Педофилија ( (-{παις}-, дете) и (-{φιλία}-, љубав, пријатељство) је сексуална настраност и ментални поремећај који се огледа у сексуалној привлачности према деци истог, супротног, или оба пола. Због тежине последица, оваква настраност је строго законски кажњива у свим земљама.

Педофилија је у Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје (DSM-5) названа педофилним поремећајем, а приручник је дефинише као парафилију која укључује интензивне и понављајуће сексуалне нагоне према и фантазије о деци у предпубертетском узрасту. Међународна класификација болести (ICD-11) га дефинише као „трајан, фокусиран и интензиван образац сексуалног узбуђења - што се манифестује упорним сексуалним мислима, фантазијама, поривима или понашањима који укључују децу пре пубертета.“

У популарној употреби, реч педофилија се често примењује на било који сексуални интерес за децу или чин сексуалног злостављања деце. Ова употреба спаја сексуалну привлачност према предпубертетској деци са чином сексуалног злостављања деце и не прави разлику између привлачности према претпубертетском и пубертетском или постпубертетском малолетнику. Истраживачи препоручују да се ове непрецизне употребе избегавају, јер иако су неки људи који врше сексуално злостављање деце педофили, починиоци сексуалног злостављања деце нису педофили осим ако имају примарни или искључиви сексуални интерес за децу у пубертету,. Some cases of child molestation, especially those involving incest, are committed in the absence of any identifiable deviant erotic age preference. а неки педофили не малтретирају децу.

Педофилија је први пут званично призната и именована крајем 19. века. Значајна количина истраживања у овој области обављена је од 1980-их. Иако је углавном документовано код мушкараца, постоје и жене које испољавају овај поремећај, и истраживачи претпостављају да доступне процене недовољно представљају прави број жена педофила.

Није развијен лек за педофилију, али постоје терапије које могу смањити учесталост сексуалног злостављања деце. Тачни узроци педофилије нису коначно утврђени. Неке студије о педофилији код деце сексуалних преступника повезују је са различитим неуролошким абнормалностима и психолошким патологијама. У Сједињеним Државама, након Канзас против Хендрикса из 1997. године, сексуални преступници којима су дијагностиковани одређени ментални поремећаји, посебно педофилија, могу бити подвргнути присилном обавезивању.

Педофилија у Србији Основни облик заштите малолетних лица од злоупотребе у порнографске сврхе садржан је у оквиру Кривичног законика који се примењује у Републици Србији. Дете је у кривичном законодавству дефинисано као лице које није навршило четрнаест година старости, а за малолетно лице сматра се оно које је старосне доби од четрнаест до осамнаест година. Чланови у Кривичном законику везани за заштиту малолетних лица Републике Србије су: 185, 185а, 185б.Министарство унутрашњих послова. Заштитимо децу од педофила.

Маријин закон, усвојен 2013. године, донео је строже казне за осуђене педофиле, међу којима је и регистар преступника. У периоду од септембра 2009. до септембра 2014, забележено је у просеку седам пријављених случајева сексуалног насиља над децом недељно. У 100 одсто случајева починилац је био детету позната особа. У 78 одсто случајева починилац је био члан породице, најчешће биолошки отац. Девојчице су биле најчешће мете.

Регистар педофила мини|Слика детета са мајицом на којој пише: Имао/ла сам 12 година. Регистар је отворен 2015. године, а прве особе забележене у регистар биле су у јуну 2016. године. Састоји се од података о особама које су осуђене правоснажним пресудама. Подаци из њега могу се дати суду, тужиоцу и полицији у вези са кривичним поступком који се води. Уз захтев се могу дати и одређеном предузећу ако још увек трају правне последице осуде. Подаци су доступни такође и установама које раде са малолетницима.

Силовање, обљуба са дететом, недозвољене полне радње, подвођење, посредовање у вршењу проституције, искоришћавање малолетног лица за порнографију су неке од радњи због којих се особа бележи у регистар. Лицима са списка забрањено је да посећују места на којима се окупљају малолетници, попут вртића и школа, а у обавези су да посећују професионална психолошка саветовалишта, као и да полицији пријаве свако путовање у иностранство. Педофилима суд не може ублажити казну, нити се они могу условно отпустити.

Регистар педофила у Србији није јавне природе.

Дефиниције Реч педофилија потиче од грчког παις, παιδος (паис, паиос), што значи „дете“, и φιλια (филија), „пријатељска љубав“ или „пријатељство“. Педофилија се користи за појединце са примарним или искључивим сексуалним интересом за претпубертетску децу од 13 година или млађу. Инфантофилија је подтип педофилије; користи се за означавање сексуалних преференција за децу млађу од 5 година (нарочито бебе и малу децу). Ово се понекад назива непиофилија (од грчког: νηπιος (непиос) што значи „дете“, што заузврат потиче од „не-“ и „епос“ што значи „не говорити“), иако се овај термин ретко користи користи се у академским изворима. Хебефилија се дефинише као особе са примарним или искључивим сексуалним интересом за пубертетску старост од 11 до 14 година. ДСМ-V не наводи хебефилију међу дијагнозама. Док докази сугеришу да је хебефилија одвојена од педофилије, МКБ-10 укључује рано пубертетско доба (аспект хебефилије) у своју дефиницију педофилије, покривајући преклапање физичког развоја између две филије. Поред хебефилије, неки клиничари су предложили и друге категорије које се донекле или потпуно разликују од педофилије; ово укључује педохебефилију (комбинацију педофилије и хебефилије) и ефебофилију (иако се ефебофилија не сматра патолошком).

