Социјална фобија или Социјална анксиозност је неразумљив, претеран страх од одласка у друштво, од јавног наступа, па чак и од самог присуства и погледа других људи. Посебно може бити интензиван страх од непосредног додира са другим људима, од контакта лицем у лице, очи у очи. Социјална фобија може варирати од благе зебње и нелагодности до паничног страха при самој помисли на излазак међу људе. Порекло социјалне фобије је у осећању несигурности, инфериорности, стида и осећања кривице или у потиснутим агресивним и егзибиционистичким тежњама.

Особа се боји да ће се осрамотити пред људима, да ће испасти глупа, необразована. Таква особа избегава сусрете с већим групама људи, избегава говоре на јавном месту. С тиме се и надовезују физички симптоми: знојење, лупање срца, дрхтање гласа, удова. Особа осећа мучнину и јавља се нагон на повраћање; главобоља, напетост мишића. Таква особа избегава сва места у којима би могла да осећа нелагоду, срам. Пример томе је ксенофобија, страх од странаца.

Прва линија лечења социјалног поремећаја је когнитивна бихејвиорална терапија (КБТ). Лекови као што су ССРИ су ефикасни за социјалну фобију, посебно пароксетин.

КБТ је ефикасна у лечењу овог поремећаја, било да се примењује појединачно или у групном окружењу. Когнитивне и бихевиоралне компоненте настоје да промене мисаоне обрасце и физичке реакције на ситуације које изазивају анксиозност. Пажња која се посвећује социјалном анксиозном поремећају значајно је порасла од 1999. године са одобрењем и маркетингом лекова за његово лечење. Преписани лекови укључују неколико класа антидепресива: селективне инхибиторе поновног узимања серотонина (ССРИ), инхибиторе поновног узимања серотонин- норадреналина (СНРИ) и инхибиторе моноаминске оксидазе (МАОИ). Други често коришћени лекови укључују бета блокаторе и бензодиазепине.

Терминологија Такође се помиње као антропофобија, што значи „страх од људи“, са . Друга имена укључују фобију међуљудских односа. Специфичан јапански културни облик познат је као таијин кјофушо.

Историја Књижевни описи стидљивости могу се пратити још од Хипократових дана око 400. године пре нове ере Хипократ је описао некога ко „због стидљивости, сумњичавости и бојажљивости неће бити виђен у иностранству; воли таму као живот и не може да издржи светлост или да седи на светлим местима ; шешир му је још у очима, нити ће видети, нити ће бити виђен својом добром вољом. Не усуђује се да дође у друштву из страха да ће бити злоупотребљен, осрамоћен, претерати се у гестикулацији или говорима, или да не буде болестан; он мисли да га сваки човек посматра.“

Први помен психијатријског израза „социјална фобија“ phobie des situations sociales) направљен је почетком 1900-их. Психолози су користили термин „социјална неуроза“ да опишу изузетно стидљиве пацијенте 1930-их. Након опсежног рада Џозефа Волеа на систематској десензибилизацији, истраживања о фобијама и њиховом лечењу су порасла. Идеја да је социјална фобија одвојена целина од других фобија дошла је од британског психијатра Исака Маркса 1960-их. Ово становиште је прихватило Америчко удружење психијатара и први пут је званично укључено у треће издање Дијагностичког и статистичког приручника за менталне поремећаје. Дефиниција фобије је ревидирана 1989. како би се омогућио коморбидитет са избегавајућим поремећајем личности и уведена је генерализована социјална фобија.Furmark, Thomas. . Социјална фобија је била углавном игнорисана пре 1985.

