мини|Винсент ван Гог, 1890. Kröller-Müller Museum. The Good Samaritan (after Delacroix). Савест је склоност, интуиција или суд која помаже у разликовању доброг од лошег. Морални суд може се извести из вредности и норми (принципа и правила). У психолошком смислу савест се често описује као фактор који доводи до осећања гриже савести када човек учини радње које иду против његових/њених моралних вредности и осећања поштења или интегритета када су поступци у складу са таквим нормама{May, L. Мера у којој савест утиче на морални суд пред акцију и да ли такви морални судови јесу, или треба да се заснивају на разуму, предмет је дебате која се протеже кроз већи део историје западне филозофије.
Религијски погледи на савест обично третирају исту, као повезану или са инхерентним моралом утканим у свако људско биће, са доброћудним универзумом и/или са божанством. Различити ритуалне, митске, доктринарне, правне, институционалне и материјалне карактеристике религије не морају нужно бити повезана са искуственим, емотивним, духовним или контемплативним разматрањима о пореклу и функционисању савести. Уобичајени секуларни или научни погледи виде порекло људског капацитета за савест, као вероватно генетски одређеног, док је садржај савести највероватније предмет учења, и бива интернализован кроз процес социјализације.Peter Winch. Moral Integrity. Basil Blackwell. Oxford. 1968
Најчешће коришћене метафоре за савест, јесу: "унутрашњи глас" и "унутрашња светлост" Савест, је уз то и значајан концепт у националном и међународном праву,United Nations. Universal Declaration of Human Rights, G.A. res. 217A (III), U.N. Doc A/810 at 71 (1948). http://www.un.org/en/documents/udhr/ accessed 22 October 2009. који се све више схвата и примењује на свет у целости. Савест није само предмет интересовања науке, филозофије, религије, права, већ и уметности и уметника, а има многих истакнутих примера у домену књижевности, музике и филма. and Ch2.
Верски, секуларни и филозофски погледи на савест Иако човечанство није изнедрило општеприхваћену дефиницију савести или постигло универзални договор о њеној улози у етичком одлучивању, три приступа се могу разликовати у приступу овој проблематици: Верски погледи Секуларни погледи Филозофски погледи
Верски погледи У књижевним традицијама Упанишаде, Брамасутри и Бхагавад Гити, савест је ознака додељена особинама које представљају знања о врлинама и пороцима, али и о добру и злу, које душа стиче по делању и последичном гомилању карме кроз многе животе. Према Ади Шанкару, морално исправно делање (окарактерисано као скромно и саосећајно обављање примарне дужности чињења добра другима без очекивања материјалне или духовне награде) помаже "очишћењу срца" и обезбеђује ментални мир, али она сама не обезбеђује директну перцепцију "стварности“.Shankara. Crest-Jewel of Discrimination (Viveka-Chudamani) (trans Prabhavananda S and Isherwood C). Vedanta Press, Hollywood. and 136–137. Ово сазнање захтева дискриминацију између вечног и не-вечног, и на крају, реализацију кроз контемплацију да се право сопство обједињује у универзуму чисте свести.Shankara. Crest-Jewel of Discrimination (Viveka-Chudamani) (trans Prabhavananda S and Isherwood C). Vedanta Press, Hollywood.
У зороастријанској вери, после смрти душа се мора суочити са пресудом на мосту сепаратору, тамо су зли људи мучени претходним порицањем сопствене више природе или савести, и "све време ће бити гости за дом лажи."John B Noss. Man's Religions. Macmillan. New York. . Кинески концепт Рен, указује да савест, заједно са друштвеном етикетом и коректним односима, поможе људима да следе Пут, (Тао) начин живота који одражава имплицитни људски капацитет за доброту и хармонију.AS Cua. Moral Vision and Tradition: Essays in Chinese Ethics. Catholic University of America Press. Washington. 1998.
