја. Такве поремећаје може да дијагнозира професионално особље за ментално здравље.
Ментални поремећај је штетна дисфункција еволуционо селекционисане менталне функције. Током еволуције, развијене су многобројне функције човековог организма које му омогућавају опстанак и размножавање. Исто важи и за менталне функције – опажање треће димензије, осећање страха или способност увиђања односа. Неке дисфункције могу бити небитне за одређене особе или групе (проблеми у опажању боја, ниска емпатија у западном друштву). Дисфункција је поремећај тек када је процењена као штетна. Са друге стране, није свако понашање које је процењено као штетно, поремећај (просјачење, скитање), већ то постаје само ако је повезано са дисфункционалношћу неке еволуционо припремљене менталне функције. Дефиниција на тај начин обједињује биолошке и социјалне аспекте овог феномена.Pavlović, Z., Tošković, O., Dimitrijević, A., Jolić Marjanović, Z. (2020). Psihologija - udžbenik za 2. razred gimnazije i 2.i 3.razred područja rada ekonomija, pravo i administracija. Beograd: Eduka.
Узроци и дијагноза Узроци менталних поремећаја обично нису јасни. Теорије могу да инкорпорирају налазе из низа поља. Ментални поремећаји се обично дефинишу путем комбинације начина на који се особа понаша, осећа, опажа, или размишља. То се може асоцирати са одређеним регионима или функцијама мозга, често у друштвеном контексту. Ментални поремећај је један од аспеката менталног здравља. Културна и религиозна веровања, као и друштвене норме, треба узети у обзир при успостављању дијагнозе.
Неке групе научника верују да се све може објаснити путем биологије, а неки психолошким аргументима, а има и још много покушаја. Сваки од њих је тачан до одређене мере.
Генетски фактори Повреде мозга или дејство отровних испарења доводе до привремених или трајних поремећаја. Утврђено је да је функционисање нервних ћелија, синапси и неуротрансмитера у вези са одређеним менталним поремећајем, али није могуће утврдити шта је у тој ситуацији узрок, а шта последица.
Психички фактори Истраживања показују да су многе особе које болују од менталних поремећаја заправо биле жртве насиља као деца, тешких и поновљених траума. Колико год ово клиничарима било уверљиво, поставља се питање шта је са особама које нису ово проживеле, а пате од менталних поремећаја. Последњих година, резултати истраживања говоре да је искуство које највише води до поремећаја занемареност. Без контакта, када им се нико не обраћа и не уважава их, деца не могу да развију адекватно ниједну психичку функцију.
Социјални фактори Искуства из различитих земаља говоре о томе да више људи бива примљено у психијатријске болнице у раздобљима великих економских криза. Постоје специфичности и заступљености, или чак типови менталних поремећаја у одређеним културама, између градске и сеоске средине, међу особама различитих раса и родова. Ни ови подаци, додуше, не дају одговор на питање зашто се ментални поремећаји јављају код одређених припадника друштва или неке групе. мини|Тканина коју је извела особа са дијагнозом шизофреније.
Биопсихосоцијални модел Наведена ограничења појединих фактора у објашњењу порекла менталних поремећаја довела су до уверења до о узроцима менталних поремећаја треба мислити у оквиру ткзв. биопсихосоцијалног модела. Сматра се да је за појаву менталног поремећаја неопходна комбинација урођене осетљивости нервног система, лоших искустава као што су злостављање или занемаривање и друштвене средине која не подржава или угрожава ментално здравље.
Дефиниција Дефиниција и класификација менталних поремећаја су кључна питања за истраживаче као и за пружаоце услуга и оне који су дијагнозирани. Да би се ментално стање класификовало као поремећај, генерално је неопходно да оно узрокује дисфункцију. Већина међународних клиничких докумената користи термин ментални „поремећај”, мада је термин „болест” исто тако у широкој употреби.
Према -{DSM-IV}-, ментални поремећај је психолошки синдром или патерн који је асоциран са стресом (нпр. путем болног симптома), инвалидношћу (оштећењем у једној или више важних области функционисања), чиме се повећава ризик од смрти, или узрокује знатан губитак аутономије; међутим тиме нису обухваћени нормални респонси као што је жалост од губитка вољене особе, а такође су искључена девијантна понашања због политичких, религиозних, или друштвених разлога које не настаје услед дисфункције појединца.