Знаци и симптоми

Развој мини|Où mène la Licence из La Grande Danse macabre des vifs (1905).|лево Педофилија се јавља пре или током пубертета и стабилна је током времена. Она се самооткрива, а не бира. Из ових разлога, педофилија је описана као поремећај сексуалних преференција, феноменолошки сличан хетеросексуалној или хомосексуалној оријентацији. Ова запажања, међутим, не искључују да се педофилија класификује као ментални поремећај јер педофилна дела наносе штету, а стручњаци за ментално здравље понекад могу помоћи педофилима да се уздрже од повреде деце.

Као одговор на погрешна тумачења да Америчко удружење психијатара (скраћено АПА) сматра педофилију сексуалном оријентацијом због текста у свом штампаном приручнику ДСМ-5, који прави разлику између парафилије и онога што назива "парафилијски поремећај", након чега се формира подела на "педофилију" и "педофилни поремећај". Удружење је коментарисало:

Рекли су да снажно подржавају напоре да се кривично гоне они који сексуално злостављају и експлоатишу децу и адолесценте, и „такође подржавају сталне напоре да се развију третмани за особе са педофилним поремећајем са циљем спречавања будућих аката злостављања.“

Коморбидитет и особине личности мини|Педомедвед (енг. pedobear) је интернет мим који је постао популаран кроз 4chan. То је концепт који се користи за исмевање сексуалних преступника деце или људи који имају било какав сексуални интерес за децу. Студије о педофилији код деце сексуалних преступника често наводе да се она јавља заједно са другим психопатологијама, као што су ниско самопоштовање, депресија, анксиозност и проблеми личности. Није јасно да ли су то карактеристике самог поремећаја, артефакти пристрасности узорковања или последице идентификовања као сексуалног преступника. Један преглед литературе закључио је да су истраживања о корелацијама личности и психопатологији код педофила ретко методолошки тачна, делом због конфузије између педофила и деце сексуалних преступника, као и због потешкоћа у добијању репрезентативног узорка педофила у заједници. Сето (2004) истиче да су педофили који су доступни из клиничког окружења вероватно тамо због невоље због својих сексуалних преференција или притиска других. Ово повећава вероватноћу да ће показати психичке проблеме. Слично томе, педофили регрутовани из поправних установа осуђени су за злочин, што повећава вероватноћу да ће показати антисоцијалне карактеристике.

Поремећај самопоимања и интерперсоналног функционисања пријављени су на узорку деце сексуалних преступника који су испунили дијагностичке критеријуме за педофилију од стране Коена и сарадника (2002), за коју су аутори сугерисали да може допринети мотивацији за педофилска дела. Педофилни преступници у студији имали су повишену психопатију и когнитивне дисторзије у поређењу са здравом контролом заједнице. Ово је протумачено као основа њиховог неуспеха да спрече своје криминално понашање. Студије из 2009. и 2012. године откриле су да су сексуални преступници деца који нису били педофили испољили психопатију, али да педофили нису.

Вилсон и Кок (1983) проучавали су карактеристике групе чланова клуба педофила. Најизраженије разлике између педофила и контролне групе биле су на скали интроверзије, при чему су педофили показивали повећану стидљивост, осетљивост и депресију. Педофили су постигли већи резултат на неуротицизму и психотицизму, али недовољно да би се сматрали патолошким као група. Аутори упозоравају да „постоји тешкоћа у расплету узрока и последице. Не може се рећи да ли педофили гравитирају ка деци јер, будући да су веома интровертирани, сматрају да је друштво деце мање опасно од друштва одраслих, или је друштвено повлачење које имплицира њихово интроверзија је резултат изолације коју изазива њихова преференција, односно свест о друштвеном [не]одобравању и непријатељству које изазива“. У неклиничком истраживању, 46% педофила је изјавило да су озбиљно размишљали о самоубиству из разлога везаних за њихов сексуални интерес, 32% је планирало да то изврши, а 13% је то већ покушало.

Преглед квалитативних истраживачких студија објављених између 1982. и 2001. године закључио је да сексуални злостављачи деце користе когнитивне дисторзије да би задовољили личне потребе, оправдавајући злостављање изговорима, редефинишући своје поступке као љубав и узајамност и искоришћавајући неравнотежу моћи која је својствена свим односима између одраслих и деце. Остале когнитивне дисторзије укључују идеју о „деци као сексуалним бићима“, неконтролисаности сексуалног понашања и „пристрасности према сексуалним правима“.

Дечја порнографија

Потрошња дечје порнографије је поузданији показатељ педофилије од злостављања детета,. The results suggest child pornography offending is a stronger diagnostic indicator of pedophilia than is sexually offending against child victims иако неки непедофили такође гледају на дечју порнографију. Дечја порнографија може да се користи у различите сврхе, од приватног сексуалног задовољења или трговине са другим колекционарима, до припреме деце за сексуално злостављање као дела процеса педофилског зближавања деци.

Педофилни гледаоци дечје порнографије често су опсесивни у прикупљању, организовању, категоризацији и означавању своје колекције дечје порнографије према узрасту, полу, сексуалном чину и фантазији. Према агенту ФБИ Кену Ленингу, „сакупљање“ порнографије не значи да они само гледају порнографију, већ да је чувају и „долазе да дефинишу, подстакну и потврде њихове најдраже сексуалне фантазије“. Ленинг наводи да је прикупљање једини најбољи показатељ онога што починилац жели да уради, али не нужно и онога што је било или ће бити урађено. Истраживачи Тејлор и Квејл су известили да су педофилни сакупљачи дечје порнографије често укључени у анонимне интернет заједнице посвећене проширењу својих колекција.

Узроци