Савест такође има значајну улогу у будизму У пали текстовима, на пример, Буда повезује позитиван аспект савести са чистим срцем и мирним, добро усмереним умом: "Када је ум лицем у лице са истином, самосветлећа искра мисли се открива у унутрашњем језгру нас самих, и по аналогији, сва реалност. "Edward Conze. Buddhism: Its Essence and Development. Harper Torchbooks. Буда такође асоцира савест са саосећањем, за оне који морају да издрже све своје жеље и патње у свету док право понашање не кулминира у исправну сабраност и исправну контемплацију.
Сантидева (685–763) писао је о духовном значају усавршавања врлина као што су великодушност, стрпљивост и тренирања свести да буде као "цепаница" онда када је привучена пороцима као што су понос или пожуда; тако да појединац може неометано наставити своје напредовање ка правом разумевању у медитативној апсорпцијиSantideva. The Bodhicaryavatara. trans Crosby K and Skilton A. Савест се тиме манифестује у будизму као несебична љубав за сва жива бића која се постепено појачава и буди у чистије стање свестиLama Anagarika Govinda in Jeffery Paine (ed) Adventures with the Buddha: A Buddhism Reader. WW Norton. London. ., где се ум повлачи од заинтересованости за чулне подражаје и постаје свестан себе као јединствене целинеSteps Along the Path.
Исламски концепт Такве је тесно повезан са концептом савести. У стиховима Кур'ана 2:197 и 22:37, Таква се односи на "исправно понашање" или "побожност", "чување себе" или "чување од зла“.Sachiko Murata and William C. Chittick. The Vision of Islam. I. B. Tauris. Кур'ан, стих 47:17, каже да је Бог крајњи извор Такве верника, која није само производ индивидуалне воље, већ захтева инспирацију од Бога. У Кур'ану стихови 91:7-8, говоре о томе како је Бог свемогући, усавршио душу, савест и да ју је научио погрешном и добру. Дакле, свест о пороку и врлини је инхерентна души, што омогућава да буде правично тестирана у животу овог света и искушана, те држана одговорном за дела и одговорност према Богу и свим људима A Companion to Ethics. Blackwell, Oxford ..
Кур'ан, 49:11-13 стихови о држави: "О човечанство, створисмо вас од мушког и женског и конституисали вас у различите групе и друштва, како бисте упознали једни друге-најплеменитији од вас, пред Богом, су они који поседују Такву. " У исламу, према еминентним теолозима какав је Ал-Газали, иако су догађаји рукоположени (и написани од стране бога), људи поседују слободну вољу да бирају између исправног и погрешног, и на тај начин су одговорни за своје поступке. Савест је динамична лична веза са Богом, унапређена кроз знања и практиковање пет стубова ислама, дела побожности, покајања, самодисциплине и молитви, или уништена и метафорички прекривена црнилом кроз грешна дела[25.] John B Noss. Man's Religions. The Macmillan Company, New York. 1968 Ch 16.
У традицији протестантске хришћанске цркве, Жан Калвин разумео је савест као бојно поље:"[...] Непријатељи који устају у нашој савести против његовог Краљевства и ометају његове декрете показују да божији трон није чврсто успостављена у нама."Calvin, Institutes of the Christian religion, Book 2, chapter 8, quoted in:Wogaman, J. Pilip . . "[...] the enemies who rise up in our conscience against his Kingdom and hinder his decrees prove that God's throne is not firmly established therein." Многи хришћани сматрају слеђење индивидуалне савести као важан као, или чак важнији од, поштовање људских ауторитета. Фундаменталистички хришћански поглед на савест може бити:. "Бог нам је дао нашу савест да бисмо знали када смо прекршили његов закон, а кривица коју осећамо када урадимо нешто лоше нам говори да морамо да се покајемо " Ово понекад, може довести до моралних недоумица:" Да ли да безрезервно слушам своју Цркву/ свештеника/војног/политичког лидера или да пратим свој унутрашњи осећај за добро и лоше по налогу молитве и личног читања Писма? "Brian Moynahan. William Tyndale: If God Spare My Life. Abacus. Неке савремене хришћанске цркве и верске групе држе до моралних поука Десет заповести или до Исуса као до највишег ауторитета у свакој ситуацији, без обзира у којој мери то подразумева правне одговорности. У Јеванђељу по Јовану (7:53-8:11) Исус изазива оне који оптужују жену за прељубу наводећи: "Онај који је без греха међу вама, нека први баци камен на њу.". У Јеванђељу по Луки (10: 25-37) Исус прича причу о томе како се презрени и јеретички Самарићанин (види параболи о добром Самарићанину) који (из саосећања и савести) помаже повређеном странцу поред пута, боље квалификује за вечни живот волећи свог ближњег, него свештеник који пролази на другој страни путаGuthrie D, Motyer JA, Stibbs AM, Wiseman DLJ (eds). New Bible Commentary 3rd ed. Inter-Varsity Press, Leicester. .
