Нихилизам

мини|class=skin-invert-image|alt=Дијаграм са текстовима „nihilism”, „meaning”, „morality” и „knowledge”, заједно са стрелицама|Различити облици нихилизма одбацују различите аспекте постојања, као што су више значење, морал и знање.

Нихилизам ( — ништа) је породица филозофских погледа који одбацују постојање било какве објективно значајне сврхе, моралне вредности, истине, знања или сродних концепата. Нихилистички погледи обухватају неколико грана филозофије, укључујући етику, теорију вредности, епистемологију и метафизику. Нихилизам се такође описује као широк културни феномен или историјски покрет који прожима модерно доба у западном свету.

Егзистенцијални нихилизам тврди да живот нема објективно значење или сврху. Идеја да су све појединачне и друштвене вредности на крају бесмислене повезана је са различитим реакцијама. Оне се крећу од опште равнодушности и егзистенцијалних криза до трансформативних реинтерпретација успостављених идеала и креативног прихватања стварања личног смисла. Морални нихилизам, сродно гледиште, негира објективно постојање морала, тврдећи да моралне оцене и праксе почивају на погрешним претпоставкама без икаквог утемељења у спољашњој стварности.

У епистемологији или теорији знања, нихилизам доводи у питање знање и истину. Према релативизму, знање, истина или значење су релативни у односу на перспективе одређених појединаца или културних контекста. То имплицира да не постоји независни оквир за процену које је мишљење на крају тачно. Скептична тумачења иду даље негирајући уопште постојање знања или истине. У метафизици, један облик нихилизма наводи да је универзум могао бити празан без икаквих физичких објеката. Ово гледиште сматра да не постоји фундаментални разлог зашто нешто постоји уместо ничега. Мереолошки нихилизам тврди да постоје само једноставни објекти, попут елементарних честица, али не и сложени објекти, попут столова. Космички нихилизам је гледиште да је стварност неразумљива и равнодушна према људском разумевању. Остале нихилистичке позиције укључују политички, семантички, логички и терапеутски нихилизам.

Неки аспекти нихилизма вуку корене из античке филозофије у облику изазова успостављеним веровањима, вредностима и праксама. Међутим, нихилизам се првенствено повезује са модерним добом, настајући у 18. и 19. веку, посебно у Немачкој и Русији кроз дела Фридриха Хајнриха Јакобија и Ивана Тургењева. Узео је централно место у мисли Фридриха Ничеа, који је нихилизам схватио као свеприсутан културни тренд у којем људи губе традиционалне вредности и идеале који воде њихове животе као резултат секуларизације. У 20. веку, нихилистичке теме истраживали су дадаизам, егзистенцијализам и постмодерна филозофија.

Дефиниција, сродни термини и етимологија Нихилизам је породица погледа који одбацују или негирају одређене идеје о постојању. Различити облици нихилизма негирају различите тврдње о стварности. На пример, егзистенцијални нихилизам негира да живот има више значење, а морални нихилизам одбацује постојање моралних феномена. Слично томе, епистемолошки нихилизам доводи у питање могућност објективног знања, док политички нихилизам заговара уништење успостављених политичких институција. Прецизна дефиниција нихилизма је предмет спора, и предложене су многе друге дефиниције и врсте нихилизма које покривају широк спектар тема које проучавају различите гране филозофије, као што су етика, теорија вредности, епистемологија и метафизика.

Поред филозофских теорија, нихилизам се такође може односити на шири културни феномен или историјски покрет. У овом контексту, првенствено се повезује са модерним добом у западном свету, које карактерише дубоки скептицизам према успостављеним нормама и вредностима, уз равнодушност, очај и недостатак сврхе. Ван академског дискурса, термин нихилизам се у свакодневном говору користи слободније за описивање негативних, деструктивних или антисоцијалних ставова, изражавајући да неко не мари за одређени проблем. На пример, конзервативци се могу означити као нихилистички због тога што не вреднују напредак, док се прогресивци могу описати као такви због занемаривања успостављених норми.

мини|alt=Уље на платну човека у тамном капуту са златним везом и прекрштеним рукама|Фридрих Хајнрих Јакоби је сковао термин нихилизам као филозофски концепт.

Нихилизам се често повезује са одређеним разочараним ставовима према свету, попут песимизма, апсурдизма, егзистенцијализма, кинизма и апатије. Иако постоји одређено преклапање између ових концепата, они имају различита значења и не подразумевају нужно нихилизам или обрнуто. Песимизам је у супротности са оптимизмом као негативан поглед усмерен на лоше исходе и карактерише га безнађе. Кључна разлика у односу на нихилизам, према једном тумачењу, јесте та што песимисти виде свет као инхерентно лош, док нихилисти негирају да он има било какво позитивно или негативно значење. Апсурдизам тврди да свет није само бесмислен, како тврди егзистенцијални нихилизам, већ и апсурдан. Он истражује апсурд који произилази из парадоксалних покушаја проналаска смисла у инхерентно бесмисленом универзуму. Егзистенцијализам је филозофска традиција која се бави апсурдистичким и нихилистичким ставовима истражујући људско стање кроз теме попут анксиозности, смрти, слободе и аутентичности. Кинизам (цинизам) је неповерљив став према мотивима других људи или друштва уопште. Апатија је стање ума у којем особа не мари за ствари, а карактеришу је равнодушност и недостатак жеља и емоција.