Након позива на акцију од стране психијатра Мајкла Либовица и клиничког психолога Ричарда Хајмберга, дошло је до повећања пажње и истраживања о овом поремећају. DSM-IV је социјалној фобији дао алтернативни назив „поремећај социјалне анксиозности“. Настављена су истраживања психологије и социологије свакодневне социјалне анксиозности. Когнитивно-бихејвиорални модели и терапије развијени су за социјални анксиозни поремећај. Током 1990-их, пароксетин је постао први лек за издавање на рецепт у САД одобрен за лечење социјалног анксиозног поремећаја, а уследили су и други лекови за третман поремећаја.

Знакови и симптоми мини|Социјална анксиозност се разликује од особина личности као што су интроверзија и стидљивост Десета верзија Међународне класификације болести (МКБ-10) класификује социјалну анксиозност као ментални поремећај и поремећај понашања.Drs;

Когнитивни аспекти У когнитивним моделима социјалног анксиозног поремећаја, појединци са социјалним фобијама доживљавају страх од тога како ће се представити другима. Можда се осећају претерано самосвесно, обраћају велику пажњу на себе након активности или имају високе стандарде очекивања од себе. Много пута, пре друштвене ситуације која потенцијално изазива анксиозност, они могу намерно да преиспитају шта би могло поћи наопако и како се носити са сваким неочекиваним случајем. Након догађаја, они могу имати перцепцију да су се понашали незадовољавајуће. Сходно томе, они ће све што је можда било абнормално доживљавати као срамотно. Ове мисли могу трајати недељама или дуже. Когнитивне дисторзије су обележје и о њима се учи у КБТ (когнитивно-бихејвиорална терапија). Мисли су често самопогубне и нетачне. Појединци са социјалном фобијом имају тенденцију да тумаче неутралне или двосмислене разговоре са негативним погледом, а многе студије сугеришу да социјално анксиозни појединци памте више негативних успомена од оних који су мање узнемирени.

Пример може бити онај у коме запослени држи презентацију својим сарадницима. Током презентације, особа може да замуцка или погреши по неку реч, након чега може да се забрине да су други људи то значајно приметили и помисли да је њихова перцепција о њој као излагачу нарушена. Ова когнитивна мисао подстиче додатну анксиозност која доводи до даљег муцања, знојења и, потенцијално, напада панике.

Бихејвиорални аспекти Социјални анксиозни поремећај је непрестани страх од једне или више ситуација у којима је особа изложена могућем испитивању од стране других и страхује да би могла нешто учинити или се понашати на начин који ће бити понижавајући или срамотан. Она превазилази нормалну „стидљивост“ јер доводи до претераног друштвеног избегавања и значајног друштвеног или професионалног оштећења. Активности које се плаше могу укључивати скоро сваку врсту друштвене интеракције, посебно мале групе, састанке, забаве, разговоре са странцима, ресторане, интервјуе итд.

Они који имају социјални анксиозни поремећај се плаше да их други у друштву осуде. Посебно, особе са социјалном анксиозношћу су нервозне у присуству људи са ауторитетом и осећају се непријатно током физичких прегледа. Људи који имају овај поремећај могу се понашати на одређени начин или нешто рећи, а затим се после тога осећати посрамљено или понижено. Као резултат тога, често бирају да се изолују од друштва како би избегли такве ситуације. Такође се могу осећати непријатно да упознају људе које не познају и да се понашају удаљено када су са великим групама људи. У неким случајевима, они могу показати доказе овог поремећаја избегавањем контакта очима или црвењењем када неко разговара са њима.

Према психологу Б. Ф. Скинеру, фобије се контролишу избегавањем. На пример, ученик може да напусти просторију када прича испред разреда (побегне) и да се уздржи од вербалних презентација због претходног напада анксиозности (избегне). Главне врсте понашања избегавања могу укључивати готово патолошко или компулзивно понашање лагања како би се очувала слика о себи и избегло осуђивање пред другима. Мање врсте понашања избегавања јесу када особа избегава контакт очима и прекрсти руке како би прикрила препознатљиво дрхтање. Тада се у таквим догађајима покреће реакција бори се или бежи.