Ова дилема послушности у савести, божанском или државном закону, је драматично показала Антигона својим пркошењем наредби краља Креонта, против сахрањивања њеног брата наводно издајника, ослањајући се на "неписани закон" и на "дужу оданост мртвима него да живима "..
Католичка теологија види савест као последњи практични "суд разума који у одговарајућем тренутку налаже [лицу] да уради добро и да избегне зло."Catechism of the Catholic Church – English translation (U.S.A., 2nd edition) (English translation of the Catechism of the Catholic Church: Modifications from the Editio Typica, copyright 1997, United States Catholic Conference, Inc. — Libreria Editrice Vaticana) (Glossary and Index Analyticus, copyright 2000, U.S. Catholic Conference, Inc.). paragraph Дакле, савест није као воља, нити навика попут разборитости, већ "унутрашњи простор у којем можемо слушати и чути истину, добро, глас Бога. То је унутрашње место нашег односа са Њим, који говори нашем срцу и помаже нам препознати, разумети пут који треба да предузмемо, а када се донесе одлука, да се креће напред, да остане веран."Pope Francis "Jesus Always Invites Us. He Does Not Impose." Sunday, June 30, 2013 Whispers From The Loggia http://whispersintheloggia.blogspot.com.au/2013/06/jesus-always-invites-us-he-does-not.html (accessed 11 Dec 2013) У погледу логике, савест се може посматрати као практично закључење моралног силогизма чија је главна премиса (мајор)објективна норма, а минор премиса посебан случај или ситуација у којој се примењује норма. Тако, католици су научени да се пажљиво образују како у погледу откривених норми, норми изведених из њих, тако и у погледу формирања исправне савести. Католици такође свакодневно и са посебном пажњом пре исповести испитају своју савест. Њихово учење налази да, "Човек има право да делује у складу са својом савешћу и слободом, и да доноси моралне одлуке. Он не сме бити приморан да делује противно сопственој савести. Нити он сме бити спречен да поступа према својој савести, нарочито у верским стварима. "Catechism of the Catholic Church, paragraph 1782 Ово право савести не дозвољава да се неко произвољно не слаже са учењима Цркве, тврдећи притом, да поступа у складу са савешћу. Искрена савест претпоставља да појединац марљиво трага за моралном истином од аутентичних извора, то јест, тежи да усклади себе са том моралном истином слушајући ауторитете постављене од стране Христа да га науче томе. Ипак, упркос нечијим најбољим напорима, "може се десити да морална савест остане у незнању и доноси погрешне судове о актима који се врше или су већ почињени... Ово незнање се често може приписати личној одговорности... У таквим случајевима, особа је крива за зло које је учинила."Catechism of the Catholic Church, paragraph 1790–1791 Неки католици ослањају се на савест да би оправдала неслагање, не на нивоу савести, већ на нивоу принципа и норми које би требало да информишу савест. На пример, неки свештеници служе се решењима, такозваног, унутрашњег форума (који није санкционисан од стране Магистеријума) да би оправдали поступке или начин живота који су несагласни са учењима Цркве, као што је Христова забрана поновног брака после развода или сексуалне активности ван брака.