Шизофренија или схизофренија је ментални поремећај који се карактерише понављајућим епизодама психозе које су повезане с општом погрешном перцепцијом стварности. Други уобичајени знаци укључују халуцинације (обично аудиторне), делузије (тј. параноју), неорганизовано размишљање, социјално повлачење и равни афект. Симптоми се развијају постепено, обично почињу у младости и никада се не решавају. Не постоји објективни дијагностички тест; дијагноза се заснива на уоченом понашању, психијатријској историји која укључује пријављена искуства особе и извештајима других који су упознати са особом. За дијагнозу шизофреније, описани симптоми морају бити присутни најмање шест месеци (према DSM-5) или месец дана (према ICD-11). Многи људи са шизофренијом имају друге менталне поремећаје, посебно поремећаји употребе супстанци, депресивне поремећаје, анксиозне поремећаје и опсесивно-компулзивни поремећај.
Око 0,3% до 0,7% људи има дијагнозу шизофреније током свог живота. Процењује се да је 2017. било 1,1 милион нових случајева, а 2022. укупно 24 милиона случајева широм света. Мушкарци су чешће погођени и у просеку имају ранији почетак од жена. Узроци шизофреније могу укључивати генетске факторе и факторе животне средине. Генетски фактори укључују разне уобичајене и ретке генетске варијанте. Могући фактори животне средине укључују одгајање у граду, невоље у детињству, употребу канабиса током адолесценције, инфекције, старост мајке или оца и лошу исхрану током трудноће.
Отприлике половина оних са дијагнозом шизофреније имаће значајно побољшање током дужег периода без даљих рецидива, а мали део њих ће се потпуно опоравити. Друга половина ће имати доживотно оштећење. У тешким случајевима, људи могу бити примљени у болнице. Друштвени проблеми као што су дуготрајна незапосленост, сиромаштво, бескућништво, експлоатација и виктимизација су обично повезани са шизофренијом. У поређењу са општом популацијом, људи са шизофренијом имају већу стопу самоубистава (око 5% укупно) и више физичких здравствених проблема, што доводи до просечног смањења очекиваног животног века за 20 до 28 година. У 2015. години, процењено је да је 17.000 смртних случајева било повезано са шизофренијом.
Основа лечења су антипсихотици, заједно са саветовањем, обуком за посао и социјалном рехабилитацијом. До трећине људи не реагује на почетне антипсихотике, у ком случају се може користити клозапин. У мрежној компаративној метаанализи 15 антипсихотика, клозапин је био значајно ефикаснији од свих других лекова, иако изразито мултимодално дејство клозапина може изазвати више нежељених ефеката. У ситуацијама када лекари процене да постоји ризик од повреде себе или других, могу да наметну кратку принудну хоспитализацију. Дуготрајна хоспитализација се користи код малог броја људи са тешком шизофренијом. У неким земљама у којима су услуге подршке ограничене или недоступне, дугорочни боравак у болници је чешћи.
Знаци и симптоми Шизофренија је ментални поремећај који карактеришу значајне промене у перцепцији, мислима, расположењу и понашању. (PDF). National Institute for Health and Care Excellence (NICE).. Archived from the original (PDF) on 20 April 2014. Симптоми су описани у смислу позитивних, негативних и когнитивних симптома. Позитивни симптоми шизофреније су исти за било коју психозу и понекад се називају психотичним симптомима. Они могу бити присутни у било којој од различитих психоза и често су пролазне, што чини рану дијагнозу шизофреније проблематичном. Психоза која је први пут забележена код особе којој је касније дијагностикована сизофренија се назива психоза прве епизоде (ФЕП).
Позитивни симптоми Позитивни симптоми су они симптоми који се иначе не доживљавају, али су присутни код људи током психотичне епизоде шизофреније. Они укључују делузије, халуцинације и неорганизоване мисли и говор, који се обично сматрају манифестацијама психозе. Халуцинације се јављају у неком тренутку живота 80% оних са шизофренијом и најчешће укључују чуло слуха (најчешће чују гласове), али понекад могу укључити било које од других чула, укуса, вида, мириса и додира. Учесталост халуцинација које укључују више чула је двоструко већа од оних које укључују само једно чуло. Они су такође типично повезани са садржајем обмане.
Делузије или заблуде, су по својој природи бизарне или прогањајуће. Дисторзије самоперцепције као што је осећај да други могу да чују њихове мисли или да се мисли убацују у њихов ум, понекад се називају феноменом пасивности, такође су уобичајене. Поремећаји мисли могу укључивати блокирање мисли и неорганизован говор. Позитивни симптоми генерално добро реагују на лекове и постају смањени током болести, што је можда повезано са падом активности допамина у вези са годинама.
Негативни симптоми Негативни симптоми су дефицити нормалних емоционалних реакција или других мисаоних процеса. Пет признатих домена негативних симптома су: отупљени афект – показивање равних израза (монотоност) или мало емоција; алогија – сиромаштво говора; анхедонија - немогућност осећања задовољства; асоцијалност – недостатак жеље за успостављањем веза, и аволиција – недостатак мотивације и апатије. Аволиција и анхедонија се виде као мотивациони дефицити који настају услед нарушеног процеса награђивања. Награда је главни покретач мотивације и то је углавном посредовано допамином. Претпоставља се да су негативни симптоми вишедимензионални и да су категорисани у два поддомена апатије или недостатка мотивације и смањеног изражавања. Апатија укључује аволицију, анхедонију и социјално повлачење; смањена експресија укључује тупи афект и алогију. Понекад се смањено изражавање третира и као вербално и као невербално.