Реч нихилизам је комбинација латинског термина , што значи „ништа”, и суфикса „-изам”, који означава идеологију. Њено дословно значење је идеологија ничега или идеологија негације, што се огледа у терминима као што су анихилација и нихилитет. Реч се појавила у Немачкој 18. века, прво као књижевни термин, а касније као филозофски појам, који је Фридрих Хајнрих Јакоби конципирао како би критиковао филозофску мисао која одбацује значење или постојање. Њена прва забележена употреба у енглеском језику датира из 1810-их година. Термин је постао популаран у Русији 19. века кроз роман Ивана Тургењева Очеви и деца и руски нихилистички покрет. Интересовање за њега се шире повећало у 20. веку као одговор на дела Фридриха Ничеа, док се његово значење проширило да покрије шири спектар филозофских и културних феномена.

Етика и теорија вредности мини|alt=Црно-бела фотографија која приказује човека са густим брковима са стране, који носи тамно одело и ослања главу на руку|Фридрих Ниче је описао нихилизам као процес у којем „највише вредности обезвређују саме себе”.

Облици нихилизма који припадају пољима етике и теорије вредности доводи у питање постојање вредности, морала и смисла живота.

Егзистенцијални нихилизам

Егзистенцијални нихилизам тврди да живот нема објективно значење или сврху. Он није ограничен на идеју да неки људи не успевају да пронађу смисао у својим животима, већ износи ширу тврдњу да људско постојање уопште, или свет у целини, немају вишу сврху. Ово гледиште сугерише да је немогуће живети истински смисленим животом, да не постоји виши разлог да се настави са животом и да су сви напори, достигнућа, срећа и патња на крају бесмислени.

Егзистенцијални нихилизам има различите практичне импликације, с обзиром на то да људи обично делују са сврхом на уму, понекад са експлицитним циљем да учине своје животе смисленим. Као резултат тога, веровање да не постоји више значење или сврха може изазвати равнодушност, недостатак мотивације и анксиозност. У екстремним случајевима, ово може довести до депресије и очаја или покренути егзистенцијалну кризу. Неки филозофи, попут Мартина Хајдегера, истичу везу са досадом, тврдећи да недостатак ангажовања и циљева који се доживљавају у овом расположењу чини да живот изгледа бесмислено.

мини|alt=Црно-бела фотографија човека са наочарима у тамном оделу са краватом|Разматрајући проблем егзистенцијалног нихилизма, Жан-Пол Сартр је предложио да људи могу учинити своје животе смисленим тако што ће сами себе и своје вредности измислити.

Предложене су различите могуће реакције на егзистенцијални нихилизам. Инспирисан индијском филозофијом, Артур Шопенхауер је предложио песимистичан и аскетски одговор, заговарајући одвојеност од света одрицањем од жеља и престанком афирмације живота. Фридрих Ниче је предложио да прихватање недостатка оностраног извора значења може ослободити појединце од наслеђених догми како би афирмисали живот без илузија. Настојао је да искористи разорну моћ нихилизма како би реинтерпретирао или поново проценио све успостављене идеале и вредности у покушају да превазиђе нихилизам и замени га потврдним ставом према животу. Жан-Пол Сартр је сугерисао да људи могу да створе сопствене вредности кроз слободне изборе које доносе, упркос космичком недостатку смисла. Разматрајући различите одговоре на нихилизам, Албер Ками је одбацио самоубиство као избегавање људског стања, тврдећи уместо тога у корист пркосног става који се буни против бесмислености и афирмише слободу. Други одговори укључују деструктивни став који има за циљ насилно рушење политичких власти и друштвених институција, покушаје да се нихилизам поткопа идентификовањем стварних извора смисла, и пасивну резигнацију или тихо прихватање.

Аргументи за и против егзистенцијалног нихилизма се расправљају у академском дискурсу. Аргументи из космолошке перспективе тврде да је људско постојање мањи и безначајан аспект универзума у целини, који је равнодушан према људским бригама и тежњама. Другачија линија аргументације тврди да не постоји Бог и да не може постојати објективна основа за вредности без Бога. Из ове перспективе, религија се може тумачити као одговор на страх од смрти, функционишући као узалудан покушај проналажења смисла у бесмисленом универзуму. Друго гледиште истиче свеприсутност бесмислене патње и насиља, док наглашава пролазну природу среће. Неки теоретичари повезују овај поглед са људском смртношћу, сугеришући да неизбежност смрти чини сва људска достигнућа пролазним и коначно узалудним. Другачија перспектива из биологије тврди да је живот вођен слепом природном селекцијом на великом скали и задовољавањем урођених потреба на индивидуалној скали, при чему ниједно не циља ка вишој сврси. Субјективисти, насупрот томе, фокус стављају на субјективну природу свих вредносних искустава, тврдећи да им недостаје било каква објективна основа.

Противници егзистенцијалног нихилизма одговорили су контрааргументима на ове тврдње. На пример, неки одбацују песимистичан поглед да живот првенствено карактеришу патња, насиље и смрт, тврдећи уместо тога да су ти негативни феномени уравнотежени позитивним искуствима попут среће и љубави. Многе не-нихилистичке теорије о смислу живота разматрају се у академском дискурсу. Неки супранатуралистички погледи фокусирају се на бога или душу као изворе смисла. Натуралистички погледи, с друге стране, тврде да су субјективне или објективне вредности инхерентне физичком свету. Они укључују дискусију о областима где људи активно проналазе смисао, као што су остваривање слободе, посвећеност неком циљу, тежња ка алтруизму и ангажовање у позитивним друштвеним односима.

Морални нихилизам