мини|Представа људског духа (1619)
Разум је способност разборитог (логичког, критичког) мишљења, поимања и расуђивања.Разум, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973. Разум такође означава више когнитивне функције људског ума.Иван Видановић, Речник социјалног рада У психолошком смислу „разумски“ (рационални) доживљаји се често супротстављају „ирационалнима“ (нагонима, осећањима, тежњама). Разум је блиско повезан са таквим карактеристичним људским активностима као што су филозофија, наука, језик, математика и уметност, и обично се сматра изузетном способношћу коју поседују људи.. Compare: Разум се понекад назива и рационалност.See, for example:
Резонирање је повезано са чиновима размишљања и спознаје, и укључује употребу нечијег интелекта. Подручје логике проучава начине на које људи могу користити формално резоновање за стварање логички ваљаних аргумената. Резоновање се може поделити на облике логичког закључивања, као што су: дедуктивно закључивање, индуктивно закључивање и абдуктивно закључивање. Аристотел је направио разлику између логичког дискурзивног закључивања (правилан разум) и интуитивног закључивања, у којем процес закључивања путем интуиције - колико год био валидан - може тежити ка личном и субјективно неразумном. У неким друштвеним и политичким окружењима логички и интуитивни начини закључивања могу се сукобити, док се у другим контекстима интуиција и формални разум сматрају комплементарним, а не контрадикторним. На пример, у математици је интуиција често неопходна за креативне процесе укључене у долажење до формалног доказа, вероватно најтежег од формалних задатака резоновања.
Резонирање, попут навике или интуиције, један је од начина на који размишљање прелази с једне на сродну идеју. На пример, резоновање је начин на који рационални појединци схватају чулне информације из свог окружења или концептуализирају апстрактне дихотомије као што су узрок и последица, истина и лаж, или идеје у вези са појмовима добра или зла. Резоновање, као део извршног одлучивања, такође је блиско поистовећено са способношћу самосвесне промене, у смислу циљева, уверења, ставова, традиција и институција, те стога и са способношћу слободе и самоопредељења.
За разлику од употребе „разума” као апстрактне именице, разлог је разматрање које објашњава или оправдава догађаје, појаве или понашање.Merriam-Webster.com Merriam-Webster Dictionary definition of reason Разлози оправдавају одлуке, разлози подржавају објашњења природних појава; могу се дати разлози за објашњење поступака (понашања) појединаца.
Коришћење разума или закључивања такође се може јасније описати као пружање добрих или најбољих разлога. На пример, када се оцењује морална одлука, „морал је, у најмању руку, покушај да се властито понашање усмери разумом - то јест, учини оно што за то има најбоље разлоге“, а дајући једнаку [и непристрасну] тежину интересима свих оних на које утиче оно што се ради.”
Разум у филозофији
Током повести филозофије однос разума и ума се различито одређивао. У старогрчкој филозофији се није правила строга разлика између ума и разума.Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница разум), Плато, Београд, 1997. Разликовање разума од ума вуче свој корен из Аристотеловог разликовања нус патхетикос и нус поиетикос.Razum, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984. У средњовековној филозофији, Тома Аквински, разликује ум (лат. интелект) којим се непосредно (интуитивно) сазнаје истина, и разум (рацио) који заобилазно (дискурзивно) долази до истине.
Рацио () је у филозофији ум или разум, а некада, и разлог постојања или делања. У ширем смислу, основни, користан пут и начин. Неки филозофи употребљавају израз рацио за ум, за разлику од разума (лат. intellectus), док неки истим термином означавају обоје (ум и разум), а неки чак и само разум.
Рацио такође може значити и разлог, тј. оно због чега тврдимо да нешто јесте тако како јесте. У том смислу се разликује: ratio essendi — разлог бивствовања, ratio fiendi — разлог бивања, исто што и узрок; ratio agendi — разлог деловања, исто што и мотив, ratio cognoscendi — разлог спознавања, разлог у ужем смислу речи.
Шопенхауер
Шопенхауер разумом назива „способност повезивања интуитивних представа сагласно принципу довољног разлога“, а умом „способност формирања апстрактних појмова и њиховог комбиновања у расуђивању и умовању“.Свет као воља и представа I, пар. 4, 8
Кант
Кант уводи хијерархију „сазнајних моћи“, разликујући разум (нем. Verstand), као ужу спознајну моћ, и ум (нем. Vernunft), као ширу и вишу, која у себи поред чулности обухвата и разум и стварање идеја.
За Канта, разум чине априорне функције којима се чулни утисци претварају у предмете искуства, појмове и судове, док је ум раван директивних идеја, највиших јединстава мисаоне дјелатности.
Хегел
Хегел разум поставља на најнижу тачку лествице, у сферу апстрактне одређености, у сферу „коначног“, па му је разумска логика она која се изграђује у непремостивој одвојености (апстракцији) субјекта од објекта и којој је непротивречност њених фиксираних форми основно мерило истинитости.
Види још Ум
Референце
Литература
.
Belnap, N. . In Dunn & Eppstein, Bocheński, J.M. . Translated from the French and German editions by Otto Bird. D. Reidel, Dordrecht, South Holland. Bocheński, J.M. . Translated and edited from the German edition by Ivo Thomas, New York.
. Boston Studies in the Philosophy of Science. D. Reidel Publishing Company: Dordrecht, Netherlands 1974). Gabbay, D.M., and Guenthner, F. (eds., 2001–2005). . 13 vols
). Springer-Verlag
Hofweber, T. (2004), Logic and Ontology. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Edward N. Zalta (ed.).
. London, UK.
. Calif. . Whitehead, Alfred North and Bertrand Russell. . Cambridge, England.
Спољашње везе
An Outline for Verbal Logic aimed at beginners.
Категорија:Логика Категорија:Епистемологија Категорија:Мисао Категорија:Филозофска терминологија Категорија:Латински изрази Категорија:Спознаја Категорија:Ум Категорија:Истина Категорија:Врлине Категорија:Идеализам Категорија:Историја филозофије Категорија:Историја образовања Категорија:Знање Категорија:Критичко размишљање Категорија:Рационализам