-{DSM-IV}- претходи дефиницији са ограничењима, наводећи да, као што је случај са многим медицинским изразима, менталном поремећају „недостаје конзистентна операциона дефиниција која покрива све ситуације”, напомињући да се различити нивои апстракције могу користити за медицинске дефиниције, укључујући патологију, симптомологију, одступање од нормалног опсега, или етиологију, и да исто важи за менталне поремећаје, тако да је понекад један тип дефиниције подесан, а понекад неки други, у зависности од ситуације.
Године 2013, Америчка психијатријска асоцијација (APA) је редефинисала менталне поремећаје у -{DSM-5}- као „синдром који је окарактерисан клинички значајним поремећајем у когницији појединца, регулацији емоција или понашању које одражава дисфункцију психолошких, биолошких или развојних процеса који подразумевају ментално функционисање.”
Класификације Тренутно постоје два широко прихваћена система класификације менталних болести:
-{IDC}--10 Поглавље -{V}-: Ментални поремећаји и поремећаји понашања, од 1949 је део Међународне класификације болести коју је произвела СЗО, Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје (-{DSM-5}-) који је одржава Америчка психијатријска асоцијација (APA) од 1952.
Оба списка наводе категорије поремећаја и пружају стандардне критеријуме за дијагнозу. Њихови кодови су намерно конвергирани у недавним издањима тако да су приручници генерално у знатној мери упоредиви, иако и даље постоје значајне разлике. Низ других класификационих шема је у употреби у незападним културама, на пример Кинеска класификација менталних поремећаја, и друге приручнике користе они који имају алтернативна теоријска уверења, на пример Психодинамички дијагностички приручник. Генерално, ментални поремећаји се класификују засебно од неуролошких поремећаја, потешкоћа у учењу или менталне заосталости. мини|Женски борац за ментално здравље, 2013. За разлику од -{DSM}- и -{ICD}-, неки приступи нису базирани на идентификацији дистинктних категорија поремећаја користећи дихотомне симптомске профиле намењене раздвајању абнормалног од нормалног. Постоји знатна научна дебата о релативним заслугама категоричких наспрам некатегоричних (или хибридних) шема, такође познатих као континуирани или димензиони модели. Спектрални приступ може да инкорпорира елементе обе групе.
У научној и академској литератури о дефиницији или класификацији менталног поремећаја, један екстрем наводи да је то у потпуности питање вредносних пресуда (укључујући то шта је нормално) док други предлажу да то јесте или да може да буде потпуно објективно и научно (укључујући референце на статстичке норме). Уобичајено хибридно гледиште сматра да је концепт менталног поремећаја објективан чак и ако је само „нејасни прототип” који никад неће моћи да буде прецизно дефинисан, или обратно, да концепт увек подразумева мешавину научних чињеница и субјективних вредности.Perring, C. (2005) Mental Illness Stanford Encyclopedia of Philosophy Мада се дијагностичке категорије називају „поремећајима”, оне су представљене као медицинске болести, иако се не потврђују на исти начин као и већина медицинских дијагноза. Сами неуролози напомиљу да би класификација била поуздана и валидна кад би била базирана на неуробиолошким својствима уместо клиничких интервјуа, док други указују на то да се различите идеолошке и практичне перспективе морају боље интегрисати.
-{DSM}- и -{ICD}- приступи остају подложни нападима због имплицитног узрочног модела и због тога што неки истраживачи сматрају да је боље да се усредсреди пажња на основне мождане разлике које могу да претходе симптомима током дугог низа година.
Поремећаји Постоји мноштво различитих категорија менталних болести, и многи различити аспекти људског понашања и личности који могу постати поремећени.Gazzaniga, M.S., & Heatherton, T.F. (2006). Psychological Science. New York: W.W. Norton & Company, Inc.NIMH (2005) Teacher's Guide: Information about Mental Illness and the Brain Curriculum supplement from The NIH Curriculum Supplements Series Најновије психијатријске класификације наводе преко 400 различитих поремећаја, а стално се појављују и нови. мини|Немачки филозоф, Фридрих Ниче, је у касним годинама свог живота боловао од психозе.Психотички поремећаји су најтежи облик менталних поремећаја које одликује губитак способности да се тачно опажа стварност. Особа може да халуцинира, да "чује" гласове који од ње нешто захтевају, ругају јој се или наређују, да буде патолошки љубоморна и види трагове преваре тамо где их нема. Осим тога, могуће је и да осети неограничену енергичност, снагу, весеље, али и ниско самопоштовање и кривицу, лош квалитет сна, исцрпљеност и безвољност. Психотички поремећаји се могу јавити једном или неколико пута у животу, али могу трајати и читав живот. Они доводе до пропадања когнитивних способности. Стандардни медицински и психолошки покушаји да се овим особама помогне засад дају ограничене резултате.