Физиолошки аспекти Физиолошки ефекти, слични онима код других анксиозних поремећаја, присутни су код социјалних фобија.. Retrieved February 22, 2006. Код одраслих може изазвати сузе, као и прекомерно знојење, мучнину, отежано дисање, дрхтање и лупање срца као резултат „бори се или бежи“. Поремећај хода (где је особа толико забринута како хода да може изгубити равнотежу) може се појавити, посебно када пролази поред групе људи. Црвенило обично показују појединци са социјалном фобијом. Ови видљиви симптоми додатно појачавају анксиозност у присуству других. Студија из 2006. показала је да је област мозга која се зове амигдала, део лимбичког система, хиперактивна када се пацијентима приказују претећа лица или суочени са застрашујућим ситуацијама. Открили су да пацијенти са озбиљнијом социјалном фобијом показују корелацију са повећаним одговором у њиховој амигдали.Studying Brain Activity Could Aid Diagnosis Of Social Phobia. Monash University. January 19, 2006. Људи са фобијом могу избегавати да гледају друге људе, па чак и своју околину, у већој мери од својих вршњака, вероватно да би смањили ризик од контакта очима, што се може протумачити као невербални сигнал отворености за социјалну интеракцију.

Друштвени аспекти Људи са социјалном фобијом избегавају ситуације које већина људи сматра „нормалним“. Можда им је тешко да схвате како други могу тако лако да се носе са овим ситуацијама. Они избегавају све или већину друштвених ситуација и крију се од других, што може утицати на њихове личне односе. Социјална фобија може потпуно уклонити људе из друштвених ситуација због ирационалног страха од ових ситуација. Људи са поремећајем бити зависни од друштвених мрежа, имају недостатак сна и осећају се добро када избегавају интеракцију са људима. Поремећај такође може довести до ниског самопоштовања, негативних мисли, теже депресивне епизоде, осетљивости на критику и лоших друштвених вештина које се не побољшавају. Људи са социјалном фобијом доживљавају анксиозност у различитим друштвеним ситуацијама, од важних, значајних сусрета до свакодневних и тривијалних. Ови људи могу бити нервознији на разговорима за посао, на састанцима, у интеракцији са ауторитетом или на послу.

Коморбидитет Фобија показује висок степен комордитетета са другим психијатријским поремећајима. У ствари, једна студија је открила да је 66% оних са социјалном фобијом имало један или више додатних поремећаја менталног здравља. Фобија се често јавља заједно са ниским самопоштовањем и најчешће клиничком депресијом, можда због недостатка личних односа и дугих периода изолације у вези са избегавањем друштва. Клиничка депресија је 1,49 до 3,5 пута већа вероватноћа да ће се појавити код оних са поремећајем. Истраживања такође показују да присуство одређених социјалних страхова (нпр. избегавање учешћа у малим групама, избегавање одласка на забаву) чешће изазива коморбидне симптоме депресије него други друштвени страхови, те стога заслужују веома пажљиву ревизију током клиничке процене. међу пацијентима са САД.

Други анксиозни поремећаји су такође веома чести код пацијената са социјалном фобијом, посебно генерализовани анксиозни поремећај. Избегавајући поремећај личности је такође у великој корелацији са социјалном фобијом, са стопом коморбидитета у распону од 25% до 89%.

Да би покушали да смање анксиозност и ублаже депресију, људи са социјалном фобијом могу користити алкохол или друге дроге, што може довести до поремећаја употребе супстанци и зависности. Процењује се да једна петина пацијената са социјалним анксиозним поремећајем такође има поремећај употребе алкохола. Међутим, нека истраживања сугеришу да социјална фобија није повезана са проблемима повезаним са алкохолом и да фобија чак доприноси да се такви проблеми не развију. Они који имају и поремећај употребе алкохола и поремећај социјалне анксиозности вероватније ће избегавати групне третмане и повратити се у поређењу са људима који немају ову комбинацију.

Узроци