Апатија чини око 50 процената најчешће откривених негативних симптома и утиче на функционални исход и каснији квалитет живота. Апатија је повезана са поремећеном когнитивном обрадом која утиче на памћење и планирање, укључујући понашање усмерено ка циљу. Ова два поддомена сугеришу потребу за одвојеним приступима третману. Недостатак узнемирености је још један примећен негативан симптом. Често се прави разлика између оних негативних симптома који су инхерентни шизофренији, који се називају примарним; и они који су резултат позитивних симптома, нежељених ефеката антипсихотика, поремећаја употребе супстанци и социјалне депривације – који се називају секундарно негативни симптоми. Негативни симптоми мање реагују на лекове и најтеже се лече. Међутим, ако се правилно процене, секундарни негативни симптоми су подложни лечењу.
Скале за специфичну процену присуства негативних симптома, као и за мерење њихове тежине и њихових промена уведене су од ранијих скала као што је PANNS која се бави свим врстама симптома. Ове скале су Интервју за клиничку процену негативних симптома (CAINS) и Кратка скала негативних симптома (BNSS) позната и као скале друге генерације. У 2020. години, десет година након његовог увођења, међукултурална студија о употреби BNSS-а пронашла је валидне и поуздане психометријске доказе за његову структуру од пет домена међукултурално. BNSS може проценити и присуство и озбиљност негативних симптома пет признатих домена и додатну ставку смањеног нормалног стреса. Коришћен је за мерење промена негативних симптома у испитивањима психосоцијалних и фармаколошких интервенција.
Когнитивни симптоми мини|Мапа дефицита нервног ткива у целом људском мозгу код пацијента са шизофренијом. Најдефицитарнија подручја су магента, док су подручја са најмањим недостацима плава. Процењује се да 70% оних са шизофренијом има когнитивне дефиците, а они су најизраженији код раних и касних болести. Они су често евидентни много пре почетка болести у продромалној фази, и могу бити присутни у детињству или раној адолесценцији. Они су основна карактеристика, али се не сматрају основним симптомима, као што су позитивни и негативни симптоми. Међутим, њихово присуство и степен дисфункције узимају се као бољи показатељ функционалности него представљање основних симптома. Когнитивни дефицити се погоршавају у првој епизоди психозе, али се онда враћају на почетну вредност и остају прилично стабилни током болести.
Сматра се да дефицити у спознаји изазивају негативан психосоцијални исход код шизофреније, а за њих се тврди да се изједначава са могућим смањењем коефицијента интелигенције са норме од 100 на 70–85. Когнитивни дефицити могу бити неурокогницијске (несоцијалне) или социјалне когниције. Неурокогниција је способност примања и памћења информација и укључује вербалну течност, памћење, резоновање, решавање проблема, брзину обраде и слушну и визуелну перцепцију. Вербално памћење и пажња су највише погођени. Оштећење вербалног памћења повезано је са смањеним нивоом семантичке обраде (у вези са значењем речи). Још једно оштећење памћења је епизодично памћење. Оштећење визуелне перцепције које се стално налази код шизофреније је визуелно маскирање уназад. Оштећења визуелне обраде укључују неспособност да се перципирају сложене визуелне илузије. Социјална спознаја се бави менталним операцијама потребним за тумачење и разумевање себе и других у друштвеном свету. Ово је такође повезано оштећење, а перцепција емоција на лицу често је тешка. Перцепција лица је критична за обичну друштвену интеракцију. Когнитивна оштећења обично не реагују на антипсихотике, а постоји низ интервенција које се користе у покушају да се побољшају; когнитивна ремедијациона терапија је од посебне помоћи.
Неуролошки меки знаци неспретности и губитка финих моторичких покрета се често налазе код шизофреније, који се могу повући ефикасним лечењем ФЕП-а.
Време појаве Почетак шизофреније се обично јавља између касних тинејџерских и раних 30-их, при чему се врхунац инциденције јавља код мушкараца у раним до средином двадесетих, а код жена у касним двадесетим. Почетак пре 17. године познат је као рани почетак, а пре 13. године, што се понекад може десити, познат је као дечја шизофренија или веома рани почетак. Почетак се може јавити између 40. и 60. године и познат је као шизофренија са касним почетком. Почетак преко 60 година, који може бити тешко разликовати као шизофренија, познат је као психоза слична шизофренији са веома касним почетком. Касни почетак је показао да је већи проценат оболелих жена; имају мање тешке симптоме и потребне су им ниже дозе антипсихотика. Касније се утврдило да је тенденција ранијег почетка код мушкараца уравнотежена повећањем развоја код жена у постменопаузи. Естроген произведен пре менопаузе има пригушујући ефекат на допаминске рецепторе, али његова заштита може бити надјачана генетским преоптерећењем. Дошло је до драматичног повећања броја старијих особа са шизофренијом.
Почетак се може десити изненада или се може јавити након спорог и постепеног развоја бројних знакова и симптома, периода познатог као продромални стадијум. До 75% оних са шизофренијом пролази кроз продромалну фазу. Негативни и когнитивни симптоми у продромном стадијуму могу претходити ФЕП-у (психоза прве епизоде) много месеци и до пет година. Период од ФЕП-а и лечења је познат као трајање нелечене психозе (ДУП) за коју се сматра да је фактор функционалног исхода. Продромални стадијум је стадијум високог ризика за развој психозе. Пошто напредовање до прве епизоде психозе није неизбежно, често се преферира алтернативни термин за ризично ментално стање. Когнитивна дисфункција у раном узрасту утиче на уобичајени когнитивни развој младе особе. Препознавање и рана интервенција у продромалној фази би минимизирали повезане поремећаје образовног и друштвеног развоја и били су у фокусу многих студија.
Шнајдерова класификација